Možeš ti iz Srbije, ali…

Kakav osećaj, spakovati kofer, lična dokumenta, poneti nešto najosnovnije i krenuti iz mesta u kojem si provodio svoj dotadašnji život.

Po ulasku u neki od prevoza kojim putuješ, već razmišljaš o mestu gde život nije po propisima tvog dosadašnjeg življenja, gde je hrana, kultura samo nalik na ovu odakle odlaziš. O nekim lošim, ružnim stvarima ne želiš da razmišljaš, jer si već zgrabio prevoz, zaseo na svoje mesto, sve već odiše na čisto, primećuješ razliku. Kroz priče koje si već saznao od neke svoje rodbine, čuo si samo reči hvale, sve je na vreme i kako si zapravo želeo. Putuješ u zemlju obećanu. Razvučeš osmeh, sve nekako igra u tebi i sa velikim nestrpljenjem jedva čekaš da pristigneš, a biće “cool” imati strance među prijateljima. Raduješ se rođacima ili nekim prijateljima koje ćeš posle toliko vremena ugledati i misliš o tom divnom trenutku radosti. Poneo si i nešto od poklona, ma samo da stigneš.

Sve što ti se dešava u tih prvih meseci je nekako zanimljivo, lepo, imaš elana za sve i svašta, dokazuješ se i pokazuješ da hoćeš, možeš. Iako si stranac, brzo se privikavaš i učiš. Željan si znanja i uvek čuješ glas iz sebe koji ti poručuje da si se pronašao, da je to za čim si toliko žudeo, vapio da tvoje znanje i umeće bude plaćeno, prihvaćeno, cenjen si. Na poslu provodiš dosta vremena, ljudi oko tebe su zainteresovani za tvoje umeće, pitaju odakle si, kako se kod tebe živi, gde se nalazi to tvoje mesto, čuli su za neke manifestacije, znaju da truba zauzima sa pravom prvo mesto.

Austrija

Prolaze meseci, menjaju se godišnja doba, oslobađate se osećaja stranca i taman kada se priviknete na radno vreme, put od stana do firme, popodnevne pauze, prelistavanja nekakvih novina iz kojih vire tuđa bogata sela, sve besprekorno zategnuto, osećate da vam polako počinje nedostajati ona vaša kuća, pogled kroz vaš prozor. Polako počinjete da razmišljate o sitnicama iz vašeg kraja koje vam nedostaju. Imali ste pekaru na samo par metara od vaše kuće koja vam je toliko smetala zbog buke koju je pekar pravio ranom zorom, smetao vam je miris tek razvijenih kora koje su odisale za nekakve pite, osećali ste miris bureka, raznih peciva. Sitnice su to, ali te sitnice ne može zameniti nijedna pekara tu gde ste sada. Rado biste i popili onu crnu kafu” C zlatna”, domaću uz neki keksić koji se služi baš u samom centru vašeg grada koji je sada daleko kilometrima. Hvatate sebe da sve te tako naizgled male stvari su zapravo baš te koje vam nedostaju i koje ne može novac kupiti.

Shvatate, da koliko god se trudili, tu gde jeste i gde sve teče nekim tokom lagodnim, nećete biti “domaći”, već večiti stranac. Nedostajaće vam ona vaša “Pavlović” krema, nedostaje vam kocka “najlepših želja”, pa ponekad i neka čašica one stare rakije, ali domaće iz vašeg kraja. Toliko dobrih vina, ali nemate vaš “Vranac” ili možda “Ždrebčevu krv”. Lep je osećaj kada se snađete u tuđini, otići, ali je još lepši kada na svoje dođete pa na sve te sitnice obratite pažnju i počnete uživati, onako ispočetka. I jednostavno, uviđate da vas nerviraju veličanja, hvalospevi o tuđini, jer svako od nas ima nešto usađeno duboko u srce, u srž, u ime i prezime, u postojanju. Brale moj “ Možeš ti iz Srbije, ali neće Srbija iz tebe!”

*Autorka je dugo živela u inostranstvu

Danijela Koturović

ozonpress