Jedna od većih besmislica od mnogih kojima se omalovažavaju studenti i učenici je ona da su to „deca, koja nemaju dovoljno zrelosti, iskustva i godina da shvate političko-društvene teme“ itd.
Ta „teza“ je veoma interesantna, uzevši u obzir da zakonodavni okvir naše države smatra upravo suprotno – naš sistem je deci dao neuporedivo veće poverenje od poverenja koje im ukazuju oni koji za isti taj sistem uredno glasaju.
Bilo bi zanimljivo anketirati živalj koji pokušava da omalovaži „decu“ da bi se utvrdilo šta taj isti živalj konkretno zna šta je sistem koji on podržava omogućio toj „deci“.
Da navedemo samo par upečatljivih činjenica:
Osoba stara 15 godina u Srbiji je krivično odgovorna.
Osoba stara 15 godina u Srbiji ima pravo da zasnuje radni odnos.
Osoba stara 15 godina u Srbiji ima pravo da bude titular imovine.
Osoba stara 15 godina u Srbiji ima pravo da promeni pol.
Osoba stara 15 godina u Srbiji ima pravo da zabrani roditeljima uvid u svoj zdravstveni karton.
Osoba stara 15 godina u Srbiji može da se opredeli sa kojim roditeljem će živeti, njen iskaz na sudu je merodavan i na njenom iskazu može da se zasnuje presuda koja iz korena utiče na živote jednog ili više ljudi.
Sve to osoba stara 15 godina u našem sistemu može, jedino ne može da slobodno misli svojom glavom, da izabere pravac i način borbe za sopstvenu budućnost?
Na sve ima pravo, samo nema pravo na mišljenje, dakle?
Za SVE OVO i još štošta su 15-godišnjaci sposobni i zreli, prema mišljenju zakonodavca, samo nisu sposobni i zreli da VIDE OČIGLEDNO I SABERU DVA PLUS DVA?!?
Neće biti, gospodo dušebrižnici. Neće biti. Vi ste svoju „zrelost“ i životnu „mudrost“ dokazali: niste uradili ama baš ništa za pravedniju i dugoročno održivu budućnost te „dece“ i ove države.
Jedino što ste uradili je medveđa usluga sebi, u vidu podrepaštva, beskičmenjaštva, snishodljivosti, ćutanja. Još ste i svoje potomke naučili tome, te ih sada „rade“ kompleksi niže vrednosti, koje pokušavaju da ižive bespravnim mlaćenjem ljudi po ulicama i trotoarima i razularenim mahanjem pendrecima, suzavcima i hemijskim otrovima.
Odakle više obraz za kritikovanje, napadanje i dušebrižništvo? Nema tog obraza više, gospodo.
Ne može se prodati dupe za partijsko uhlebljenje i zadržati obraz.
Kad se ide tim putem, brzo na mesto obraza dolazi dupe.
Druga briga koja ovih dana veoma mori vojnike sistema je briga za budžetsku kasu, za koju valjda misle da je njihovo ekskluzivno pravo i pravična naknada za trampu obraza za dupe.
Prosvetari su tim dušebrižnicima koban trn u oku, njihovo brojno stanje i zarade.
Zaboravlja taj brižni živalj na hiljade i hiljade botova, lažnih diplomaca, uhleb-neznalica, nagrađenih korisnih idiota, spavača, ćutača i sličnih nevoljnika, koji su uredno zaposleni i redovni na platnim listama svih javnih preduzeća, a koji se na radnom mestu nisu pojavili nikada, niti znaju gde „rade“.
Koliko hiljada dupe-glava gubitnika obraza je na jaslama narodne kase, bez i najmanjeg rezultata „rada“, bez pojavljivanja na radu uopšte, bez ikakve svrhe, osim lopovske i štetočinske?
Živalj bez obraza, znanja i i kičme misli, prirodno, da je pametan.
„Deca“ su vam održala i još vam drže čas. Čas je veoma svestran i daje vam se besplatna prilika da nešto naučite: od osnovnih ustavnih i zakonskih normi, do visokih karakternih normi i OBRAZovnih crta ličnosti.
Bez kičme i srca se na dugačak i težak put ne polazi.
Bez obraza se za moralisanjem ne poseže.
Bez znanja se kritika ne poteže.
„Nijedna vojska nije jača od ideje čije je vreme došlo!“ (Viktor Igo)
Nikada studenti sadašnji, svi mi, koji smo studenti bili, naša deca, od kojih će mnoga studenti biti, ne smemo da zaboravimo da je u našoj dugoj istoriji postojalo jedno mračno doba.
Mračno doba, tokom koga smo živi i zdravi, duhovno, intelektualno i vrednosno obogaljeni oružjem koje se zvalo propagandno medijsko đubre.
Mračno doba, tokom koga su se diplome kupovale kao kruške, tokom koga su se fakulteti završavali i bez završenih srednjih škola.
Tokom koga su se magistrature i doktorati branili 30. februara u subotu.
Tokom koga su se srednje škole završavale u četvrtoj i petoj deceniji života.
Tokom koga su privatni „fakulteti“ nicali poput pečuraka posle kiše, a akreditacije dobijali tako što su njihovi vlasnici ucenjivali „državnike“ da će objaviti spisak političara i državnih činovnika koji su kod njih pazarili zvanja, titule i diplome.
Tokom koga su se keramičari i šoferi, zadenuti lažnim diplomama i preskupim odelima, usuđivali da redovne studente državnih univerziteta nazivaju „talogom društva“.
Tokom koga su SVE što državu čini državom, obezvredili i razorili polumutavi, nemušti, nesposobni da sastave 2 proste neproširene rečenice, neuki za odgovorne funkcije kojima su nagrađivani za svoje beščašće i neznanje.
Tokom koga su mnogi sa pravim diplomama, tužilačkim, sudijskim, inspektorskim funkcijama, vrednost svojih regularno stečenih diploma uništili svojom bezličnošću, sitničarenjem, svojom gramzivošću i pohlepom, svojom umišljenošću da je njihov lični materijalni interes pretežniji od interesa cele zemlje i naroda.
I tokom koga su, verovali ili ne, postojali neki koji se usuđuju da krive studente što ne pristaju da se školuju, rade i žive na način koji je ovde postao podrazumevajuć i što neće da se sližu i smešaju sa takvom ljigavošću i takvim smradinama. Što neće da ližu dupeta neuporedivo gorih od sebe ili da se učlane u sektu najgoreg ološa i nesoja, da bi se zaposlili. Što neće da im šefuju nepismene neznalice i bezvredne protuve.
I još neki koji su sebe svrstali u „neutralne“. Neutralan budeš kada se dvoumiš između krem bananice i bonžite. Neutralan nemaš pravo da budeš kada se zlo, kriminal, korupcija, besomučna laž i neukost nalaze naspram jedine svetle tačkice u tom jezivom crnilu.
A kad mračno doba ode u istorijske čitanke, pored lustracije, koja je nužni uslov opstanka i napretka, predložila bih da ove kreatore i konzumente doba zlog leče isključivo njihovi lekari, brane isključivo njihovi advokati, da im sude isključivo njihove sudije, da im knjige vode isključivo njihovi ekonomisti, da im grade i zidaju isključivo njihovi inženjeri, da ih obrazuju isključivo njihovi prosvetari.
Da im se svima višestruko vrate investicije u lažne diplome, u lažna zvanja i titule.
Na taj način nećemo morati da prljamo ruke, već će se oni dokusuriti svojim „znanjem“ međusobno. Temeljno i (ne)kulturno.
Autor: Saška Ljubičić
