Lagano odlazi Bata Gašić, pravo u legendu. A možda ga ipak odbrane partijski drugovi? Šteta, ako ništa drugo, pouzdano znam – voli vojsku, poštuje našu odbranu ’99-te i iskreno je proruski orjentisan.
To što je morao da izigrava NATO pajaca, šta da se radi. Vođa im je saopštio još pre nego je zajahao Srbiju, da se sve ono što je prethodna, „žuta“ vlastodržačka garnitura potpisala „mora poštovati“. Jer, je l’ te, oni su „odgovorni pred međunarodnom zajednicom i prema preuzetim obavezama“. (Iako ne postoje nikakve obaveze na štetu države i naroda, pogotovu ne one protivustavne, od kojih se ne može odustati. I to u skladu sa međunarodnim pravom i praksom).
Posebno su odani onim obavezama, ugovornim klauzulama, koje je u vidu diktata naložila Alijansa – „Partnerstvo za mir“ a u sklopu toga IPAP i SOFA sporazumi. Okupator je to, nema šale. Sila koja nam je elegantno i lukavo dozvolila da se, isključivo radi domaće publike, nazivamo suverenom i nezavisnom zemljom. Pa još vojno neutralnom. U praksi, to je klasična okupacija. Perfidna, meka, ovakva ili onakva, ali okupacija.
I, naravno, odmah je, nakon neplaniranog Batinog „niskog starta“ u Trsteniku, od strane javnosti i nekih uglednih medija i portala, otvoren „konkurs“ za izbor novog minstra vojnog. I to je već uveliko preraslo u svojevrsno lobiranje po društvenim i ostalim mrežama. Hoće li biti muško ili žensko i sve u tom tonu. Neki od najozbiljnijih kandidata, podrazumeva se vojni analitičari i komentatori (sa činovima razvodnika i desetara iz vremena JNA ili VJ) već su krenuli sa samopreporučivanjem.
Za to vreme, odluku o novom ministru premijer krije i drži je iza sedam NATO brava. Jer, dok „prijatelji“ iz Pentagona, sa Vajthola i oni iz Monsa ne verifikuju izbor kandidata, nećemo dobiti novog čelnog čoveka takozvane srpske odbrane. Da ponovimo – mi smo okupirani. Ili, ako je lakše – Srbija je protektorat.
Možemo li hipotetički zamisliti Vladu Srbije u kojoj, recimo, Ministarstvo zdravlja vodi – saobraćajni inžinjer, a Ministarstvo poljoprivrede – profesor sa Fakulteta dramskih umetnosti? Ministarstvo energetike – direktor filharmonije ili opere, Ministarstvo kulture – agronom, Ministarstvo finansija – profesor biologije ili hemije? A na čelu resora prava i pravde se nalazi – građevinski tehničar? I tako redom.
E, ali kada je reč o takozvanim ministarstvima sile – Ministarstvu odbrane i Ministarstvu unutrašnjih poslova (kao i „nezavisnim“ tajnim službama) – nagledali smo se svega i svačega nakon petooktobarske prevratničke revolucije u organizaciji NATO sila. Na tešku i pretešku sramotu svih nas. Na sramotu nekada slavne i širom sveta poznate vojne – ratničke, oslobodilačke tradicije Srbije.
Pa su tako ta ministarstva, odnosno veoma ozbiljni i krajnje komplikovani sistemi i resori, postali sjajni poligoni da se od strane neznalica i totalnih analfabeta (jer nisu ni prošli pored vojnih škola) igraju ratne igrice, leče kompleksi i frustracije, skupljaju politički, partijski i ostali poeni, pokazuje muškost, namiruju kadrovi i tome slično. Pod izgovorom takozvane civilne i demokratske kontrole.
I sve uz odobrenje i programiranu dinamiku mentora sa zapada. To im je, inače, glavno oružje – na okupiranim teritorijama forsirati neznalice. Ali odane – iskreno ili na kompromitujućem materijalu – nebitno je. Bitno je da su poslušni.
Odmah nakon petog oktobra resor odbrane je preuzeo crnogorski kadar, aparatčik SNP-a, po zanimanju agronom – Radojević, nasledio ga je lekar specijalista opšte prakse – Krapović, a onda je došao na čelo odbrane psiholog, nastavnik u srednjoj školi, koji se razumeo u vojsku isto toliko koliko i autor ove kolumne u američki fudbal.
Bio je to Boris Tadić koji će se, pored toga što je doveo britanskog generala, Džon Mur-Bika, prevejanog obaveštajnog oficira visoke klase sa pratećim personalom, na mesto „savetnika“, proslaviti izjavama kako generali tadašnje Vojske Srbije manje vrede nego jedan NATO narednik, i kako je sve što znaju da rade da gledaju u donji veš njegovih sekretarica.
Zatim nam je upućen (doveden, postavljen, kako god, isto mu dođe) penzioner OUN, Prvoslav Davinić, „stručnjak“ koji se veći deo radnog veka bavio uništavanjem oružja na globalnom nivou. Birokrata koji je tu svoju „strast“ pokazao na delu. Nastavio je u skladu sa Tadićevim tekovinama tako što nas je „oslobodio“ viška ljudstva i viškova tenkova, transportera, haubica, topova. Mereno u stotinama i desetinama hiljada.
Zamenio ga je vojni patolog Stanković, čovek koji se razumeo u odbranu taman koliko i prosečan Srbin u patologiju, i koji je imao tu „čast“ da konstatuje kako je od Vojske Srbije ostala družina u vidu lake NATO konjice na Balkanu.
Taj, dostignuti nivo, do savršenstva je doveo njegov naslednik, Dragan Šutanovac, mašinski inžinjer, još jedan od poznatih redova nekadašnje JNA, koji će „prijateljstvo“ sa zapadnom Alijansom podići na pijedestal olimpijskih visina.
Sve nakon toga je u svežem sećanju – ministar odbrane postaje PPV, Alekdandar Vučić, koji je betonirao već utabane NATO staze i „saradnju“ sa NATO savezom obogatio kao niko pre njega. Odbrambenu štafetu će predati Nebojši Rodiću, još jednom „ekspertu“ za sve i svašta, i taj će nas, univerzalni partijski radnik, ugurati u IPAP i SOFA predvorje iz koga nema izlaska.
To je stanje koje možemo definisati vrlo prosto – izvršavamo skoro sve zadatke kao i punopravne članice NATO, imamo brojne obaveze od kojih je većina sakrivena, ali nemamo ista prava kao one zemlje koje su zvanično pod barjakom Alijanse.
No da se vratimo aktuelnim naprednjačkim mukama i poniženjima. Koga umesto Gašića?
Da paradoks bude veći, u svojim redovima imaju jednog penzionisanog generala – Momira Stojanovića, čoveka koji je završio najviše vojne škole. Nesumnjivo veoma sposoban, iskusan, bogatog znanja. Ali, ima nekoliko problema koji će verovatno presuditi kod NATO mentora prilikom odabira (bez obzira što je „dopisni“ član Atlantskog saveta u Srbiji) – tvrdoglav je, samoljubiv, prevrtljiv, sujetan i vlastoljubiv. I ono presudno – ratovao je protivu njih ’99-te. A i „braća“ Arbanasi su podigli optužnicu.
(Podsećanje za one koji i dalje misle da se sa činom desetara ili mlađeg vodnika u rezervi može rukovoditi tako ozbiljnim sistemom – Ratna veština je, gospodo, prava nauka. Svetski priznata. Strategija (Ratovodstvo), Operatika, Taktika, su naučne discipline. Da bi se poznavale, potrebno je imati rang doktora nauka odnosno završenu „Školu nacionalne odbrane“ ili makar titulu magistra odnosno nekadašnju „Generalštabnu školu“. Pored višedecenijskog praktičnog i teoretskog iskustva. Kako mirnodopskog, tako i, poželjno je, ratnog).
Međutim, naprednjački Politbiro ima i druge kandidate iz senke. To su oni koji su uglavnom promakli široj javnosti. A reč je, zaista, o pravim „biserima“.
Recimo, Vladimir Đukanović, narodni poslanik, čuveni radio voditelj, pravnik po struci (i na tome svaka čast), čovek koji se u poslednje vreme „ničim izazvan“ batrga i vodi nekakavu unutarstranačku borbu za „pravo, pravdu i demokratiju“. U poslaničkim klupama je nesalomiv – dejstvuje kao zapeta puška.
E, taj, poznati Đuka je bio polaznik i sa uspehom završio – 4. klasu „Visokih studija bezbednosti i odbrane“[i]. To je najviši nivo vojnog obrazovanja. Organizacijski pripada „Školi nacionalne odbrane“ i iznad je „Generalštabnog usavršavanja“ – tzv. generalska škola, kao i iznad „Komandno-štabnog usavršavanja“ – tzv. škola za čin pukovnika i pripadajauće dužnosti tog nivoa u sistemu odbrane i vojsci.
Naš, popularni Đuka, narodni tribun je, dakle, istovremeno dok je gulio poslaničke klupe, učio školske 2014/15.godine najviše vojne nauke (koje nije pohađao, recimo, jedan vojvoda Stepa Stepanović, ali ni ostale vojvode). Podrazumeva se, prema NATO standardima. I spremao se „za preuzimanje visokih dužnosti u sistemu nacionalne bezbednosti“, kako stoji u zvaničnom programu.
Sedeo je u istim školskim klupama u istoj školskoj godini, recimo, sa komandantom Kopnene vojske, generalom Simovićem i komandantom Garde, pukovnikom Gavrilovićem. Kako on, tako i novinarka RTS-a, gospođa Slavica Gligorević, koja je takođe postala vojni ekspert.
Dobro, nema tu ničeg lošeg, tako su nam bar tvrdili NATO stručnjaci koji su nam i uveli u vreme „žutih“ takvu jednu praksu, gde su potrpali „babe i žabe“ – generale, pukovnike, birokrate iz Vlade, Skupštine i iz drugih državnih organa, kao po pravilu partijske perjanice, zatim, inostrane predstavnike i koga sve ne. Svi u isti koš.
Ima samo jedna mala, ali teško licemerna stvar u ovom slučaju, koja naučno dokazuje šta mi u Srbiji radimo i kako se igramo vatrom. Vladimir Đukanović je čovek koji nije služio vojsku[ii]. Jednostavno, zdravstveni (ili neki drugi) razlozi mu to nisu dozvolili. Opravdano. I, gle čuda, naprednjački vrh je spakovao baš njega da pohađa najvišu vojnu školu.
Da se razumemo (pretpostavljam da će krenuti raznorazni zaštitnici raznoraznih prava u atak) – ama baš ništa nemam protivu onih koji su bili sprečeni da služe redovni vojni rok. Upravo suprotno. Dok sam se nalazio u aktivnoj službi, bio sam poznat po iskrenom zalaganju da se oni koji su zalutali u vojničke čizme nečijom nepažnjom, oslobađaju te obaveze. Iz humanih, zdravstvenih i ostalih razloga, a sve u duhu zakona.
U ovom slučaju nije reč, dakle, o tome, već o licemerju. I o neprincipijelnosti vlastodržaca i ponižavanju jedne ozbiljne profesije i još ozbiljnije oblasti – odbrane i vojnih poslova, bez kojih nema slobodne države.
Idemo dalje. Ako narečeni kandidat ne prođe (ipak i on neskriveno voli Rusiju, možda i više nego mučenik Gašić), tu je rezervna ekipa. Ni manje ni više nego aktuelni ministri – Zorana Mihajlović i Aleksandar Vulin, i jedan bivši, ali izuzetno „popularan“, čuveni Lazar Krstić, srpski finansijski „genije“ sa američkog kontinenta[iii].
Otkuda sad pa oni?
Prosto, njih troje je utrlo put drugu Đuki, tako što su bili polaznici one iste, najviše vojne škole. I to u prethodnoj, 3. klasi, 2013/14. školske godine. Lepo su krenuli, zagrejali klupe, zalagali se, ali, brojne državničke dužnosti, istorijske odluke (poput Briselskog sporazuma), sređivanje energetike, zatim, Srba na Kosmetu, srpskih (a MMF) finansija i što šta drugog, zbog čega se radilo dan noć, nije im išlo naruku. I, tako, ne završiše vojno školovanje i ne dokopaše se vojnih diploma. I pripadajućih sablji i izgraviranih pištolja.
No, ako ćemo pravo, ipak su koliko toliko osetili „barut“ i svakako razumeli šta je to nacionalna bezbednost i odbrana. Naučeni su, je l’ te (to se štreba već na prvim časovima), da postroje: armije, korpuse, divizije… i da prime raport kao najviši dužnosnici. Problem je što takve formacije postoje samo još u video-klipovima i u pričama ratnika. Uništene su. Planski i ciljano.
Naš najbolji vojni komentator, znalac vojske kao takve i najozbiljniji (samo)kandidat za ministra, napisa u u vrlo temeljnom tekstu „Kakva odbrana treba Srbiji“[iv], između ostalog i sledeće: (…)„reformisti” oružanih snaga Srbije u ranijem periodu uradili su sve da smanje borbenu moć vojske, da li svesno, ili po naređenju stranog faktora, ili iz neznanja, pokazaće se jednog lepog dana (…)“
Nije nego. Nema tu nikakvih „reformista“ niti „reformatora“, već je posredi NATO. Tačka. I tako precizno treba napisati. I jasno je svima šta je rađeno sa sistemom odbrane od petog oktobra do 2012.godine, kada je sistematski uništavan. Na to više i ne treba podsećati.
Mnogo je važnije šta se od dolaska na vlast naprednjačke družine dešavalo sa tim sistemom i Vojskom. A to je ono što se ne sme napisati – nastavljeno je doslovno ono što je nasleđeno od prethodnika i NATO agenda maksimalno ubrzana, obogaćena i podignuta na još viši nivo. „Vojnoneutralni“ nivo, naravno.
Nije problem, u konačnom, u avionima, kamionima, tenkovima (iako je to teška tuga i jad i nerešiva enigma), problem je, prvo – u „Strategiji nacionalne bezbednosti“, „Strategiji odbrane“ i „Vojnoj doktrini“, koje su nam, onako, džumle, izdiktirali zapadni stručnjaci. Dokumenti na kojima počiva naopaki i neupotrebljivi, iznad svega sramotno mali i NATO-u podešeni sistem odbrane.
A kao drugo – problem je u „Partnerstvu za mir“ preko koga smo, tačno kako piše u „Okvirnom dokumentu“ Alijanse, koji je potpisan s naše strane (baš kao i SOFA sporazum po kome mogu da borave NATO trupe u zemlji Srbiji), gde doslovno stoji da smo se priključili „evroatlantskoj zoni uticaja“ (član 1.) i pripadamo „evroatlantskom području“ (član 2.).
Dok se ne otkačimo svega toga, uvaženi vojni komentatoru, dakle, dok ne vratimo točak unazad petnaest godina i posebno poslednje četiri, makar u glavama, nema vajde prebrojavati borbenu tehniku i ljudstvo (a i zašto bi, stojim na raspolaganju kao mali kompjuter), i još manje ima razloga obmanjivati srpsku javnost sa nabavkom ruskog ubitačnog oružja – koje „samo što nije“ – kada sve to podseća na bajke za malu decu. I čista je laž.
Pravi set pitanja treba da glasi – zašto se naprednjaci nisu otkačili svega napred navedenog, zašto ne jačaju vojsku makar u ljudstvu, zašto ne vraćaju obavezni vojni rok, zašto rasprodaju kasarne i druge vojne objekte većom brzinom nego njihovi prethodnici a one druge adaptiraju za tzv. migrante?
Zašto su značajno uvećali broj vežbi i drugih aktivnosti sa NATO „partnerima“ i to u vremenu kada se iščekuje velika bitka sa Rusijom (i već je krenula), zašto su prihvatili učešće ne samo u mirovnim već i u borbenim misijama, zašto ne vrate granične sastave, zašto ne izvode obuku sa ono malo preostalih ratnih jedinica, zašto ne vraćaju makar divizije…?
Zašto tvrdoglavo opstaju na neupotrebljivim NATO procedurama i standardima, na njihovim modelima i matricama operativne sposobnosti (a ne borbene gotovosti) i interoperabilnosti, sa kojima ne možemo da zatvorimo u slučaju agresije, ni jedan strategijski, operativni i taktički pravac, da odbranimo strategijske rejone i objekte, vazdušnodesantne prostorije… ?
Zašto organizovano lažu narod dosmanlijskom (od strane NATO podmetnutom) mantrom o „vojnoj neutralnosti“, kada tako nešto niti postoji u praksi, niti je istorija i posebno ne međunarodno (ratno) pravo zabeležilo? Ne postoji ni kao pojam ni kao pravo, niti kao obaveza koja se mora poštovati od bilo koga u svetu.
I kako će nam to Rusija doturiti silno naoružanje, kada u vrhu sistema odbrane dejstvuje mini Štab Alijanse u vidu tzv. Vojne kancelarije za vezu? Gde je vojna kancelarija ODKB? Gde je vojno savezništvo sa Rusijom, bez koga nema opremanja (osim ako su i oni poludeli kao i mi)?
Kako mimoići podprogram PARP po kojem smo dužni da izveštavamo centralu u Monsu o svakom komadu puške? Kako mimoići „Sporazum o zaštiti tajnih informaciji“, u stvari, sporazum po kome NATO „prijatelji“ u svakom trenutku znaju šta se dešava i u Nemanjinoj – Ministarstvo odbrane i u Neznanog junaka – Generalštab?
Zašto naprednjaci ne zahtevaju vraćanje vojnika i policajaca na Kosmet? Pa to piše u Rezoluciji 1244, je l’ da? A oni se kunu u taj dokumenat. Ili to nije tako? Da li su ikada tako nešto pomenuli od kada vladaju Srbijom?!
Kako im mogu biti prijatelji oni koji su ne samo priznali „Kosovo“ kao državu, već nam uteruju kroz poglavlje 35. i predstojeći „Sporazum o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova“, da teatralno i sami to učinimo. Kao finalni mirovni ugovor koji se obavezno poptisuje nakon stanja ratne okupacije dela (ili cele) teritorije. Ili nije bilo agresije ’99-te a zatim i proglašavanja nezavisnosti koja je po automatizmu prešla upravo u stanje okupacije dela srpske teritorije?
E, to su ona prava, suštinska pitanja za sve vojne komentatore i analitičare, ali i za kandidate za fotelju u kojoj još uvek sedi Bata-Santos, kako ga od milošte zovu. A ne pitanja – da li će nam muško ili žensko rukovoditi odbranom i slična tome, iz seta poznatih srpskih nebuloza i prevara.
Što se tiče kandidata, ipak, ‘ajde da budem u duhu takmičenja – moj favorit je Jadranka Joksimović. Nekako je najubedljivija, po onoj „tri u jednom“. Ako ne ona, onda bi to mogao biti neko iz Ist-Vest bridža (ogranka Trilaterale), recimo, gospodin Jovan Kovačić. Nije naprednjak, ali je više nego (globalno) napredan.
Sveti vladika Nikolaj je napisao davno otprilike ovako – Bog daje države narodima da ima šta da propadne, kako bi narod preživeo…
Ne znam zašto sam se ovoga setio.
No, u svakom slučaju – ukoliko ne škodi, to znači da može da koristi – što bi rek’o Lane Gutović.
Goran Jevtović
fsksrb.ru
_______________
[i] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=7731
[ii] http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/pretres-amandmana-na-zakone-o-vs-i-odbrani_562225.html
[iii] http://www.va.mod.gov.rs/cms/view.php?id=26114
[iv] http://www.politika.rs/scc/clanak/345032/Kakva-odbrana-treba-Srbiji
