Otkako je Vučić, onaku usput, apetitli poručkao srpsku opoziciju, koja je sad prilično rahmetli, pa veruje da će biti manje rahmetli ako se ujedini, ispostavio se mali problem: ogroman pad glasova za razne leve i desne, patri(j)otske i proevropske stranke, ostavio je prilično biračko telo u nekoj vrsti demokratskog čistilišta. Ne znaju za koga da glasaju.
Primerice, SNS je imao 2014. ravno 1.736.920 glasova, a 2016. svega 86 000 više 1.823.147, što znači da oni ne rastu koliko drugi padaju. Pri tom, često sam zastupao tezu, koje se svakako sećate, da nema garancije da će povećana izlaznost škoditi SNS-u i to se pokazalo: 2014. izlaznost je bila 53,09%, a 2016. je dostigla 56, 07% i-SNS je dobio isti procenat.
Još prostije: DSS i Dveri su 2012-te dobili zbirno 443 122 glasa, 2014-te su dobili 280 894, a 2016-te, ujedinjeni, 190 530. Dakle, čist kal je negde oko 252 000 birača. Više od polovine, ali za ovu analizu, to nije važno.
Demokratska stranka, sa Borisom Tadićem je dobila 2012-te 863 294 glasova, dok je 2014-te Demokratska stranka, skupa sa kolaicijom oko Nove demokratske stranke Borisa Tadića (ovde sabiram biračko telo, koje glasa za iste ili slične opcije), prihodovala 421 401 glasova, a 2016-te te ekipe su skupile 417 119. Kal je, za četiri godine, negde oko 440 000 glasova.
SRS je od 2014-te do 2016-te vajdila oko 230 000 glasova, čime je verovatno apsorbovala veći deo onoga što je otpalo od Dveri i DSS-a, ali svakako ne sve. Uz to, moram da izrazim sumnju, koja ne mora biti tačna, da je SRS dogovorno dobio neverovatan broj glasova, odnosno da je narastao četvorostruko za dve godine, dok je danas opet u padu. Šampionski rezultati su uvek sumnjivi.
Hoću da kažem sledeće: veliki broj glasova, koji otpadaju od nekada velikih stranaka, ne dobija SNS. Pitanje je, dakle, sa stanovišta sistema: šta sa tim glsovima? Ostaviti ih da lebde u slobodnom prostoru, ili formirati partije i pokrete surogate, koji treba da pokupe zalutale birače? Kako biste vi postupili da ste na mestu onih koji održavaju sistem?
Ja bih, da vam pošteno kažem, počeo sa kreiranjem novih ekipa, uz obavezne parole da su to „novi, neuprljani ljudi u politici“, ali bih im uvalio u dlaku iste pseudoideološke matrice, koje su već postojale. Ne sme da bude novih ideja, pogotovu ne svežih, jer bi, recimo, pola miliona ljudi, koji lutaju od patriotske do patriotske stranke, od razočarenja do razočarenja, moglo da glasa baš za nekoga ko iskače iz matrice. Da se to ne bi dogodilo, potrebna je nova ekipa sa starom matricom.
Verujem da biste i vi došli na sličnu zamisao.
Zato vam se pojavljuju nove ekipe sa ikonama i Putinovim slikama u rukama i sa „Pomaže Bog, braćo Srbi“ na usnama. Da li vam to liči na pokojne Dveri i Zavetnike? Da li vam pada u oči da policije nigde nema na skupovima takvih ekipa? Da li makar posumnjate u „dogovorne“ proteste?
Još jednom: da li vam je neobično što nikad neki srpski patrioti nisu održali antikolonijlane proteste pred nekom zapadnom ambasadom? Stvarno mislite da ne znaju odakle vetar duva?
Sa druge strane, imate nove proevropske ekipe, sa Sašom Jankovićem i Vukom Jeremićem, koje su – dosećate se već – za evropske vrednosti i, sledstveno tome za put u EU, gde žive te vrednosti, ali nisu za NATO. Isto kao Vučić: za EU i ne u NATO. Oni će da rade sve isto kao Vučić, samo poštenije, a za to imamo časnu reč Đilasa, Jankovića i Jeremića, kojima će se, po svoj prilici, u probuđenom evropskom entuzijazmu, pridružiti i Dveri, čiju sam ljubav sa Evropom davno predvideo.
Da li vam je neobično da, kod obe ekipe, niko ne želi vlast? Može participacija, to da, ali vlast nikako. Oni tačno znaju da je vlast u Srbiji nešto što se deli po ambasadama i tačno znaju da njihov broj neće biti izvučen u skorije vreme, pa i ne forsiraju. Daće im se, kad za to dođe vreme.
To što nema novih ideja, niti ideologija, pokazuje da gospodar namerava da još neprijatno dugo održava ovaj sistem u Srbiji. Sa Vučićem, a i posle njega. Menjaće se ljudi, ali ne i paradigma. Borba za „mrtve duše“ (ne mislim na davno upokojene glasače, nego na neraspoređene glasove) će se nastaviti. Rusofilima, klero-nacioalistima i teoretičarima zavere, mora se dati izbor: ili za Vučića, ili za nacional-folirante, pod kontrolom sistema. Radikali su priča za sebe: stranka lumpenproleterijata, koji je u stalnom previranju. Čas su kod vojvode, čas kod Vučića, čas su za neku drugu opciju, a nije retko ni da su za karton ulja i lanč-paket. Ništa vrednije od desetak evra, u svakom slučaju. Ni jedan komunista nije razumeo dušu srpskog radnika, kao vojvoda. Doduše, i on je bio komunista.
Prozapadno orijentisanom biračkom telu se daje izbor: ili apstinencija, ili otužni, novi DOS, sa Đilasom, Jeremićem, Jankovićem i propalom koalicijom Dveri-DSS. Te, pomalo otužne evrofolirante, uvek zamišljam kako lažu sa rukom na srcu i suzama u očima. Nisu ništa manje patetični od Vučića, samo su manje talentovani. Zapad ih je doveo u nemoguć položaj da podržavaju paradigmu, a bore se protiv prvog čoveka paradigme. Oni, opet, ne smeju da se odlepe od Zapada, jer dobro znaju da bi počela izvlačenja dosijea i optužnica i moraju da cvrkuću u svakom kavezu, kao kanarinci. Mislim da neki od njih nemaju dozvolu ni da izađu iz politike.
Sve u svemu, kad razmišljate kome ćete se carstvu privoleti, a Srbin mora da navija, taman da igraju Kijevo i Verona, setite se da sumnja sprečava slobodan razvoj gluposti i da je dno-dno, taman i kad je na vrhu.
Milan Milenković
milanmilenkovic.com
