Birali su najmlađu decu zato što su deca, najbliža srpskom semenu, pravoj meti nove hrvatske države. Iščupati srpsko seme, kao korov, iz hrvatske bašte, to je bio deklarisani cilj te države
Ustaše, domobrani i oružnici pokrenuli su 18. jula 1942. godine krupnu ofanzivu na 14 srpskih sela jugozapadnog Korduna. Već toga prvog dana ubili su 464 osobe. Klanja, paranja trudničkih stomaka i razni drugi masakri, paljenje kuća i pljačka imovine, ponovili su se i ovde kao na mnogo drugih mesta.
U obruču se sa narodom našao i Četvrti bataljon Drugog kordunaškog odreda, ali se on probio iz obruča primenjujući taktiku klina. Veći deo naroda ostao je u obruču.
Mnogo naroda zbežalo se u šumu Mašvinu, preko koje se jedan deo i spasao. Drugi deo su ustaše sustigle…
Po povlačenju hrvatskih jedinica Četvrti bataljon partizana vratio se u Mašvinu. Idući šumskim putem nailazili su na stravične prizore pobijenih muškaraca, žena i dece. Našli su i nekoliko žive male dece sa prevrnutim kolevkama, koje su majke ostavile u bežanju. Naišli su na mnogo mrtve stoke, razbacanih i polomljenih stvari…
Nikola Basara, komandant Četvrtog bataljona krenuo je 21. jula šumskim putem sa još 14 boraca. Ovde je deo njegovog izveštaja.
„Vraćali smo se kroz šumu u pravcu sela Brezovac i prešli na lijevu stranu puta u šumi idući u koloni po jedan. Čelni drug koji je prvi naišao na jedan proplanak veličine 50 x 50 metara zastao je i do njega slijedeći pa redom do poslednjega praveći krug oko ‚mrtvog kola‘. Teren na ovom proplanku pokriven je zelenom travom na kojoj je ležalo 20 djece starosti 1 godine. Od ovih 20 djece 10 je ženskih a 10 muškaraca. Na njima i oko njih nema ni jednog komada njihove odjeće ili pelena. Djeca su poredana u kolo – nožice prema unutra a glave prema vani na razmjernom rastojanju. Djevojčice su na travi raširenih nožica i ručica a dječaci na djevojčicama – trbuh na trbuh. Svako dijete je zaklano tj. prerezano nožem ispod vrata ali se ne vidi da su tu na licu mjesta klana. Ne vide se ni tragovi krvi što znači da je taj čin učinjen negdje na drugom mjestu pa su ih ovdje donijeli i poredali u kolo. Kod ove djece usta su otvorena a rana klanja osušena tako da čitavi rojevi muha prave svoj let na usta i grlo.“
Borci su svi do jednog zaplakali.
***
Jasno je da su bojovnici aranžirali ovaj prizor da bi onima koji će naići šumskim putem zorno pokazali kakav je tretman Srba u državi Hrvatskoj – da Srbi nemaju budućnost u toj zemlji. Ali nisu pokazali samo to…
Deca su poklana na raznim stranama Mašvine pa orkestrirano sakupljana i doneta na ovaj proplanak, sa očitim naumom da se poslažu u kolo, a ne da se prosto nabacaju na gomilu.
Dakle, zločin je već bio izvršen, dečica su već bila poklana, ali to nije bilo dovoljno. Samo ubijanje srpske dece nije sasvim zadovoljilo ustaše i oružnike. Njihov duh je iskao još. Kao da im pobeda nad dečicom nije bila potpuna, nešto je nedostajalo. Bio im je potreban pečat, simbolička potvrda na čistini šumskog proplanka, otvorenog ka nebu.
Nekome od njih nije bilo teško da smisli šta još da se učini, a ostali su to odmah rado prihvatili. I dali se na posao. Lako ih je zamisliti kako su se međusobno pogledaju, cerekaju i dobacuju lascivne dosetke. Ali ne treba to zamišljati.
Ovde nije reč ni o vojničkoj borbi niti o običnom zločinu, o ubistvu iz razjarenosti ili mržnje. Reč je o složenom „tehnološkom postupku“ koji se odvija u dužem vremenskom razmaku, a ne na mah. U tome zločinjenju učestvuje – činodejstvuje – grupa ljudi, a ne pojedinac. Svi su bili sasvim pri sebi, primirenog ubilačkog žara.
Iz mnoštva mrtvih unaokolo birana su samo deca, jednogodišnjaci. Gledali su da spare devojčice sa dečacima. Nevina dečica postavljena su u sramotan položaj, time je izrugivanje Srbima bilo upečatljivije. Sigurno su se najviše cerekali prilikom slaganja trbuh na trbuh. Moglo bi se tačno zamisliti dosta njihovih poganih komentara i poruga u tome trenutku, ali to ne treba činiti. Treba se čuvati.
Pazili su da kolo mrtve dece bude što pravilniji krug. I rastojanje od para do para da bude približno isto. To su postigli tako što su najpre poređali devojčice.
Dečicu su poslagali u krug a ne u niz ili kvadrat. Tu nisu imali dileme: odabrali su kolo, folklorni elemenat srpskog identiteta gde god ima Srba i tada i danas. Na takvom proplanku nekada su vile igrale svoja kola. Sada je šumi otet jedan njen proplanak da bude pozornica za kolo mrtve dece.
Čudno je to što su se opredelili za deset parova, a ne dvanaest, koliko bi bilo priličnije obredu koji su sproveli. Lako su mogli naći još dva para.
Birali su najmlađu decu, ne zato što su najlakša za prenošenje do proplanka, nego zato što su deca, najbliža srpskom semenu, pravoj meti nove hrvatske države. Iščupati srpsko seme, kao korov, iz hrvatske bašte, to je bio deklarisani cilj te države.
Tako je proplanak postao i posprdni žrtveni oltar, na kojem su poslagana nevina dečica kao u nekom posuvraćenom satanističkom obredu.
autor:Jovan Mirić
