Mućak-jaje Nemanje Devića

0
102

Već prvom rečenicom svoga čavrljanja sa Snješkom (Večernje novosti, 3. april 2022, https://www.novosti.rs/kultura/vesti/1103152/intervju-istoricar-nemanja-devic-srpskih-partizana-skinuti-zig-k/komentari/svi), Nemanja Dević dokazuje da, i pored doktorske titule (kabasto zorli učevan čoek!), ne razlikuje mućak od jajeta.

Predlog, ili zahtev, ili molbicu da treba „sa srpskih partizana skinuti žig komunista“ (jer je „važno odvojiti partizanski pokret od komunističke ideologije“, o čemu razglaba u knjizi „Za partiju i Tita – Partizanski pokret u Srbiji 1941-1944“), on zasniva na svom „znanju“ da revolucionare „koji su sarađivali sa ustašama i na srpskom prostoru stvarali nove nacije“, ne treba izjednačavati s onima koji su se ustanku 1941. priključili „vođeni idejama slobode i socijalne pravde“ i onima „koji su ginuli na Sremskom frontu 1944-1945“ godine.

Ne treba, naravno, ali to dr Nemanji uopšte nije jasno, bar iz dva razloga.

Prvi je „naučne“ prirode jer „Vojna enciklopedija“, pre pedesetak godina, od sramote nije u sebe unela odrednicu „PARTIZANI“, a objašnjenje „Hrvatske enciklopedije“ od prošle godine da je partizansko ratovanje „oblik oružane borbe u kojoj se izbjegava frontalni sukob s nadmoćnijim protivnikom“, možda mu je neprihvatljivo, pošto je poteklo iz reda onih koji su sarađivali sa revolucionarima.

Drugi je praktične prirode jer je na Sremskom frontu, u partizanskoj terminologiji „jednom od najtežih, najdugotrajnijih i najslavnijih bojišta u NOB protiv okupatora“, vođen frontalni rat a ne partizanski, tamo nisu ratovali partizani (naročito ne oni koji su „vođeni idejama slobode i socijalne pravde“), tamo su srbska deca (uglavnom iz srbskih krajeva južno od Dunava i Save a delom iz Vojvodine Srbske, i jedna i druga nedorasla „do bojnoga koplja“) gurnuta da izginu, kako bi Slobodan Penezić Krcun mogao „revolucionarno“ poručiti da je Srba „premnogo ostalo u životu, ali imamo vremena da tu grešku ispravimo“. Uostalom, toj deci nije ni bilo potrebno vojničko iskustvo, pošto su mnogi „upotrebljeni“ da, umesto ovaca, „prošetaju“ kroz minska polja, a bezbrojni su, prema svedočenju jednoga tadašnjeg šesnaestogodišnjaka iz Sremske Kamenice, moga mnogogodišnjeg prijatelja i saradnika Marka Josimovića, izbezumljeni izlazili iz rova i ginuli bez mogućnosti i prava na odbranu, „bez zrna baruta“. Partizanske vojne komande nisu o tim žrtvama ni pravile statistiku, tako da se moglo desiti da spomeničko obeležje „na liniji proboja“ pominje nešto preko 13.000 imena, istoričar Antun Miletić oko 80.000 poginulih, a pravni istoričar Novica Bojinović čak 180.000 poginulih, nestalih i ranjenih.

Bilo kako bilo, vojnim stratezima koji su „revolucionarno“ sledili JahačaSaČelaKolone, uz želju da pokažu kako i oni „znaju“ da vode rovovski rat, bilo je mnogo važnije da u Sremu izgine što više srbske dece, nego da slome otpor nemačkih i ustaških jedinica i probiju njihove odbrambene linije, pa se tako dogodilo da je Tolbuhinova ruska armija početkom aprila 1945. godine bila bliža Berlinu nego pomenuti stratezi ustaškom uporištu u Đakovu, u Slavoniji.

Što se tiče doprinosa partizanskim „idejama slobode i socijalne pravde“, barem je 1941. godine tako bilo u Srbiji, i „revolucionari“ i njihovi partizanski sledbenici bavili su se, kao „osnovnom delatnošću“, terorističkim „poslovima“ u vidu razoružavanja srbskih žandara, miniranja mostova i železničkih koloseka, demoliranja železničkih stanica, upada u rudnike zarad otimanja eksploziva i sanitetskog materijala, kidanja „neprijateljskih veza“ u obliku telegrafskih i telefonskih linija… (Budući da se tim vezama služio i srbski narod, znači da je i Nemanjinim revolucionarima i Devićevim „idejnim slobodarima i socijalnim pravednicima“ isti taj srbski narod bio neprijatelj).

Jer, prema podacima sadržanim u Hronologiji oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije 1941-1945, koju je Vojnoistorijski institut iz Beograda objavio 1964. godine i koja iz dana u dan prati „aktivnosti“ ratnog pobednika, može se videti da je do kraja decembra 1941. godine bilo u Srbiji („bez pokrajina“) preko dvesta šezdeset napada na žandarmerijske stanice i približno dvesta diverzija i sabotaža na saobraćajnicama. „U slobodnom vremenu“ paljeni su opštinski, sudski i poreski spisi, tako da je Mihal Šaškjevič, u tekstu Zločinačko ubistvo đenerala Draže Mihailovića (24. 2. 2005), mogao s razlogom zapisati da je „ustanak u Srbiji bio običan pljačkaški pohod na srpskog domaćina. Paljene su opštinske knjige samo zato da se ne zna ko je vlasnik koje imovine… Crkvene knjige su paljene da se ne zna ko su roditelji a ko su im deca… Bio je (to jedini način) da se uništi prošlost, da sve počne od danas“.

Oni koji teorijski tumače zbivanja pobrojana u prethodnom pasusu, nazvaće ih nasiljem „radi usađivanja straha, s namjerom prisiljavanja ili zastrašivanja vlasti ili društva kako bi se postigli ciljevi koji su općenito politički, vjerski ili ideološki“, što znači da su „po krajnjim ciljevima, bila teroristička po svojoj prirodi.

Da Vas podsetimo:  Još koja reč oko autokefalije MPC

No, da ne bismo sitničarili, bilo je tu i vojnih aktivnosti, ali tek od početkom avgusta: partizani bi iz zasede ubili, ranili ili zarobili po kojeg vojnika, a jednom su te zarobljenike iskoristili ne bi li ih razmenili za zarobljene partizane. U septembru to je vojevanje bilo ozbiljnije, tako da je u jednom sukobu pobijeno trideset Nemaca, u drugom šezdeset trojica, dok je u trećem zarobljena skoro cela nemačka četa i „odred“ srbskih žandara.

E, oktobar je već bio „ozbiljniji“: u Venčanima, kod Aranđelovca, Kosmajski odred napao je osmoga dana jednu Nedićevu jedinicu jačine oko sto pedeset ljudi, naneo joj gubitke od četrdesetak mrtvih i desetak ranjenih, ali, iako je imao „samo“ devetoricu mrtvih i trojicu ranjenih, nije uspeo da ih protera iz sela.

Osam dana kasnije, posle dvodnevnih borbi duž puta između Kragujevca i Gornjeg Milanovca, 19. oktobra, nemački vojnici su u selima Mečkovcu, Grošnici, Milatovcu i Maršiću, kod Kragujevca, pohvatali 427 osoba i streljali ih za odmazdu zbog pretrpljenih gubitaka, a sela Grošnicu i Milatovac spalili.

Kome se dalo da zaviri u tekst „Streljanje u Kragujevcu 1941″ (forum.burek.com/streljanje-u-kragujevcu-1941-t354641.wap2.html),mogao je zapaziti da u “ samom Kragujevcu niti u njegovoj blizini nisu tih dana vođene borbe između Nemaca i partizana. Odmazda u Kragujevcu koja je bila izvršena 20. i 21. oktobra 1941. godine, posledica je napada… na Nemce koji su se vraćali iz Gornjeg Milanovca prema Kragujevcu. Pri povratku… Nemci su na položajima Čačanskog partizanskog odreda kod Vraćevšnice ponovo napadnuti i u stopu gonjeni do Ljuljaka, odakle su gonjenje nastavili kragujevački partizani.

Prema zvaničnom nemačkom podatku, u borbama kod sela Ljuljaka ukupno je poginulo devet Nemaca, a ranjeno ih je dvadeset sedam; jedan od ranjenih je umro od zadobijenih rana. Tako se za odmazdu računalo deset mrtvih i dvadeset šest ranjenih. Po proklamovanom okupatorskom ključu, trebalo je da bude streljano 2.300 Srba. Ubijene Nemce napadači su i fizički unakazili. Nemci su poginule i unakažene leševe fotografisali i te fotografije doneli šefu okupatorskog Upravnog štaba u Beogradu dr Turneru, koji ih je pokazao generalu Nediću i Dimitriju Ljotiću… Nedić se i sam zgrozio kada je video ove užasne slike divljaštva kakva nikada srbska vojska u svojoj istoriji nije počinila. Jednima su bile iskopane oči, drugima, potpuno skinutim, bili su odsečeni udovi, treći su bili raspolovljeni i donji deo trupa je bio postavljen sa nogama u vis da čini Čerčilovo slovo „V“ – Victory (pobeda)“.

Dr Aleksandar Nedok, sada istoričar medicine, svedoči da mu je Raja Nedeljković, prvoborac, partizanski komesar iz 1941. godine, kasnije visoki komunistički funkcioner, njegov višegodišnji pacijent, „potvrdio da su se na leševima ubijenih Nemaca iživljavali njegovi partizani, zbog čega je i bio onako brutalan odgovor u Kragujevcu 21. oktobra 1941. godine“.

Van svake sumnje, boj kod Vraćevšnice (ili Ljuljaka, ili Bara), onaj koji je doveo do nemačke odmazde i streljanja 2.300 civila u Kragujevcu (komunisti su se „hvalili“ trostruko većom cifrom), može se smatrati i ideološkom, i terorističkom, i vojnom delatnošću.

Inače, Nemci su primenjivali odmazdu ne samo za ubijene ili ranjene nemačke vojnike, već i za sabotaže, tako da je u tom periodu, prema onome što je Hronologija „priznala“, ubijeno najmanje 18.979 civila i spaljeno na hiljade seoskih domova.

Ima li se sve to na umu, na sve partizansko navodno vojno delovanje po Srbiji, koje je vodilo nemačkoj odmazdi nad srbskim civilnim stanovništvom (po pravilu „sto za jednog“), kao što je to bio slučaj s okršajem kod Vraćevšnice (Ljuljaka, Bara), treba gledati kao na terorizam zasnovan na ideologiji.

Za svaki slučaj, kako nam dr Dević ne bi prigovorio za lokalnepatriotsku rušilačko-paljevinsko-ubistvenu šetnju revolucionarnih partizana i partizanskih revolucionara po Srbiji, potrudićemo se da nađemo neki primer „idejno-socijalnog“ i „pravedno slobodarskog“ partizanskog delovanja na drugoj strani, u Hercegovini, primera radi.

„Nabijede, tako aprila 1942. godine, partizanskog kurira, nekog momka Skočajića iz Nevesinja da je zakasnio sa poštom… Zato ga pošalju da ‘nosi poštu’ u Davidoviće. Pošalju mu još jednog čovjeka da bude s njim u pratnji. I na putu između Davidovića i Divina, kod mjesta Krževa gomila, pratilac ispali kuršum Skočajiću u potiljak“.

Da Vas podsetimo:  Tweeter Space

Ili, „našu jedinicu odmah otjeraše da zauzmemo Nevesinje od Nijemaca… Toga dana, crnog 14. februara… za samo sat vremena, partizani ‘oslobodioci’, bez razloga, suda i presude, na različitim mjestima u gradu ubili su mučki sedamnaest nevesinjskih djevojaka, iz najuglednijih nevesinjskih porodica. Ubijene su uglavnom u hodu, hicima u potiljak… Mnoge od njih nijesu još bile ni punoljetne… Jadne majke su sakupljale svoja čeda po gradu. Nosile su svoje djevojčice na improvizovanim nosilima… do crkvenog dvorišta. Majke su tu, jednu do druge, sahranile djevojke, samo uvijene u čaršave, bez sanduka… bez opela, bez plača“.

Ili, prema svedočenju mnogih jedva preživelih Hercegovaca, ne bi u Hercegovini preteklo ijedno „srbsko uvo“ da nije bilo četnika, a primer maloletnog Slavka Ivaniševića iz Bežđeđa, kod Nevesinja, pokazuje da je to bilo baš tako. „Zima na pragu, vlada glad, prazna kuća, a mora se prehraniti devetoro ljudi… Nijesmo imali šta da jedemo. I dok su u selu bili četnici, moj stariji brat Slavko se motao oko njih. Donosio im je vodu, ložio vatru pod kazanom, sve samo da bi se nekako prehranio. Maloljetan, mršav, iscrpljen od gladi, bio je samo kost i koža…. Ali koncem 1943. godine vratiše se partizani iz Bosne… Sjutradan u našu kuću dođoše dva partizana, svezaše i odvedoše mojeg brata Slavka… u kuću Novice Radulovića… Na ognjištu već plamti vatra. Komunisti dječaka vezaše uz ražanj. Kao brava kad peku, ukrstiše mu noge i ruke. Glavu i vrat vezaše žicom za ražanj. Pružili ga preko vatre na sovama, okreću ga i peku živa… Slavko Ivanišević, teška sirotinja, željna hljeba, ispustio je svoju detinju, nevinu i napaćenu dušu u najstrašnijim mukama“.

Ili, „početkom 1942. godine, pored Nijemaca, Italijana i ustaša, na srpski narod kidisaše i komunisti… Odmah oni počeše Srbe zavijati u crno. Biraju i ubijaju najuglednije… Prva meta su im predratni žandarmi, oficiri, solunski dobrovoljci, školovani Srbi, ugledni domaćini, a… najviše ustanici koji su narod odbranili od ustaša“.

Ili, „jednoj ženi partizani odvedu muža od kuće, ona se osmjeli, pa ode pravo u kuću Vidaka Čolovića koji je svoju kuću u Krekavicama pretvorio u partizanski štab. Pita za muža, a oni kažu da on nije kod njih. Tog momenta neki komunista izađe iz druge sobe i žena kroz otvorena vrata spazi muža, svezanog i razapetog, kao Hristos na dasci za mučenje“.

Ili, „svjetski rat je već bio završen. U selu Gaju u Kolešku sedam momaka Andrića je nešto radilo poviše kuće…. U ratu nijesu bili dorasli bilo kojoj vojsci, niti su takli oružje… U radu su se trgli tek kada ih je iznenada opkolila terenska partizanska jedinica. Narediše im da dignu ruke u vis… Komunisti dječacima povežu ruke na leđima. Potjeraju ih za Krivodo. I samo petsto metara dalje, na mjestu Podine, zaustaviše se. Vezane mladiće tu pobiju maljevima, a boli su ih i bajonetima. Sjekli su im prvo uši i udove. Jauci žrtava su se čuli do kuće Andrića. Porodica ih je pronašla u strašnom prizoru“.

Ili… Ili…

Sasvim je izvesno da onaj „pratilac“ nije bio revolucionar u značenju koje nudi dr Nemanja, kao što to nisu bili oni koji su ubijali devojke u Nevesinju, ili onaj što je okretao ražanj za Slavka, ili oni koji su birali i ubijali najuglednije, ili onaj što je raspetog Srbina prikivao nma dasku da ne vaskrsne, a van je svake sumnje da su partizani pazili da im se čelni revolucionari ne zamaraju podižući maljeve i vitlajući bajonetima; oni su to radili u ulozi v. d. revolucionarnih kominternovaca.

No, dobro, možda navedeni primera nisu dovoljni da potvrde doktorski nalaz druga Nemanje Devića, druga svojih drugova, da „oni koji su u ustanak 1941. pošli pod šajkačom, nisu isto što i revolucionari Kominterne“, ali, bogami, to nije ni svojevremeni podatak Srbske pravoslavne crkve da je srbski gubitak tokom Drugog svetskog rata iznosio oko 2,400.000 duša, od čega Nemci pripisuju sebi svega jednu osminu (računajući tu i „pripadnike ostalih naroda, narodnosti i etničkih grupa“), dok je najveći deo preostalih sedam osmina – plod partizansko-komunističkog delovanja, malo „u kooperaciji“ sa drugima, malo samostalno.

Da Vas podsetimo:  Pаrtiјskа

U takvom sticaju ideoloških – što partizanskih, što revolucionarnih, takoreći kominternovskih okolnosti, dr Dević „otkriva“ da nam je srbsko pomirenje „ne samo potreba, nego i obaveza“. Na sreću, dr Nemanja zna i da se to može ostvariti državno-strategijski, „u odabiru datuma, ličnosti i događaja iz Drugog svetskog rata, koje slavimo i sa kojima se identifikujemo. Ključni datumi… mogli bi da budu 31. avgust, dan oslobođenja Loznice kao novi Dan ustanka (dominantno ravnogorski), koji bi objedinio ravnogorce (i) 20. oktobar koji bi okupio pristalice partizanskog narativa“.

Uh, umal’ da zaboravim, u pitanju je oslobođenje Beograda, posle čega je JahačSaČelaKolone naredio da se njegovi „u Srbiji moraju ponašati kao okupatori, te da Srbija nema čemu da se nada.

Pazi, bogati, Srbija je celih pet meseci uživala u okupacionim uslovima i, sad, odjednom, 31. avgusta, došlo joj da ustaje! A pročitao sam negde ono što ni upravo pomenutim ravnogorcima, još manje kominternovskim revolucionarima, nije bilo „u znanju“ da je, prema izveštaju štaba 60. nemačke pešadijske divizije, „dana 21. aprila pri pretresanju mesta Dobrić (3 km južno od Lešnice) dat otpor, pritom je jedan potporučnik poginuo, a jedan potporučnik i jedan narednik su ranjeni. Odmazda za ovo bilo je spaljivanje sela Dobrić“.

Otpor u Dobriću, makar to bilo i neveliko selo, moglo bi pomalo ličiti na Loznicu i njeno ravnogorsko oslobođenje, a teško je dokučiti kako se revolucionarno-partizanski 20. oktobar, makar i onaj u Beogradu, može dovesti u vezu s izjavom ustaškog ideologa Mila Budaka da je JahačSaČelaKolone, u ustaškom rečniku „najdragocenije sredstvo za uništavanje naroda u Srbiji“, tek maja 1941. godine otputovao da „zakuva kašu u Srbiji, a ima poprilično ludih Srba koji će krenuti za njim, a od toga se Srbi nikad neće oporaviti“.

Rekoh: beogradski 20. oktobar, a zapravo, da se Vlasi ne bi dosetili, za uspomenu i dugo sećanje na „istoimeni“ (istobrojni) dan „1941. godine, u 18 časova“, poznat po tome što je tad izvedeno „prvo masovno streljanje građana u Kragujevcu“, kao uvod u nemačku odmazdu za partizanske podvige kod Vraćevšnice i Ljuljaka, a koji datum dr Nemanja preporučuje za „izjednačujući“ revolucionarni praznik!

Imajući u vidu „da je Ravnogorski pokret i u istorijskoj nauci, ali nekako instinktivno i u čitavom narodu, rehabilitovan tokom poslednjih nekoliko decenija“ i vrlo poštujući ono već olinjalo uputstvo „kako Mali Đokica zamišlja“, Veliko Doktorče osmislilo je recept za brisanje ideoloških i drugih razlika „između partizana i komunista, kao avangarde partizanske gerile“ – jedan praznik ravnogorski, drugi komunističko-partizanski, a 9. maja slavili bi zajednički, kao pobednici.

Sve to uz uslov da taj „recepat“ overe drugovi iz Subnora, partizani od neke ratne godine, možda i kasnije – uz pripomoć dvaju svedoka (verovatnije: zabludeli potomci ili poštovaoci), a članovi ne samo po nabeđenoj revolucionarno-kominternovskoj liniji, već i po uverenju jer na ta mesta ne bi ni došli da nisu to bili.

Čak i ako su ušli u partizane sa ciljem „da se bore za slobodu i socijalnu pravdu“, privilegije koje su vremenom sticali na štetu „onih drugih“, od ogromnog broja partizana, od skoro svih njih izuzimajući Branka Ćopića i Mladena Stojanovića i još pokojeg neimenovanog i neprepoznatog Brančila i Mlađana, proizvedeni su „uspešni revolucionari“ sa komunističkim pedigreom.

Tako se i moglo desiti da upravnik jedne bolnice postane „čuvar iza koza“, te da se razgovor jednog polupismenog direktora koji je dotle upropastio četiri-pet „privrednih subjekata“, a uverenog da je još uvek „sposoban“, okonča preporukom DrugaPredsednikaĐuraStarog, revolucionarnog kovačkog zanatlije, da ide u penziju „dok ti je mi dajemo jer ako ti je budu davali ovi drugi – ostaćeš bez ičega“.

Tako, moj Doktore Nemanja Deviću, nego ti legende o herojskim i oslobodilačkim partizanima prepusti vremenu, makar i u društvu sa legendama o brankovićima i drugim „ližisahanima“, a potrudi se da zvoja znanja usmeriš na polzu srpskome rodu, da đake podučiš istini, kako kojekakvi prokletovi udžbenici ne bi trovali njihovu svest udaljujući ih od istine da su im preci stvorili ljudsku civilizaciju, te da svoju budućnost i budućnost svoga naroda, srbskog, prihvate s pogledom u Nebesku Srbiju u kojoj bivstvuju svi Srbi od početka.

Svi živi Srbi jesu dužnici svojim preminulim precima, a svaki pojedinačni Srbin svoj dug može ispuniti samo pod uslovom da srbski misli, srbski zbori i srbski tvori.

autor:Ilija Petrović

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime