Svaka istina je jednostruka. Zar to nije laž dvostruka?
Niče
U novoj 2016. godini premijer Aleksandar Vučić je obradovao javnost svojom izjavom da će godina koja je pred nama biti bolja. To bi onda značilo da je ova, koja je za nama, bila dobra i uspešna. On dalje navodi da očekuje da će u 2016. godini BDP da bude veći od dva odsto i da bi on bio nezadovoljan svakim drugim rezultatom.
Pored toga, kako smo do sad imali prilike više puta da čujemo, on ne može a da se ne osvrne na hajku koja se vodi protiv njega i njegovih ljudi i saradnika. Kaže da je u pitanju borba za vlast i da su neki nezadovoljni jer su ostali bez svog dela kolača, i da svako ko na televiziji kaže nešto pozitivno o njemu i njegovom radu, biva napadnut. Da li to znači da vlast ne sme da bude kritikovana?
U ovakvoj retorici premijera Vučića se po ko zna koji put mešaju patetika i činjenice, stvarnost i fikcija, a sve zarad toga da se što uspešnije obmane javnost da samo on radi pravu stvar, i da svako ko trvdi suprotno, jeste zlonameran, pa čak i ljubomoran.
Da bi se to bolje razumelo, pokušaću da se osvrnem na neke njegove političke i demagoške priče iz prethodne godine, koje nas, nema sumnje, očekuju i u ovoj godini.
Naime, načelna predrasuda po pitanju odnosa istina-laž je ta da je laž nešto što je u samoj osnovi suprotno istini, i da između ta dva jezička konstrukta nema dodirnih tačaka. To jeste tako kada je u pitanju odnos istina-neistina, što je u domenu logike, dok je odnos, ili bolje reći prepletaj – istina/laž i laž/istina moralno pitanje i upućuje na eksperimentisanje i deformisanje istinitog sadržaja, i stavljanje istine u službi prevare, bez čega i nema uspešne manipulacije. To se uglavnom radi tako što se vrši inverzija sadržaja, ili skretanjem pažnje sa celine na jedan njen deo (takođe istinit), kome se – u odnosu na celinu – daje prednost i značaj, ili tako što se govori o nekim opštim temama, i onda se priča dalje širi u što veću apstrakciju, gde se i gubi svaka veza sa stvarnim sadržajem.
Lik i delanje premijera Vučića to i dokazuju: da je laž uvek u sprezi sa istinom, da sa njome stalno koketira, potvrđujući i ono što je još Niče rekao, da ko ne zna istinu, ne može da laže, i da je važnije pitanje ko govori istinu, od pitanja šta je istina.
Recimo, kada su ga nedavno pojedini političari iz tzv. opozicije (nekadašnjeg DOS-a) prozivali što je primio bivšeg premijera Velike Britanije Tonija Blera, njegov odgovor je, u nastupu besa, bio da ga za taj diplomatski potez napadaju isti oni koji su nekada sarađivali sa tim istim Tonijem Blerom.
Ovo je, svakako, istina, i tome se na prvi pogled ne može ništa zameriti. Međutim, ta je istina samo delimična i samim tim, manipulativna „istina“, te u svojoj suštini, laž. Premijer se, naizgled, vešto brani i pravda svoje političke poteze, vraćajući loptu na svoje političke protivnike, ali ništa ne kaže o tome da je u ono vreme, on bio jedan od najžešćih protivnika takve proevropske politike. Ako je on promenio ideološku poziciju, zašto ne bi i drugi? Ako je nekada takva politička veza bila, po njemu, pogrešna i simbol vekovnog izdajstva („od Brankovića do Đinđića“), neka i objasni šta se to promenilo u njegovoj percepciji politike i njega nagnalo na promenu.
U TV emisiji Ćirilica, razgovarajući sa Miomirom Marićem, naš premijer otvara preširoku paletu laži, da čovek prosto i ne stigne da razmisli o jednoj, jer već, evo, stiže druga. Ali ograničiću se samo na one, po meni, najkrupnije. Recimo, sluganski novinar Marić snishodljivo i patetično izražava tugu što 5. oktobar nije uspeo da ostvari svoju misiju u srpskom narodu. Narod je, zaboga, malo zaostao i nema sluha za provejavanje duha slobode i napretka. Da ne navodim opet koja su premijerova politička načela po tom pitanju bila tada, već ću samo reći da se obojica nadaju da je to samo pitanje vremena, i da narod sa pravom nije strpljiv i nema poverenja, jer živi teško.
Međutim, uporno se potiskuje to da je 5. oktobar možda baš uspeo, jer je takvih „petih oktobara“ već više puta bilo u svetu, gde je nemali broj nerazvijenih zemalja ukalupljen u tranzitorni tok, kao i naša zemlja, da bi vremenom postala zavisna društva neoliberalnog kapitalizma i tržišnog fundamentalizma. Ne pominje se, takođe, ni to da nije svaka tranzicija tranzicija, već da ih ima više tipova, dok se ovde, po mnogim teoretičarima, radi o tzv. regresivnoj tranziciji, gde manjina biva sve bogatija, a većina sve siromašnija.
Dalje, kada govori o napretku Srbije, naš premijer se poziva na naše mlade ljude, na njihovo obrazovanje i studiranje, i žustro dodaje da svako mora pošteno da uči i radi, da bi tako osigurao bolji prosperitet svoje zemlje i svoju ličnu dobrobit. Ovo je, kako vidimo, jedna opšta izjava, i njoj se još teže može bilo šta prigovoriti. Ali, da se bilo ko priupita: A ko nije za to da se mladi školuju, i da im se to školovanje isplati? Da li premijer Vučić tu aludira na svoga epigona Nebojšu Stefanovića? Na našeg predsednika Tomislava Nikolića, koji još uvek ne zna temu svog master rada? O doktoratu ministra unutrašnjih poslova Stefanovića su se oglasili mnogi profesori univerziteta koji su u svojim tekstovima decidirano i detaljno dokazali svaku naučnu (i teorijsku i empirijsku) nekompetentnost ovoga rada – od neispunjavanja norme što se tiče broja fusnota, preko metodološke nepismenosti, sve do toga da je rad, dobrano, plagijat, koji je uz to odbranjen pred svega dva člana komisije.
Sve to nije nagnalo premijera da se malo više pozabavi time, a ministar Stefanović je na jednom zvaničnom skupu naveo nečije reči, rekao čije su, i dodao kroz smeh: „Evo, da me ne optužuju da opet nekog nisam citirao“ nakon čega je usledio aplauz. Ovim se samo degradira školstvo jedne zemlje, pravi parodija od obrazovnog sistema, svakako i od države koja ima takvu vlast, potvrđujući istinitost one krilatice: „Doći će vreme kada ćemo svi pisati knjige, ali ih niko neće čitati.“
S tim u vezi, premijer se ne obazire ni na problem obrazovnog sistema u Srbiji, to jest, implementacije Bolonjske deklaracije, o čemu se naveliko piše i govori po celoj Evropi, kao o instant obrazovanju i trivijalizaciji visokog školstva, što za cilj ima samo reprodukciju jeftine radne snage u, sociološki rečeno, belim kragnama; da je po mnogim zapadnim teoretičarima Bolonja nus-produkt kapitalizma gde dominiraju marketing, takmičenje u skupljanju bodova i formiranje fah-idiotizma; konstruisanju pseudoznanja koje je podobno korporativnim agencijama i multilaterarnim kompanijama u svetu, dok je kod nas u pitanju špekulacija stranog kapitala, što sprovode kompradorske elite (poslušna grupa tranzitornih vlasnika jedne države); o nekim radovima domaćih autora sa tzv. dubinskim intervjuom, gde profesori i asistenti otvoreno pričaju o totalnom srozavanju kriterijuma, samo da bi se povećala obrazovna kvota u Srbiji, itd.
Ali zato daje sebi slobodu da kvalifikuje ko je elita u Srbiji, a ko ne.
Dno sramote se dešava onda kada se potegne pitanje njegove bezbednosti i onoga što se desilo u Srebrenici, prilikom njegove posete. Marić, više snishodljivo negoli blagonaklono, podseća premijera šta mu se tamo (i ne samo tamo) desilo, i kako je on iz tih situacija izlazio kao pobednik, iako mu je bila namenjena „sačekuša“ koja je trebalo da bude na štetu Srbije, i njegovu štetu, takođe. Marić ovde implicitno izjednačava jednog čoveka sa celom državom (L’Etat, c’est moi), dok na tu opasku premijer kreće polako da govori o svojoj hrabrosti, i za početak navodi to da kad su „demokrate“ došle kod Vlade Srbije i skandirali protiv njega, on se nimalo nije uplašio. Sve je on to mirno posmatrao sa prozora.
Ovo je jedna tipična izjava, tačnije manipulativna forma jednoga vođe, a to je da svakoga ko nije na njegovoj strani, mora da pozicionira i kategoriše – bilo da su to „demokrate“ (Žuti), bilo neki ektremisti, mogući teroristi ili strani plaćenici koji rade protiv interesa zemlje kojom on vlada, a svih njih se on ne plaši nimalo. Time u drugi plan pada sadržaj poruke, a preovladava njena forma, koja bi, u ovom slučaju, trebalo da dolazi od čoveka koji sve drži pod kontrolom, nema straha, voli svoj narod i spreman je za njega da zalegne, tako da se njegova retorika vrednuje na osnovu toga što to govori on, a ne na osnovu činjenica. A činjenice su te da je dobar deo naroda protiv njega, i da to što su skandirale „demokrate“ govore i ljudi širom Srbije, od privatnih razgovora, preko analitičkih i novinskih članaka, sve do društvenih mreža.
Za slučaj u Srebrenici premijer kaže da kada su poletele flaše i kamenice na njega, normalno je da ljudi iz obezbeđenja mahinalno spuste glavu, dok on to namerno nije hteo. Spustio je glavu, kaže, samo ispred spomenika žrtvama, gde je bilo vreme i mesto za to. Na ovom mestu on sebe izdvaja, tačnije, obogotvoruje svoj značaj harizmatskog vođe, koji svo breme, stradanje i grehe jedne zemlje, i jednog naroda, nosi na svojim plećima.
Sve ovo, pored te mitologizacije njegove ličnosti, ima za cilj i to da u narodu proizvede strah, i pred narodom opravda represiju koja postoji u zemlji, a čija funkcija nije bezbednost građana, već stabilizacija vlasti i status quo.
Dušan Stojmenović
NSPM
