Kad je jedna učesnica studentsko-građanskog protesta izrekla ispred Rektorata Beogradskog univerziteta eksplicitnu psovku u mikrofon tokom uživo emitovanog programa, bilo je sasvim očekivano da se javnost povodom toga striktno podeli, mada nije bilo nužno da sama podela bude maltene identična već postojećem raskolu na pristalice i protivnike režima u Srbiji.
Znalo se odmah da će pristalice režima, a naročito prorežimski mediji, iskoristiti priliku da čestim pominjanjem i prikazivanjem izrečene psovke što više etiketiraju antirežimsku borbu kao nepristojnu i primitivnu, ali možda i nije bilo očekivano da pristalice i učesnici protesta dobrim delom podrže takav način izražavanja, pogotovu zato što zaista može izgledati kako jedna psovka spušta samu borbu na nivo čiste nepristojnosti.
Postoje, međutim, valjani razlozi što je spomenuta psovka za svega nekoliko časova izrasla u novi simbol protesta, a to se desilo prvenstveno stoga što je bila upućena novinarki prorežimske televizije na kojoj se studentsko-građanska borba izvrće ruglu na svaki mogući način, i to najmanje argumentima, a uglavnom neprimerenim opaskama, neproverenim kvalifikacijama i karikiranim prikazima samih učesnika protesta, pa i targetiranjem pomoću predrasuda za koje u stvarnosti nema nikakvog osnova.
Odmah nakon što je psovka emitovana, videlo se da je protiv televizije koja svoj program zasniva na klevetama najefektnije boriti se nepristojnim oružjem, kao i da novinare koji na proteste dolaze sa ciljem da provociraju demonstrante treba zbunjivati neočekivanim, makar i krajnje vulgarnim rečnikom, jer koliko god takvo ponašanje i takav način borbe izgledali neprikladno u širem kontekstu, oni su itekako opravdani u trenucima i prilikama kad bi svaka pristojnost značila povlačenje pred neargumentovanim napadima.
Veći je problem kako se postaviti pred neugodnim pitanjima koja dolaze iz istog političkog tabora i koja samim tim, premda mogu imati dobronameran cilj, umnogome kompromituju samu borbu, pogotovu kad su izrečena pred kamerama.
Takva se situacija desila u jednoj emisiji prikazanoj na televiziji koja se inače smatra antirežimskom, mada je samo dovoljno objektivna da na njoj nije obavezno da svi gosti, zajedno sa voditeljima, moraju imati identično mišljenje o političkim prilikama u Srbiji.
Ali, upravo se takva objektivnost pojedinih emisija i televizija neretko iskorišćava od strane prorežimskih medija kako bi se opoziciona javnost Srbije prikazala razjedinjenom, što i nije teško s obzirom na to da je već odavno stvoren narativ kako pripadnici jedne političke opcije ne treba da iskazuju drugačija mišljenja u odnosu na ideološku matricu koja se smatra zvaničnim programom stranke čiji su članovi ili sledbenici.
Stoga nije bilo neobično što su prorežimski mediji nekoliko dana neprestano prikazivali neprijatne snimke iz emisije u kojoj jedna gošća, inače studentkinja, doživljava dvostruko ispitivanje – najpre od voditeljke, a zatim i od druge gošće iste emisije – na koje najpre daje nepotpune i nejasne odgovore, a potom se odlučuje za ćutanje koje je umnogome podsećalo na ispit tokom kojeg student ne zna odgovor na profesorovo pitanje, ali ipak to ne priznaje, nego ćuteći gleda profesora i iščekuje njegovu konačnu odluku.
I zaista je delovalo neprijatno, pa i neozbiljno, što se na pitanja o konkretnim političkim koracima studentskog pokreta daju nedorečene i neuverljive tvrdnje kako za studente u blokadi maltene ne postoje opozicione partije u borbi koja treba da predstavlja jednu samostalnu studentsko-građansku priču, kako se izrazila Tamara Jeremić, studentkinja o čijim je odgovorima (i ćutanju) reč.
Ako je javnosti i promaklo ime osobe koja je novinarki prorežimskog medija uputila psovku – tim pre što je ona kroz samu psovku poručila da njeno ime ne treba da zanima novinarku, pa je u datom slučaju važniji koncept psovke od imena osobe koja je opsovala – ipak je ime studentkinje Stomatološkog fakulteta Tamare Jeremić postalo poznato i prepoznatljivo kao simbol opšte zbunjenosti koja vlada ne samo među pristalicama studensko-građanskog protesta, nego i kod većine građana Srbije.
Moglo bi se na trenutak zamisliti kako bi na bilo kojoj prorežimskoj televiziji izgledalo da voditelj emisije postavlja pitanja koja gost nije očekivao i na koja ne može precizno da odgovori (prvenstveno zato da ne bi kompromitovao stranku ili ideologiju koju predstavlja), pa je sasvim sigurno da bi i neko mnogo iskusniji (u političkom smislu) morao u takvoj situaciji ili da zaćuti ili da eventualno daje nepotpune odgovore.
Naravno da je teško i pretpostaviti da bi na prorežimskim medijima voditelj postavio gostu pitanje koje nije unapred dogovoreno, a kamoli pitanje na koje se gost može toliko zbuniti da mu ostaje samo da zaćuti – ali, upravo je u tome razlika između medija koji otvoreno podržavaju režim i medija koji se trude da izveštavaju nepristrasno.
Verovatno shvativši da nije bila dovoljno ubedljiva kad je tvrdila kako studentima u blokadi nije potrebna saradnja sa opozicionim partijama, ali i da će se naći na klizavom terenu ako počne da obrazlaže zbog čega studentskom pokretu nije u borbi potrebna Evropska unija, Tamara Jeremić je odlučila da ništa ne odgovori na pitanje da li je studentski pokret opredeljen za Rusiju – ako već nije eksplicitno opredeljen za Evropsku uniju.
I premda je bila smislena voditeljkina opaska kako su i predstavnici opozicionih stranaka takođe građani koji imaju puno pravo na učešće u studentsko-građanskoj borbi, ipak je zvučalo potpuno apsurdno kad je druga gošća počela da nabraja ne samo pripadnike pojedinih profesija, nego i nazive medija bez čije pomoći studenti u blokadi neće moći da vode borbu.
Jasno je, međutim, da izbegavanje saradnje sa opozicionim strankama ne znači i izbegavanje saradnje sa pripadnicima pojedinih profesija, jer iako i oni mogu biti stranački opredeljeni, ipak nisu u protestu učestvovali kao predstavnici bilo koje partije ili ideologije, nego isključivo kao građani željni smene aktuelnog režima i sistema – baš kao i oni građani koji nisu članovi nijedne stranke.
Pritom nije teško razumeti kako eventualno distanciranje studentskog pokreta od Evropske unije ne bi moralo da znači opredeljivanje za Rusiju – jer inače je dobro poznato da su se dve grupe pristalica studentsko-građanskog protesta odvažile na putovanje do Strazbura, odnosno do Brisela, a ne na putovanje do Moskve – nego se prvenstveno misli na to da direktno učešće Evropske unije kao jednog međunarodnog saveza kome Srbija još uvek ne pripada nije neophodno niti je presudno za dalji razvoj studentsko-građanske borbe, što je sasvim logičan stav s obzirom na to da je više nego očigledna podrška većine predstavnika Evropske unije aktuelnom režimu u Srbiji (dok su se negativne ocene iz Brisela uglavnom svodile na uzgredne opaske i neobavezne preporuke pojedinim predstavnicima vlasti u Beogradu).
Zbunjeno lice Tamare Jeremić možda bi u nekim drugim okolnostima zaista naštetilo političkoj opciji koju ona zastupa, ali ono je u konkretnom slučaju postalo prepoznatljiv simbol političke i društvene situacije u Srbiji upravo zato što je sama zbunjenost došla kao direktan odgovor na svaki pokušaj da se autentična borba predvođena studentskim pokretom nasilno ukalupi u neku od ostalih opozicionih političkih struja i da se učesnici borbe jasno opredele koju će stranu zauzeti u novom hladnom ratu.
Donekle je i očekivano što se na prorežimskim medijima neopredeljivanje studenata u blokadi za bilo koju od već postojećih političkih i ideoloških opcija predstavlja kao neodlučnost, pa samim tim i kao jedna od najvećih slabosti studensko-građanske borbe, ali kad se takve zamerke čuju od samih pristalica studentskog pokreta, onda njegovim predstavnicima jedino i preostaje da zbunjeni zaćute, jer bi bilo kakav odgovor vodio u novu raspravu i nepremostive podele.
Bilo je studenata koji su u pojedinim televizijskim emisijama zaista govorili u ime naroda, tačnije u ime građana Srbije, ali Tamara Jeremić je svojim ćutanjem zapravo progovorila u ime mnogobrojnih zbunjenih i nesigurnih građana koji su odavno zanemeli pred apsurdnim zamerkama što se još uvek nisu opredelili za ovu ili onu partiju, za ovu ili onu ideologiju, za ovu ili onu stranu silu i alijansu.
Svakako su prorežimski mediji očekivali da će se čestim prikazivanjem zbunjenog lica jedne pripadnice studentskog pokreta pokazati političko, pa i životno neiskustvo većine učesnika studensko-građanskog protesta, što bi trebalo da znači kako studenti u blokadi nisu ni pojedinačno ni kao organizacija sposobni da vode državu, ali treba zapaziti da se pojam političkog neiskustva neretko izjednačava sa neiskustvom za prevaru i krađu, jer se donekle podrazumeva da svaki političar mora da bude istovremeno dobar manupulator kako bi opstao na vlasti ili da bi uopšte došao na vlast, dok se čak i pošteno priznanje kako se na pojedina pitanja ne može trenutno dati konkretan odgovor tumači kao naivnost kojoj u politici nema mesta.
Sigurno je da jedno zbunjeno lice ne bi izraslo u simbol studentsko-građanskog protesta da se na tom i takvom licu nisu prepoznali mnogi učesnici protesta, ali i mnogi građani koji u trenutnoj političkoj polarizaciji zauzimaju neutralan stav, a koji bi možda i podržali aktivizam studentskog pokreta samo kad bi bili sigurni da dosadašnji uspeh studenata u blokadi neće biti iskorišćen od strane pojedinih opozicionih stranaka čiji su pripadnici sami tvrdili da će pružiti bezuslovnu podršku političkoj organizaciji koja bi proistekla iz studentsko-građanskog protesta (makar to značilo i povlačenje stranačkog imena iz političke borbe dok aktuelni režim ne bude smenjen pomoću izborne liste okupljene oko studentskog pokreta).
Tako je zbunjenost jedne studentkinje shvaćena kao oličenje opšte zbunjenosti građana Srbije pred svakodnevnim referendumskim pitanjima i zahtevima za opredeljivanjem koje samo po sebi nije od presudne važnosti dokle god ne postane zvaničan politički kurs Srbije kao države – a da paradoks bude veći, čini se kao da aktuelni režim umnogome opstaje upravo zato što izbegava da se definitivno opredeli za konkretnu ideologiju i za stranu u mogućem novom svetskom oružanom sukobu, pa na taj način i privlači glasače različitih ideologija i različitih afiniteta prema stranim državama i kulturama.
Evropska unija ili suverenizam, NATO ili Rusija, globalizam ili srpski svet, diplomatska ili oružana borba, Izrael ili Palestina, vakcinacija ili alternativna medicina, paktovi ili ratovi, izbori ili revolucija, klasna solidarnost ili nacionalna sabornost, finansijska sigursnost ili patriotski ponos, konformizam zarad biološkog opstanka ili suicidni inat pod izgovorom čuvanja teritorije – samo su neke od opcija koje neprestano iskrsavaju pred građane Srbije i iznova ih dovode do konfuznih osećanja, tim pre što najglasniji zastupnici ovakvih i sličnih ideja umeju i da promene ili čak da ukrste potpuno suprotstavljene stavove u zavisnosti od trenutnog ličnog ili partijskog interesa, a neretko i da izbegnu konkretno opredeljivanje u praksi premda su na verbalnom nivou jasno opredeljeni.
Ostalo je ćutanje – napisao je Šekspir, ali u društvu koje je pod stalnim pritiscima (i to najčešće iznutra) da svaku jedinstvenu političku struju i svaku zajedničku borbu mora raspolutiti na nepomirljive suprotnosti, građanima ostaje samo da pokazuju zbunjenost, što je zapravo najnormalnija reakcija (uz poneku spontanu psovku) na mnogobrojne pokušaje nasilnih i štetnih ukalupljivanja i podela.
Dušan Milijić
