Muke s Tajkunom

Našu javnost su u vezi sa knjigom „Ja tajkun“ zanimala pitanja: koji su političari uzeli deo od Miškovićevog otkupa ili kako se Toma Nikolić, dok je bio u opoziciji, krišom sastajao s Miškovićem. Mnogo bi korisnije bilo da možemo da pročitamo stručni komentar ideje vlasnika Delte kako bi se moglo privredno obnoviti srpsko selo

Miroslav Mišković objavio je autobiografiju Ja, tajkun (2018). To je knjiga koju valјa pročitati. Onaj ko je Miškoviću bio „pisac iz senke“ (ghostwriter, literaturnый negr) – inače uobičajen postupak u ovakvim poduhvatima, uradio je dobar posao.

Knjiga je zanimlјiva i brzo se čita. A i iskustvo najuspešnijeg poslovnog čoveka u današnjoj Srbiji svakako je poučno sa stanovišta poslovne, pa i izvesne životne mudrosti.

Meni je, međutim, čitanje ove knjige stvaralo ambivalentna osećanja. Od ranije mi je već bilo znano da je hapšenje Miškovića bila demonstracija jedne političke moći. Verovao sam i da je, gledano s čisto pravne strane, optužnica tanka: već je pala optužba za „zloupotrebu službenog položaja“, a verovatno će isto biti i sa „poreskom utajom“.

Taj najbogatiji Srbin, očigledno, bio je žrtva političke samovolјe i ambicije. Međutim, pritom, iako imamo žrtvu, nemamo saosećanje u javnosti. Zašto?

„Kada je 12. decembra 2012. Mišković uhapšen“, pisao sam (ovde), „nikome u Srbiji nije bilo žao što će Novu godinu on da provede sa sinom u zatvoru, u ćeliji bez grejanja“ (naslov u jednom tabloidu: „Najbogatiji Srbin riba WC!“). Jednostavno, „naši kapitalisti nisu se ponašali dobro prema svom narodu“, bilo je moje objašnjenje. „Zato ih narod ne voli“.

Pitao sam se i: „Koliko je Mišković plaćao svoje kasirke u Maksiju? Da li im je ikada dao novogodišnju ili božićnu nagradu? Da li im je ikada dao neki poklon za decu? Gde je škola ili bolnica, gde sirotište ili narodna kuhinja, izgrađeni od onih 932 miliona evra što ih je Mišković dobio samo prodajom Maksija? Nema ih“ (isto).

No čitajući Miškovićevu autobiografiju, međutim, uvideo sam da je vlasnik Delte ipak počeo da se bavi i zadužbinarstvom. U godini kada je uhapšen napravio je u Beogradu „Sunce – centar za dnevni boravak dece sa invaliditetom“ (koštao je 3 miliona evra), a 2016. godine u Kragujevcu i „Iskru – centar za sport i rehabilitaciju osoba sa invaliditetom“ (str. 147; 199-200). Odlično, to je primer za naše bogataše koji svakako treba pohvaliti!, moram sada da dodam.

Takođe, iz ove knjige može se videti da je Mišković ponosan što nikada svoje partnere nije prevario; što je plate isplaćivao na vreme; što je kredite uredno vraćao; što je porez redovno plaćao; što je izbegavao da posluje s našim vlastima (zbog nužnosti davanja mita); što je profit reinvestirao, umesto da ga troši na luksuz; što je ustajao u 6.00, a legao u 22.00 itd. (str. 8, 122-123, 232-233). Ako je sve ovo tačno, a deluje da jeste, onda je Mišković drugačiji od većine naših tajkuna. Nije ni čudo da je toliko dugo na vrhu.

Međutim, problem s bogatašima – čak i kada su „najpošteniji kapitalisti“, i sastoji se u tome što je, zbog samog karaktera „biznisa“, kod njih nekako došlo do izvesnog vitoperenja u shvatanju dobra i zla. Ne nužno i uvek, ali u mnogim slučajevima. Zato je, valјda i rečeno: „Lakše je kamili proći kroz iglene uši, negoli bogatome ući u Carstvo Božje“ (Mat. 19:16-24).

Mišković, tako, iskreno veruje da je dovolјno učinio što je platio porez na zaradu – „1,8 milijardi evra u proteklih deset godina“ (157, 160). Zato on misli da je zahtev za nekakvim zadužbinarstvima zapravo višak, obol koji se mora platiti zatucanom narodu (199). „Kad ćemo shvatiti“, pita se on, „da je svrha postojanja preduzetnika da prave pare (Miškovićev kurziv – S. A.) i da, kada to rade dobro, onda je to korist za celo društvo i svakog pojedinca u njemu“ (199).

Međutim, sam Mišković primer je kako se mogu „praviti pare“ a da se može naneti ozbilјna šteta društvu. To nesumnjivo sledi iz njegove autobiografije, samo što to on, opsednut svojevrsnim demonom „biznisa“, naprosto nije u stanju da vidi.

Mišković se, na primer, hvali da je kao direktor „Župe“, osamdesetih, napravio čudo. „Župa je pokrivala 43% svetske proizvodnje ksantata“ (sredstva za odvajanje rude od jalovine; 31), ponosan je on. Ali taj „uspeh“ je, proizlazi iz dalјeg štiva, postignut tako što je ksantat prodavan znatno ispod cene proizvodnje. Gubitak je, naime, pokrivan tako što su za dobijene devize uvožena hemijska sredstva za široku potrošnju koja su jednostavno prepakivana i prodavana domaćem kupcu – po dvostruko višoj ceni (32).

Tačno je, dakle, da je Župa „napravila pare“. Ali su ceh platili domaći kupci. Mišković je prosto iskoristio sistem – nepostojanje slobodnog tržišta deviza u SFRJ. Župa jeste zaradila. No, cena je bila ta da su domaći potrošači oplјačkani.

Ili drugi primer: kako je Mišković zaradio svoj prvi milion? On je, „početkom devedesetih“, kako pripoveda, od jedne italijanske banke uzeo kredit od milion maraka uz kamatu od 6% GODIŠNјE; a onda je taj novac „replasirao u Srbiju sa 15% MESEČNE kamate“ (74).

Mišković, dakako, jeste „napravio pare“ na tom poslu. Ali, cenu njegove uspešne špekulacije platili su obični lјudi u Srbiji. Mišković nam, naime, ne kaže od koga je tačno dobio tih neverovatnih 15% mesečne kamate. To mora da je bila neka od onih piramidalnih „banaka“ – ko drugi bi mu, inače, dao toliku kamatu? Mišković je tako zaradio, ali su male štediše na kraju lanca bile oplјačkane. A njihove crkavice, u krajnjem, prelile su se u Miškovićeve džepove.

Veselo je što se Mišković u ovoj knjizi izruguje izvesnom Ćuprijcu koji mu je, tih godina, došao s predlogom da od jedne izraelske banke uzme kredit s kamatom od 6% godišnje, pa da to da u Jugoskandik s kamatom od 15% mesečno (89). „Naravno, svakom je jasna besmislenost ovog posla“, kaže nam dalјe Mišković – „srpski `biznis` devedesetih karakterisali su kriminal, neznanje, lakrdijaštvo i pohlepa“ (isto).

Ali, Mišković je ovde zaboravio šta je samo pre 15 stranica ispričao. Nije li i on, zapravo, baš kroz identičnu „kombinaciju“ zaradio svoj prvi milion? No, kada on pravi pare to je dobro. A kada Ćuprijac na isti takav način hoće da špekulišue, onda je to „kriminal, neznanje, lakrdijaštvo i pohlepa“? O, sancta simplicitas!

I treći primer: Mišković se hvali da je na sibirskom Bajkalskom celuloznom kombinatu za šest godina zaradio 25 miliona dolara (85-86). Kupio ga je, u sred katastrofe ruske privrede pod Jelјcinom, jeftino, za 1,5 milion dolara. Obližnje kinesko tržište gutalo je celokupnu proizvodnju celuloze. I ko zna koliko bi sve to trajalo da se posle šest godina nije pojavio ruski tajkun Deripaska i poručio Miškoviću da „zarađuje na prirodnim resursima Rusije“ (85). Mišković mu je kombinat odmah prodao za – 10 miliona dolara.

U ovom slučaju, naravno, nisu oštećeni Srbi već Rusi. Ali svejedno, opet je „poslovni uspeh“ zasnovan na plјačkanju tuđeg akumuliranog rada (onih koji su izgradili kombinat), plјačkanju tuđih resursa (ruskih šuma u Sibiru) i eksploataciji živog rada (kolike li su plate tih godina, pitam se, imali radnici Kombinata?).

Dakako, ovu tipično „biznismensku“ zasleplјenost i ogrubelost – koja sopstvenu korist izjednačava sa opštim dobrom, čitalac vidi i u prikazivanju opštih dešavanja u prošlosti, tako i u „viziji poslovne budućnosti Srbije“, koju nam iznosi Mišković.

Mišković, naime, misli da je klјučna ekonomska greška Miloševića bila to što, već krajem osamdesetih, nije sproveo privatizaciju, „potpuno i bez ostatka“ (49). „Milošević je morao da sprovede privatizaciju“, odlučan je Mišković, „makar sedeo na raskrsnici i davao firme svakome ko naiđe“ (49-50).

Svakome ko naiđe? Dakle, nije problem destruktivan karakter privatizacije tokom koje je u Srbiji „posao izgubilo 74% zaposlenih u društvenom sektoru, a da pri tom nije reč o porastu produktivnosti već o gašenju proizvodnih pogona” (ovde, str. 69). I nije problem što je celokupna srpska privreda prodata za 3 milijarde evra (faktički – poklonjena!), pri čemu je gotovo sva srpska industrija uništena (samo u Beogradu nekada je radilo 245.000 industrijskih radnika, a danas 14.000; ovde).

Problem je, po Miškoviću, to što se to nije desilo već krajem osamdesetih i što to nije bilo dovolјno brzo, „potpuno i bez ostatka“. Zaista?

A kada je pak reč o ekonomskoj budućnosti Srbije, Mišković je u ovoj knjizi odlučno protiv reindustrijalizacije (65, 132-133, 217). „U srpskoj javnosti“, kaže on, „stalno se forsira proizvodnja, što je nasleđe iz komunističkog vremena“. „Proizvodnja je potrebna“, dopušta on, „ali najvažnije i najteže je prodati robu“ (132-133). Zato bi, po njegovom mišlјenju, „Srbija trebalo da stvara što više menadžera – oni će nas spajati sa Evropom“ (65; pozdrav od sega-mega i singi-dingi univerziteta).

Mišković nam, nadalјe, svoju poslovnu veštinu preporučuje kao univerzalni recept za srpske biznismene: „napravi kompaniju, podigni joj vrednost i prodaj je globalnom igraču. Na tome je Delta napravila pare“ (173). Ovaj savet je, opet, sasvim u skladu sa Miškovićevom vizijom da će „u bliskoj budućnosti svet počivati na četrdesetak multinacionalnih korporacija“ (65). U takvom svetu, naime, kako predviđa Mišković, „za dvadeset godina svi ćemo na nadlanici, ispod kože, imati ugrađen čip, neki svoj kod. I svi ćemo biti u jednom svetskom poreskom sistemu“ (232).

Upravo u takvoj budućnosti Srbija treba da se nekako snađe. Evo šta preporučuje Mišković: „Budućnost proizvodnje u svetu jeste u četrdesetak multinacionalnih kompanija; one će proizvoditi većinu proizvoda za široku potrošnju. Srbija treba da bude deo tog procesa, da multinacionalke ovde otvaraju fabrike koje će proizvoditi za njih“ (217). Naravno, i „Srbija treba da ima svoju strategiju razvoja“, smatra Mišković, koja se, između ostalog, sastoji u tome da valјa „razvijati mali biznis, porodične firme čiji rad treba da se vezuje za multinacionalne kompanije“ (217).

Čitalac ne može a da se ne zapita – zašto, onda, sam Mišković, dok je bio vlasnik Maksija, nije stao da razvija upravo taj, preporučeni model saradnje malog biznisa i velike kompanije? Ne, nego je taj isti Mišković svoje male partnere sistematski gurao u davaoce besplatnih kratkoročnih kredita. U trenutku, naime, kada je Belgijancima prodao Maksi, Mišković je svojim dobavlјačima, kako priznaje i sam (135), dugovao 300 miliona evra!

Ne tri miliona. Ne trideset miliona. Već trista miliona evra!

I šta sad? Kako iz ugla ove „percepcijske pristrasnosti“, ove „naivno-razobručene pohlepe“, ove „jednostavnosti bez samorefleksije“, oceniti našeg najvećeg kapitalistu?

No ipak, pitam se, ne bi li Miškoviću, bez obzira na njegovu tipičnu neoliberalnu i autokolonijalnu „viziju“ ekonomske budućnosti Srbije, trebalo možda dati šansu? Da li bi mogao tu svoju ogromnu energiju i iskustvo da ipak stavi u službu Srbije?

Naime, ima jedna ideja kod Miškovića koja svakako može biti suštinski važna za Srbiju – revitalizacija naše polјoprivrede.

Mišković, naime, svoju knjigu završava iznošenjem projekta po kome je moguće oživeti srpsko selo i podići našu proizvodnju. On nudi da Delta srpskim selјacima podeli sadnice, dostavi im tehnologiju i poduči ih, a onda i otkupi sve što proizvedu. On lično garantuje „da će svaki selјak koji s nama napravi ugovor imati čist prihod od 12.000 evra godišnje po hektaru“ (227). Država bi, po njegovom predlogu, imala samo da obezbedi kredit za početnu investiciju, od „oko 30.000-45.000 evra po hektaru“ (225). A taj kredit bi se, ukoliko je Mišković u pravu, mogao vratiti za desetak godina.

Nisam agroekonomista, ili agroinženjer, no ne bih tek tako odbacio Miškovićev predlog. Našu javnost su u vezi sa knjigom „Ja tajkun“ zanimala prvenstveno pitanja: koji su političari uzeli deo od Miškovićevog otkupa ili kako se Toma Nikolić, dok je bio u opoziciji, krišom sastajao s Miškovićem. Mnogo bi korisnije, međutim, bilo da možemo da pročitamo i neki stručni komentar ideje vlasnika Delte kako bi se moglo privredno obnoviti srpsko selo.

Tada bi se i mogla dati pouzdanija procena ima li ičega vrednog u Miškovićevoj filosofiji biznisa. Odavno je već primećeno (videti u: J. A. Mitrić, ovde, 123) da, iako je zapadna (atlantitička) civilizacija sastavlјena iz nekada hrišćanskih naroda, njome, umesto mudre, pravedne i samilosne Svete Trojice, upravlјa pagansko-demonski trijumvirat.

Taj trijumvirat čine:

1. Pluton, bog podzemnog, tamnog, slučajnog i nezasluženog bogatstva;
2. Mars, bog rata, bespoštedne plјačke i satiranja osvojenih naroda; i
3. Merkur, bog lukave trgovine, marketinga i lopovluka.

Čovek se jednostavno pita – može li iz sveta tog demonskog trojstva – pohlepe, rata i prevare – išta dobro da proistekne? Ili pak istinito zbori Hajdeger kada kaže (ovde, str. 245) da „gde postoji opasnost, tu raste i ono spasonosno“?

Može li, dakle, naš Tajkun u ovom pitanju biti u pravu?

Slobodan Antonić

stanjestvari.com