Jedna od široko rasprostranjenih iluzija, koje gradski seljaci i poštena inteligencija plasiraju sporomiislećim Srbime, jese i ona da samo trba da se potrudimo, da svrgnemo Kurtu, da dovedemo Murtu i da ćemo, kad Murta zasedne, moći da budućnosti damo smer i pravac kakav god nam se hoće. Savršeno jednostavnoo i bez ikakve veze s mozgom. To je torija „ravne livade“, na kojoj možeš da sazdaš ša ti se srcu hoće, kao da pre tebe ništa nije postojalo i kao da, pored tebe, u realnom vremenu, ništa ne postoji.
Treba se samo odlučiti za slobodu i ona će se biti ostvarena! Kako su plitke misli umnih ljudi našeg doba i kako su duboke njihove zablude!
Epoha je, međutim, tu i takva je kakva je i neće nestati, niti će se njene utvare povući, samo zato što smo se mi i Murta odlučili za slobodu i kvalitetnu ekonomiju. Čitav svetski poredak, koji je nastao viševekovnom evolucijom međunarodnih odnosa, povući će se pred ingenioznim rešenjima naših mudrih glava! Neka ustuknu Amerika i Engleska, svetski kolonijalizam, monetarni fašizam i nosači aviona-Murta, sa svojim savetnicima, preokreće svetski poredak, jer ima rešenja i za probleme koji se još nisu pojavili!
O, sancta simplitictas! Sveta jednostavnosti! Ti imaš odgovor na sve, ništa ti nije nedostupno, ništa neostvarivo. Od tebe je više sveta samo glupost.
Epoha kolonijalizma je tu i trajaće dugo pošto se upokoje i Kurta, i Murta, i njihovi savetnici. Broj zemalja koje su megropole će se smanjivati, broj zemalja koje će biti kolonije će rasti, ali se osnovi proces neće menjati za još nekoliko vekova. Na kraju će ostati samo jedna zemlja, Novi Rim, koja će cediti i poslednje ostatke sveta kakvog ga danas poznajemo. No, Kurta i Murta nemaju pojma o tome, ne vide nužnost istorijskih procesa, nego ih posmatraju u voluntarističkom ključu, ključu u kome je sve stvar izbora i sve se može, samo ako se čovek i narod odluče za sreću.
Zapad, koji teško naleže na čitav svet, sva svoja velika kulturna i istorijska pitanja dovršio je u 19. Veku. Prusko-francuski rat je bio poslednji rat koji se vodio, osim borbe za moć, i oko nekog simbola. Od ta doba, a prošao je vek i po, Zapad vodi, unutar sebe i sa čitavim svetom, samo pljačkaške ratove, koji u sebi ne nose nikakav simbol, nikakvvu religioznu ili simboličku crtu. U te ratove spadaju i oba svetska rata, koje ogromna literatura predstavlja kao obračun dobra i zla, a zapravo su bili samo ratovi oko nasleđa čitavog sveta, odnosno oko toga ko će koga cediti u budućim decenijama.
Kao i Rim posle bitke kod Zame, Zapad danas nema znatnijeg neprijatelja i mirno, uz manje okršaje, prodire u oblasti sveta koje su dobrovoljno pristale da budu plen. Nema otpora, nema ni nagoveštaja da bi se negde, ma gde u svetu, mogla pojaviti tačka pobune, iako o pobuni protiv unipolarnog svea već postoji čitava, veoma obimna literatura – literatura o događajima koji se nisu ni desili, sem u umovima Murte i savetnika.
Prosto: svet je plen. Plen Zapada, koji polako počinje da se sabija u jednu tačku: u američko-britansku koaliciju. Čak i zemlje poput Nemačke i Francuske su postale nevažne i sjaje bledim sjajem nasleđenim iz bolje prošlosti.
Čitavi narodi, čitave države, samo gledaju kako da se nekom, pod iole podnošljivim uslovima, sami ponude kao kolonija. Suverenitet je nestao čak i kao ideja, jer mu se ne vidi smisao. Elite u kolonijama se protive suverenizmu, jer ne vide svoje mesto u svetu bez služenja većem i jačem. Narodi intuitivno, bez velikog pametovanja, osećaju da suverenost traži žrtve, da traži borbu, a za to oni nisu spremni.
Da li iko ozbiljan misli da bi zemlje, nalik Srbiji i ostalim balkanskim patuljcima, da nešto potone Amerika, postale suverene? Bože sačuvaj! Već sledeće nedelje bi služile nekom drugom. Stanje svesti izvanredno oslikava borba između evroatlantista i rusofila, borba koja se vodi samo oko toga kome treba služiti. Pitanje da li treba služiti se uopšte ne postavlja: hod kroz istoriju spuštenih gaća se podrazumeva.
Dakle. Kolonijaizam ne počiva samo na snazi metropole, već i na slabostima kasnog, bolesnog i umornog ostatka sveta, koji je spreman da prostre crveni tepih svakom osvajaču.
Zapad je unekoliko specifičan: u drugim kulturama i civilizacijama su se moć i tradicija udaljavale i približavale, preplitale i rasplitale, ali na Zapadu je tradicija moć i moć je tradicija, tu nema napetog odnosa, koji bi mogao da prevagne na drugu stranu. Svet, opet, nije spreman da proba moć Zapada. Kada se neko usprotivi, kao što je to uradila Srbija 1999., ostatak sveta šalje čestitke na hrabrosti, ali niko ne proba sreću da se pridruži otporu. Ni Rusija nije probala sreću, što smo mi, naučeni da istoriju i njene tokova posmatramo striktno personalno, pripisali Jeljcinu.
Rusija, kao i Kina, u kojima Srbi vide Zapadu paralelne centre moći, stalno nešto istražuju, naoružavaju se čudesnim oružjima i oruđima, ali do obračuna nikako ne dolazi, niti će doći. Oni samo žele bolji aranžman s Vikinzima i ništa više. Armagedon – biblijsko mesto konačnog obračuna dobra i zla – postoji samo u dušama naivnih. Zlo je odavno pobedilo.
E, sad, ako izabere sreću, napredak, ako se odlučite za Murtu i savetnike, sve ovo što sam napisao neće važiti. Vikinzi će, videvši Murtu i savetnike, reći: „E, jebiga, ovde se ne može ništa, izradiše nas Sorabi“ i mi ćemo živeti dugo i srećno u čarima prosperiteta i beskonfliktne zajednice. Vikinzi nas mrze jer smo mi narod nebeski, metafizički tako reći, narod kome duhovnost na nos curi, a još smo i mali Rusi koji nikako da porastu, kao Oskar iz Limenog doboša Gintera Grasa. Da odnos Zapada prema nama ima neke veze sa raspodelom moći i otimačinom, Murti i savetnicima ne pada napamet. Isključivo nas dave zato što smo narod najstariji i što smo duhovni. Zapad je stvorio Lajbnica, Spinozu, Kanta, Dekarta, svetog Avgustina, Savonarolu, Lutera i Kalvina, Betovena i Mocarta, Mikelanđela i Rubensa, Hegela i Đopenhauera, ali smo mi dali istinske velikane: Nikolaja Velimirovića, Nedića, Ljotića, Jovana Deretića i ostale velikane duha, radi kojih Zapad puca od zavisti prema nama. Gde bi im tek kraj bio kad bi imali ono što Srbin imade! Poznato je, međutim, da niko nema što Srbin imade.
Ono što je zaista vredelo u Srbalja smo udavili: Kosovski mit je omalkokrvio i postao zavet, veliki vojnici su se sakrili iza leđa ministara vojnih, veliki pisci su pomrli, nove izrodili nismo, ali će Deretić i Nikolaj Velimirović sijati dokle sunca grije!
Pred nama je još nekoliko vekova kolonijalizma, oštre, veoma oštre pljačke i borbe za poslednje resurse na planeti, a mi u to doba ulazimo sa šarlatanima i pod teškim teretom samoobmane svake vrste. Umesto da se skupimo i spremimo da primimo udarac, slušamo šarlatne kako udarac neće ni doći, iako nam je dupe stalno modro od batina koje dobijamo. Ne daju Bog i Rusija da Srbin propadne! Štite nas zlatne kašike Nemanjića i ikone koje plaču! Kako je to daleko od politike, kako je to daleko od realnosti! Kako ćemo nadrljati slušajući budalante svih vrsta!
Onaj ko vam ovakve burove obloge udara, braćo moja, nije vam prijatelj. Setite se: Devedesetih su vam šarlatani ispričali bajke o nebeskom narodu kome niko ništa ne može, a onda su nam uradili sve, ili skoro sve. Koliko puta mogu da vas navuku na istu priču, a da sebe i dalje smatrate pametnim i ozbiljnim ljudima? To isto važi i za evrooptimiste, koji trideset godina seru kako je EU nadohvat ruke, samo fali još jedna sitnica, a to je sto krupnih stvari. Samo slušajte evrofundamentaliste, šatriote i ne brinite: propašćemo sigurno.
Pustite vi nacionalne ikone, poput Matije Bećkovića, ili Krestića: oni su i pod komunistima, i posle njih, sve do danas, imali pun frižider i dobre prinadležnosti; upitajte se šta ćemo mi ako njihove priče nisu ozbiljne, ako su zablude? Ovlašćeni Sorabi će uvek dobro živeti, a nama kako padne.
Zapad je veliki, star, iskusan, ima nagomilanu moć, ima pare, ima flotu, ima petu kolonu u gotovo svakoj zemlji u svetu i naše zanemarivanje tolike moći nije pametno. Sa tom moći se može nositi, možda se može i boriti, ali ne nipodaštavanjem i zapišavanjem.
Mi, sa druge strane, nemamo ništa: ni elitu, ni moć, ni suvišak pameti, ni realističan odnos prema epohi, ni pare, ni dovoljno mladeži, a i testisi su nam zakržljali od borbe po društvenim mrežama. Nemamo ništa, ali ćemo Zapad poraziti…duhovnošću. Ovakvu ludost ne bi pohvalio ni Erazmo Roterdamski.
Vi, koji ste još mladi, koji možete svoje svetonazore i rezone još uvek da oblikujete, nemojte potpasti pod ove ludorije i šarlatanstvo ma koje vrste. Uvek, neizostavno, merite napone moći, snage, samosvesti, jer to goni istoriju i zauzdava je u korist onoga ko ih ima. Pustite udbaško-šarlatanske fore, koje vas udaljavaju do moći i samosvesti, fore koje vas uče da se spas nalazi izvan vas, u Bogu, Rusiji, ili nečemu trećem. Snaga je ili u vama, ili nigde. Samosvest takođe. Istina, ovo važi samo za one koji nisu otrpeli šamar u školi, koji nisu dali da im se psuje majka, pa onda trčali da Malog Pericu tuže učiteljici, za one koji mogu da ustanu po mraku, da izdrže zimu i glad. Samo za njih ovo važi. Za ostale, koji mogu da trpe poniženja, koji strah zauzdavaju ne hrabrošću, nego surovim oblogama pseudonacionalista i šarlatana, spasa nema.
Oni neka se privale Murti. I savetnicima.
Ma sta kazete, nema nam spasa, niko da im se suprostavi a Rusi pognuli glavu – Srbi po obicaju glupi i veruju u mitove?
Pa da li ja sanjam sta se desilo u Siriji i zasto onda imperijalisto toliko sikcu na Kinu i Rusiju kada im niko nista ne moze? Jesu li uspeli da udju u Venecuelu kada je sve tako prosto kako vi pisete, pokorise li Severnu Koreju ili idu. raketasu pred noge na pregovore?
Ovaj tekst je stvarno pisam po zelji Sorosa, analiza cista nula.
Овакво писање само Запад може да пожели.
Armagedon – biblijsko mesto konačnog obračuna dobra i zla – postoji samo u dušama naivnih. Zlo je odavno pobedilo“
.То је познато, и од наивних прихваћено. Кротки ће наследити земљу. Наивнији од кротких су жртве холивудског схватања религије, и Армагедона. Кротки не чекају Бруса Вилиса да им спаси свет.
nema ni nagoveštaja da bi se negde, ma gde u svetu, mogla pojaviti tačka pobune“ Нешто слично је рекао Керенски, на преподневној седници привремене владе, оног дана када је почела Октобарска револуција. Не могу да верујем, одговорио је на упозорења сарадника, махали су ми малопре када сам долазио на седницу; сви су били насмејани. Побуна (ја бих пре рако отпор) је у духу, и не види се. Све што је вредно, и пресудно, прво се јави у духу.
ovo važi samo za one koji nisu otrpeli šamar u školi, koji nisu dali da im se psuje majka, za one koji mogu da ustanu po mraku, da izdrže zimu i glad“. Ово је неко ерцеговско-црногорско резоновање. Као да аутор описује Пека, или Гаврила. Скоковити психомотилитет примордијалних духова, недовршених личности, оних који не увиђају везу између узрока и последица, неурачунљивих али на туђи рачун. То је оно, „наше“, ја увек говорим што мислим. А не пада му на памет да промисли оно што говори. Зато су код нас неки људи постизали много речитим ћутањем, Андрић, на пример. А скакањем на реч, могу настати само „камиказе историје“. Ја, напротив, мислим да нама треба много еманципације, размишљања, посвећености духу, па и углађености. Онај обријане главе и набрекле вратине с тетоважама, који комуницира помоћу ономатопеја, АЛО, Е! по дефиницији је СВАЧИЈИ РОБ, а нисам сигуран да може или хоће боље од неких других да истрпи и зиму и глад.
Bas tako…..surovo ali istinito. Kome se ne svidja neka stavi glavu u pesak.