Osećaj mi govori da postoji savez Zaharčenko-Strelkov, ali i druge figure, poput Bezlera i Hodakovskog, pokušavaju da se ubace
NOVORUSIJA
Prvi znaci nevolje pojavili su se još hitnim povratkom Strelkova u Donjeck kako bi sprečio tajne pregovore između zvaničnika DNR i ukrajinskih oligarha, među kojima je i Rinat Ahmetov. Zatim je stigla vest da je, istovremeno sa Strelkovljevim dolaskom, smenjen ceo novoruski vrh. Uprkos tome, novorusko vođstvo (Zaharčenko i njegovi saradnici) pokazalo se kao više nego dostojna Strelkovljeva zamena, i izvanredno su sproveli kontraofanzivu, koju je navodno isplanirao Strelkov. Zatim su došli pregovori u Minsku, a sa njima i izveštaji o tome kako je Vladimir Antijufejev, Streljkovljev bivši šef bezbednosti, pokušao puč. Taj puč je bio usmeren protiv Zaharčenka i propao je. Šta se zatim desilo sa Antijufejevom i dalje je nejasno, barem meni. Poslednje što znam jeste da je sproveden na ispitivanje.
Ove nedelje se desilo nešto sasvim bizarno: Igor Bezler, jedna veoma kontroverzna ličnost, postavljen je na čelo tajne službe Novorusije, i nije jasno ko ga je tu postavio. Zatim je objavljeno da su se Bezler, Hodakovski i još dva nepoznata vojna komandanta (?) složili da se sve oružane snage Novorusije stave pod komandu generala Korsuna. Problem je što niko nije čuo za „generala Korsuna“, a Oleg Carjev, portparol parlamenta Novorusije, izjavio je da politički establišment nije konsultovan u vezi sa ovom odlukom. Strelkov je izrazio svoje potpuno neznanje o Korsunu. Čudno, u najmanju ruku. U svakom slučaju nikako nije dobro.
Čini se da se dešavaju različiti, ali opet međusobno povezani procesi:
1) Milicija sačinjena od dobrovoljaca transformisana je u regularnu armiju pod jedinstvenom vojnom komandom, koja je potčinjena političkom vrhu. To je teorija, ali se do sada nije pokazalo u praksi;
2) Brojni vojni komandanti imaju različita mišljenja o glavnim problemima, poput primirja u Minsku, pa i ličnih ambicija drugih ljudi, kao što je npr. Hodahovski;
3) Moskva pritiska novoruske lidere da deluju u skladu sa politikom Kremlja;
4) Ruski i ukrajinski oligarsi takođe vrše pritiske kako bi krajnji ishod bio povoljan po njihove finansijske interese.
To su četiri vrlo jednostavna procesa i malo šta ih može bitno zakomplikovati. Ipak, situacija nije toliko dobra.
Ona je posledica toga što Novorusija i dalje nema jednog i neprikosnovenog vođu. Moj lični osećaj govori da postoji savez Zaharčenko-Strelkov, i da je to najlegitimnija i najsposobnija frakcija, ali i druge figure, poput Bezlera i Hodakovskog, pokušavaju da implementiraju svoj program. Postoje glasine da su Antijufejev i Bezler uhapšeni. Koji god da je razlog, politički haos je najozbiljniji problem koji će neko (Strelkov? Putin?) što pre morati da reši.
RUSIJA
Čuo sam dosta glasina da je siva eminencija iza svih ovih malverzacija zapravo Vladislav Surkov, mudra ličnost iz Putinove senke, čiji su stavovi ipak u suprotnosti sa njegovim. Nisam video direktan dokaz toga, ali nemam razloga da ne verujem ljudima koji su daleko više informisani od mene (Strelkov). Sa ili bez Surkova, postoji peta kolona iliti „partija mira“, „partija izdaje“ ili – meni omiljen naziv – „atlantistički integracionisti“, čiji je cilj jednostavan: zaustaviti rat u Ukrajini i obnoviti dobre odnose sa Zapadom. NJihova ideologija je kombinovana (prozapadnjačka rusofobija i kapitalistički liberalizam), finansije im ne zavise toliko od udara sankcija koliko od odnosa Rusije i Zapada i žele da preuzmu Kremlj od pristalica Evroazije.
Čuo sam da se priča kako je Vladimir Eftušenkov – koji se etiketira kao novi Hodorkovski – Putinov kontranapad protiv oligarha, Pskov, portparol Kremlja, je porekao postojanje bilo kakve političke pozadine iza njegovog hapšenja. Bilo bi dobro dokazati povezanost između Surkova i Eftušenkova, ali ja to ne mogu da uradim. Međutim, sudeći prema izjavi Aleksandra Šokina, šefa Ruske unije industrijalaca i preduzetnika, ruska oligarhija je unzemirena, pa čak i prestravljena ovim hapšenjem.
Toliko o tome da Putin zastupa interese oligarha ili da je, još gore, njihova marioneta.
BANDERASTAN
Hunta koja kontroliše ostatak Ukrajine – koju zovem Banderastan – u potpunom je haosu. Sporazum u Minsku razbesneo je većinu političara. Bilo je za očekivati da će Jaroš i Tjagnibok ustati protiv sporazuma, čak su i pretili da će svrgnuti Porošenka. I Timošenkova rekla da je sporazum „predaja Moskaljima“ i izdaja ukrajinskih nacionalnih interesa.
Aktivisti Desnog sektora pokušali su da upadnu u parlament i predsedništvo, čak su i poslanika ubacili u kantu za smeće, što je smešno, ali je i tužno, imajući u vidu da Porošenko nije najveća zlo koje Banderastan može da iznedri. Porošenko je zao, naravno, ali barem nije lud poput Timošenkove i Ljaška.
Postoji realan rizik da Desni sektor svrgne Porošenka (scenario poput Libije). A ako Desni sektor to ne uradi ili ne uspe, stižu izbori koji nisu ništa manje gori od toga. Uz masivno ispiranje mozga kroz ukrajinske medije, postoji rizik da Rada (skupština) poludi ako na njeno čelo stane Ljaško, šef najveće stranke koja neguje neonacističke vrednosti u parlamentu.
Odigrava se sukob između oligarha i otvorenih nacista, i sukobi između oligarha samih (Porošenko, Ahmetov, Kolomojski – svako protiv svakog). Paradoks je što ni Ukrajina ni Banderastan nemaju funkcionalnu centralnu vlast koja može da uradi nešto bitno.
Ako vas to nije dovoljno uplašilo, imajte u vidu da ukrajinska privreda, koju podržavaju anglo-cionisti, još nije pukla. Ali hoće. I to uskoro. A onde će stvari postati jako gadne. Primeri Iraka i Libije su asocijacija na tako nešto. Ustvari, Putin je nešto slično tome izjavio na Seligerovom skupu mladih ove godine:
„Sećate li se vica da, šta god da Rusi započnu, to završe ‘kalašnjikovim’? Ja imam utisak da sve što Amerikanci dodirnu pretvori se u Libiju ili Irak.“
On je očito potpuno u pravu, i Banderastan sada ide istim tim putem. Doduše, Banderastan će pući tek onda kada anglo-cionisti puste Porošenka niz vodu i kada prestanu da ukrajinsku privredu održavaju na površini. Pre ili kasnije, a verovatno pre, će doći do pada i jednog i drugog.
U međuvremenu, najavljene su čistke milion ljudi koji su služili proteklom režimu. Tu nisu uključeni Porošenko, Timošenkova, Turčinov niti oni koji su te čistke najavili.
SITUACIJA NA FRONTU
Na moje veliko izenađenje, ukrajinska kontraofanziva nije bila jaka i jedva da je imala odjeka. Ukrajinci ipak jesu koncentrisali jake snage na nekoliko lokacija, odakle su snage hunte izvršile napade, ali su ubrzo odbijeni, mada je zauzeto par mesta koje su prethodno novoruske snage napustile. Moj izvor za ovu analizu je Basketok.
Neverovatno je što Novorusi još nisu preuzeli potpuno kontrolu nad donjeckim aerodromom. Opkolili su ga i kontrolišu veliki deo, ali ne u potpunosti. Što se Ukrajinaca tiče, oni odbijaju predaju i bombarduju Donjeck svakodnevno. Tu anomaliju mogu da objasnim samo sukobom unutar političkog vrha Novorusije.
Najbolje objašnjenje za to je dao (izvrsni) pukovnik Kesid (uticajni bloger Colonel Cassad):
„Većina snaga hunte je već nagomilana u Donbasu. Snage hunte ne mogu više značajno da narastu. Kada bi želele da se rotiraju jedinice, hunta bi samo mogla da ubaci bataljone i taktičke grupe, ali one koje su se povukle ili pobegle iz akcije. NJihov borbeni kvalitet je vrlo sumnjiv usled velikih gubitaka u ljudstvu i tehnici. Kada bi uspeo četvrti talas mobilizacije, povećao bi se broj boraca, koji je nepromenjen u odnosu na jul ove godine. Ali, imajući u vidu katastrofalan neuspeh prethodna tri, skeptičnost prema četvrtom talasu je opravdana. Hunta ima ogroman potencijal u mobilizaciji, ali se suočava sa ozbiljnim teškoćama. Problem je materijalno stanje: prema određenim procenama, hunta je izgubila 60-70 odsto tehnike u Donbasu (najgore je što je 220 borbenih vozila u rukama Novorusa, što je trećina ili četvrtina njihove tehnike). Naravno, ima još dosta tenkova i pešadijskih vozila svake vrste u hangarima i remontnim zavodima, ali to ne može da nadoknadi ogromne gubitke. Pokušaji da se uzme naoružanje NATO i otkazivanje međunarodnih ugovora kojima se prodaje ukrajinsko oružje može da nadomesti tu rupu. Ukrajina nastavlja da ubira plodove svog pljačkaškog pohoda sovjetskog vojnog nasleđa.
To ima smisla. Snage hunte su dale svoje najbolje ljude i tehniku kako bi srušile otpor Novorusije „u roku od nekoliko nedelja“. I izgubile su ih. Imaju još značajne resurse, sudeći po nagomilavanju snaga, ali nisu uspeli da ih upotrebe.
Što se tiče vojske Novorusije, napravila je mali napredak na nekim mestima, ali se i malo povukla sa nekih drugih, međutim, ništa bitno se nije desilo. Da li to znači i da su snage Novorusije i hunte u zastoju? Možda, ne znam, i nemam način da to saznam. Ipak, moje objašnjenje za trenutnu stagnaciju na frontu je političko previranje na obe strane.
Oni koje u šali, zovem „prorocima i ljudima koji čitaju umove“ praviće procene bazirane na jednostavnim modelima, ali ja neću. Znam šta je Putinu i Rusiji potrebno – promena režima u Kijevu. Takođe znam šta Putin ne želi, a šta Rusija sebi ne može da priušti – kolaps Novorusije. Oba scenarija su povezana jedan sa drugim. Ali je suviše rano predvideti kako će se situacija razvijati.
Često se setim kako je režim Kerenskog (masoni, liberali, prozapadnjaci, demokrate, oligarsi) došao na vlast u februaru 1917. Baš kao i ukrajinska hunta. Kerenski je zbačen oktobra iste godine. Samo kažem.
Preveo ANDREJ CVIJANOVIĆ
