Na godišnjicu jedne mature

0
682

SUSRET SA, NIKAD BIVŠIM, ĐACIMA

Zvali su me moji, nikad bivši, đaci na proslavu petogodišnjice mature; i otišao sam, naravno. Ganut, jer, kako bi rekao pesnik Raičković, ulazim u doba kad se plače i na reklame. Da me je neko pitao da li je prošlo pet godina od kada su izašli iz učionice, rekao bih, svakako, da nije. Rekao bih da je bilo pre dve – tri godine. I ta deca, moji bivši đaci, prosto se čude kako vreme leti. I oni kažu – kao da ste juče dolazili da nam pričate o „Hamletu“ i „Zločinu i kazni“. A još su onako lepi i dobri kao kad su žagorili iz svojih klupa, tih natkosmičkih brodova smisla, pravljenih, doduše, od iverice, ali spremnih da, sa svojim mlađanim putnicima, lete do istočnika muzike sfera. Još imaju šta da kažu, i još se osmehuju neiskvareno, đački. Vredni su, vidim: završavaju fakultete, grade karijere, rade. Ali, presecaju me, setno, mada odlučno: pomenu, mnogi od njih, da će ići u inostranstvo jer u ovoj državi, u kojoj se vlada manipulacijom i strahom, za njih nema mesta. I sećaće se, vele, gde god da odu, naših časova – naravno, ne onoga što su učili, jer se to lako zaboravi, nego onoga što su osetili u međuljudskom opštenju. Gradivo se briše, pošto, svakog dana, stiže neka nova nauka, pa ostaje, da se pamti, susret učitelja i učenika. Ovaj susret za pamćenje bude ostvaren u doba kad su učenici najotvoreniji za logosni dodir duša i umova, a katkad umorni učitelji, slabo plaćeni i gurani u zapećak društva, ipak bivaju spremni da se daju svom čednom slušalištu. Prosvetari u Srbiji bi, od stida i poniženja u ludnici koju nam nameću kao „državu“, odavno izumrli, ali traju i svedoče jer su, da bi opstali, kadri da piju sa izvora mladih, neotuđenih i svetlih, učeničkih života. I samo to ih piće krepi u uspravnosti, i daje im moć da se ne pogruze u prah i prljavštinu svagdašnjice.

MOJI UČITELjI

Kad se rastanem sa svojim, nikad bivšim, đacima, setim se svojih, nikad umrlih, učitelja. Onih koji su mi predali sebe, i učili me da se ne zgrbim i da ne počnem da puzim pred nosiocima sile i apsurda. Ponosan što sam ih imao. Što sam bio u Gimnaziji, njihovoj i mojoj, u klupama, natkosmičkim brodovima logonautike.

To su ljudi koje su, preko njihovih đaka, upoznali i oni koji ih nisu sreli. Evo primera.

Duško Milošević, arhitekta, slikar i pisac, rođen u Beogradu 1955. godine, je, kako sam kaže, „Čačanin po ubeđenju“. U njegovoj prekrsano oslikanoj knjizi, „Kule i gradine“, nalazi se prozni zapis „BOŠKU ĆALOVIĆU, profesoru srpskog jezika čačanske Gimnazije“. Ne mogu da prepričam lepotu tog zapisa, pa ga nudim u celini: “Nisam vas znao, profesore. Jesmo živeli u istom vremenu, ali vi u Čačku, a ja Ovde. I da sam živeo u Čačku, opet se ne bismo sreli, jer ja nisam hteo u Gimnaziju nego samo u Arhitektonsku tehničku školu u Beogradu. Znači, opet ne bih bio u Čačku.

Da Vas podsetimo:  Versko i kulturno prisustvo Srba u Zapadnoj Slavoniji

Ali da smo nekako ipak rešili te životne zavrzlame, pa ja na kraju seo u školsku klupu preko puta vas, opet ne biste imali velike vajde od mene. Jer, u to doba ja sam bio jedan običan zvrndov, koji je znao i da zaboravi da pročita zadatu lektiru. A možda bih bio i stalno nezadovoljan jer, ipak, nisam upisao svoju željenu Arhitektonsku.

Ali, čitam danas, a i odavno sam načuo, šta ste značili mojim dragim Čačanima kojima ste predavali.

Nijedan nije preskočio vašu strogost, naravno i pravičnost.

Čini mi se, iz svakog od njih izbija neka temeljitost i preciznost u razmišljanju i izražavanju, poštovanje prema jeziku sopstvenog naroda, sposobnost odvajanja važnog od manje važnog.

Vidi se da su dobro utrenirani u tim misaonim disciplinama, da su svesni ko im je to usadio, da su zahvalni i da zauvek vole svog trenera srpskog jezika.

Po prvi put shvatam i da voljeni profesor, može da bude znamenitost nekog kraja.

Sve me to nagoni da i ja krenem hodnicima čačanske Gimnazije.

Osim eha koraka i utihnjujuće graje iza već svih pozatvaranih vrata učionica, pretpostavljam da bih osetio i miris čuvenog “Lizola” za ucakljivanje teraco podova.

Pokucao bih na vrata jedne učionice. Znam da ćete, dragi profesore Boško, biti unutra. Izvinio bih se što kasnim nešto manje od pola veka i zamolio da, makar vanredno, odslušam jedan vaš čas.

Pošto znam da bi to od prve sekunde bila dvosmerna, jaka komunikacija, izbegao bih da me nešto pitate o Ani Karenjinoj, jer je ni do danas nisam pročitao.

Bezobrazno bih nametnuo da pričamo o vašoj i mojoj Gradini na Jelici, jer smo obojica maštali o tom zamrlom utvrđenju. Ili možda o vašem selu Zeoke, prvim komšijama sela Markovica, odakle je moja familija sa očeve strane. Ili bi smo možda, samo probali vašu čuvenu rakiju, koju ste pravili od šljive, po kojoj je, kako ste govorili, samo rosa padala.

Mislim da ne biste bili strogi prema meni. Prvo zbog mojih godina, pa zbog pozdrava koje bih vam preneo od vaših nekadašnjih đaka, od Vesne, Ivane, Žika, Đorđa… a i iz radoznalosti da čujete tog matorog đaka koji se drznuo da vas prizove iz vašeg mira jeličkih visina.

Ali, mislim da ne biste bili iznenađeni što je takav susret “sa ovijeg i onijeg strana” moguć.

U suštini, vi ste sve vreme svoje đake tome i učili, i za mnoge od njih bili važna Kula u njihovom životu.“

Da, profesor srpskog jezika, Boško Ćalović, bio je jedna od kula mog života.

I srećan sam što ga, preko njegovih đaka, poznaju i oni koji ga nisu sreli, poput lucidnog Duška Miloševića.

ONIMA KOJI ODLAZE ODAVDE

I šta sad da poručim svojim đacima koji, zgađeni Srbijom koju barjaktari besmisla pretvaraju u Prokletu avliju, hoće da odu odavde?

Ne mogu da ih sprečim u tome, ali mogu da ih opomenem da se uvek sećaju svog rodnog kraja, zavičaja majora Dragutina Gavrilovića i konačišta vojvode Stepe Stepanovića. O tom zavičaju im poklanjam reč Boška Ćalovića, mog učitelja: “Reči mogu da stvore ali i da sruše svet, da kažu sve i da ne kažu ništa, da ozare ali i da oskrnave. Ovde, na ovom mestu, „na obične reči nemam pravo“. Zato se „bos i gorak potucam od reči do reči“, da okupim samo one krilate za ljude čija je sudbina u simbolima na ovom kamenom znaku – krstu i zvezdi. Jer ovde su oni koji su i u zemlji i na nebu. Ovde su oni koji su posle smrti oživeli. Ovde su oni koji mesto glava imaju sunce. Ovde su oni koji su oprostili neprijatelju, pa su bliži Bogu i imaju zato dve Otadžbine: zemaljsku i nebesku Srbiju. Ovde su oni koji nam „u beskuću pokazuju dar“. Ovo, zato, nije samo spomenik, već mesto gde su se zagrlili nebo i zemlja, gde gori voštanica i kad nije zapaljena, gde se govori i kad se ćuti, gde čovek poraste iznad sebe, gde se izlazi i kad se zalazi, gde se lelek pretvara u pesmu… Ovo mesto je samo u ovoj zemlji – ni na Istoku, ni na Zapadu. Ovo mesto je u zemlji gde su i sveci morali da izvade mačeve. Ovo mesto je u zemlji gde je „konjica noći alah il ilalah“ spalila na lomači „našu čašu vina, hleb i sveto slovo“, „naše svete mošti“ koje su se umesto u pepeo pretvorile u sunce. Ovo mesto je u zemlji gde se s koca odlazilo u istoriju. U ovoj zemlji je toliko ovakvih mesta, znanih i neznanih, da nema toliko reči koje bi ih označile. Koje reči da oplaču i opevaju storučice majke koje su jednom rukom kolevku ljuljale, a drugom raku kopale; jednom rukom slale sinove u vojsku, a drugom im na oči bakarne pare spuštale. Koje reči da ispričaju čudo o Stojkovićima ove zemlje koje od postanja streljaju, vešaju, spaljuju, a oni se uvek živi kući vraćaju. Koje reči da objasne da u ovoj zemlji „niko nije umro ko je umro“. U ovoj zemlji, kraj drumova, zasađeni su vojnici kameni koji dozivaju, svedoče, opominju, ohrabruju, uhvate putnika za ruku i pokazuju mu „put koji putovanju ne smeta“. U ovoj zemlji, gde nema mora, ima i „plava grobnica“. U ovoj zemlji ima i spomenik od lobanja koje govore. U ovoj zemlji hramovi su i mesta gde nema hramova, gradovi i gde nema gradova, porazi su postali pobede, i kad se siđe pod zemlju, ode se na nebo: u priču, u pesmu, u pamćenje… O ovoj zemlji su pevača naučili „kako treba s besmrtnošću zborit`“, jer se u njoj, kao u drvenim legendama, „s cvetnijeh poljanah“ odlazilo u „veselo carstvo poezije“. U ovoj zemlji sveti ratnici su nosili opanke i šajkače. U ovoj zemlji je bilo toliko čuda da ne mogu stati u reči. Zato je ova zemlja, Srbija, i pesma i buna među narodima. Jedno od čuda ove zemlje je i ovaj spomenik, odnosno ljudi zasejani ispod njega, a porasli do iznad visina, koji, evo, i sada, da nas obasjaju, nadvijaju nad nas svoje zlatne glave. Ti naši sveti ratnici, i to je čudo ove zemlje, nisu osvajali, već su samo branili svoje avlije, svoje šljivike, svoje vinograde, svoja stada, svoje ptice, svoje oltare, svoje freske, svoje reči… Naši sveti ratnici, i to je čudo ove zemlje, podizali su spomenike i svojim neprijateljima, pružali im ruke sa hlebom i solju nad zemljom i pružali im ruke oproštaja pod zemljom. Zato su osvojili zemlju i nebo. Zato su u našim zenicama i kad ih okrenemo zemlji i kad ih okrenemo nebu. Naši sveti ratnici su, i to je čudo ove zemlje, nepismeni stvorili poeziju, zadivili svet i njom pobedili smrt koja se drugim oružjem i ne može pobediti. Koliko nas ima, toliko je i svetih ratnika. I to je čudo ove zemlje. Ovde je, vidimo ga i čujemo, i sveti ratnik iz našeg grada, čija je reč do pesme porasla, koji je spojio i Moravu i Savu i Dunav; spojio i Jelicu i Avalu; koji je u Belom gradu spojio i smrt i život; koji je objavio svojim vojnicima da su žrtvovani za otadžbinu, da ih je Vrhovna komanda izbrisala sa spiska živih, da njihovi životi više ne postoje, a onda im otkrio kako se smrću bori protiv smrti, pokazao im put u život koji ne zalazi, u slavu, u pamćenje… Ovde je, vidimo ga i čujemo, i drugi sveti ratnik, koji je u sutonu došao u naš grad, da u njemu zađe i da opet izgreje, koji je porazio „konjice noći“ i sa Istoka i sa Zapada, sa fesovima i sa šlemovima, u svojoj zemlji i izvan svoje zemlje, koji je odveo vojsku da bi je vratio, koji je zasjao na Jedrenima, na Ceru, na onim mestima gde se ljubi zemlja kao što se moli Onom na nebu. Mnogo je takvih ratnika okupljeno danas, ovde, sa nama. I ako opet, a svuda su oko nas, krenu nove „konjice noći“, sa crnim jahačima, koji imaju lobanju od olova, da izgaze naše drumove, spale naše nebo, otmu naše sunce, ovi sveti ratnici će našim rukama braniti ovo neba u očima, čuvati ovo zemlje na dlanu. Onda ćemo i svi mi biti sveti ratnici.“

Da Vas podsetimo:  „Bilo me je sramota da priznam“

Tako je govorio Boško Ćalović. I ja bih tako, da umem.

I gde god da odete, Deco Lepa, pamtite odakle ste. Pamtite da ste iz kraja majora Gavrilovića, u kome počiva vojvoda Stepa. Kraja zauvek osveštanog zarnim ranama tolikih junaka i umivenog suzama njihovih majki, žena i dece.

Jer jednog dana ćete se možda vratiti, da gradite Srbiju Lepu, kakvu ste zaslužili, i za koju su se vaši preci, viteški smerno i odlučno, borili. Zato ih se sećamo i danas, o Vaskrsu za pokojnike, dan posle Tomine nedelje. Tako naš narod doživljava Pobusani ponedeljak, kad, sa crvenim jajetom, odemo do groba da otišavšima kažemo: “Hristos voskrese!“

A i ako se ne vratite, ako vas sudbina pritisne pristojno plaćenom tuđinom, svest o poreklu će vam pomoći da ostanete i opstanete kao ljudi.

Uostalom, to je jedino što se računa.

Vladimir Dimitrijević
Izvor: srpskistav.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime