Na početku beše Slovo?

0
179

Imam list Miroslavljevog jevanđelja na zidu pored radnog stola i često gledam u njega. Zapita se čovek šta tu piše pa krene u tumačenje.

Prvo što primetiš je da ta najvažnija knjiga u sebi nema Stari zavet već samo jevanđelja Novog zaveta. Naime Novi zavet je esencija hrišćanstva jer je u njemu opisan novi Bog, tj. Božiji sin. On je Bog ljubavi i oproštaja. Stari zavet je bitniji kod katolika, protestanata i raznih njihovih varijacija. Mađutim, Stari zavet ima tumačenja starog Boga i tamo kaže ”oko za oko i zub za zub”. Novi zavet je potpuna suprotnost starom i novi Bog oprašta ”ko tebe kamenom, ti njega hlebom”… Bilo je nekih starozavetnih priča u Srbiji srednjeg veka ali kompletan Stari zavet dobićemo tek kada Vuk Karadžić prevede nemačku Bibliju čemu se naša crkva tada protivila pre svega zbog lošeg prevoda.

Drugo što primetiš je da Miroslavljevo jevanđelje počinje Jevanđeljem po Jovanu, za razliku od današnjeg Svetog pisma koje počinje kao na zapadu Jevanđeljem po Mateju. Dugo sam tražio zašto je to sada tako? Zašto je ranije Jovan bio prvi, a danas je Matej. Jedan duhovnik me prosveti i objasni da je zbog toga što je Jovan pre svega bio najoštriji prema Jevrejima. U to vreme je bio jak sukob između hrišćana i Jevreja.

Treće kreneš da tumačiš i lepo piše:

”Od iskona bi Slovo, i Slovo bi od Boga i Bog bi Slovo.”

E sada tu nastaje zaplet oko tumačenja reči slovo.

Zapad je pogrešno tumačio ”slovo” kao razum, logika. Oslonjeni na nerazumevanje grčke reči ”logos” cela zapadna kultura umesto oslanjanja na srce osloni se na razum. Vremenom i razvojem ovog stanovišta odbaciše Boga i kroz filozofiju dođoše do shvatanja kako je čovek ustvari Bog. Pa su onda nastali čuveni slogani Ničea ”volja za moć” ili Makijavelijeva ”cilj ne bira sredstva” što je sve rezultiralo najvećim pokoljem 20. tog veka, a za njih sve je bilo logično i u najboljim namerama.

Da Vas podsetimo:  Ministarstvo prosvete potpisalo ugovor sa korona virusom

Vuk Karadžić i crkva danas kažu da je ”slovo” ustvari reč. Pa to onda postade reč Božija što se uklopilo u defanzivno shvatanje kako je pravoslavlje ustvari samo jedna religija. Čitajući Vukov prevod jedan nemački filozof kaže da su slovenski narodi niži jer njihov jezik ne može da izrazi filozofsku misao. Međutim, videćemo da se ne radi o tome da smo mi niža rasa, već o tome da Vuk nije dobro poznavao niti staroslovenski jezik, niti pravoslavnu misao.

Međutim, ispravan prevod staroslovenske reči ”slovo” je ustvari ”zakon”. To zaključujem nakon proučavanja Zakonopravila Svetog Save i zakonika cara Dušana koji su odprilike iz doba kada je jezik iz Miroslavljevog jevanđelja korišten.

Iz jedne povelje cara Dušana

Evo šta tu piše ”I sve ovo gore zabeleženo zapisa i utvrdi carstvo mi SLOVOM carstva mi, da niko u zemlji carstva mi ne uznemiri metohiju hilandarsku Lužac”.

Sa druge strane imamo reč ”slovestan” što se često pogrešno prevodi kao ”svestan” ili reč ”sloven” što se prevodi kao oni koji znaju za pismena-slova.

Treba reći i da staro-srbski ima reč za slovo to je ”bukva”, reč za reč je ”glagolje”, ”glagoljati” znači govoriti. Dakle nije ni slovo ni reč.

Ispravan prevod reči sloven bi bio ”oni koji znaju za Božiji zakon”, a slovestan bi danas bilo ”onaj koji se drži Božijeg zakona”. Ranije se govorilo skraćeno ”zna za Boga” ili ”bogat”. Međutim danas bogat znači onaj koji ima para, Bog je zaboravljen. Koren problema je u tome što je Vuk preveo ”slovo” kao ”reč” a ne Božiji zakon. Zato sada sloven znači onaj koji govori, a ne onaj koji ”zna za Božiji zakon”.

Da Vas podsetimo:  Pre nego što odete hteo bih nešto da vam kažem – zašto sam ostao u Srbiji

Nemac je kontra, tj. onaj koji ”nema” i ne zna za Božiji zakon, tj. ne drži se zakona i opet smo došli do ”cilj ne bira sredstva”.

Danas reč Sloveni se odnosi na sve Slovene u Evropi. Međutim u početku Sloveni su bili slovenski narodi koji su bili deo pravoslavnog carstva Vizantije, tj. Srbi, Bugari i deo Rusa oko Crnog mora jer su oni poštovali hrišćanske zakone i knjige. Poznato je da su u vreme Svetog Save, Srbi, Bugari i Rusi govorili istim jezikom, jezikom koji mi danas zovemo staroslovenski.

Interesantno oni Sloveni koji nisu bili pravoslavni, tj. nisu bili podanici Vizantije su proglašeni u istoriografiji germanima. Iz ovog ugla gledanja oni su Nemci jer ne znaju za božije zakone, tj za ”slovo”.

Žarko Vidović objašnjava da reč ”slovo” u vreme Ćirila i Metodija ima značenje ”bitije” tj. to je prevod grčkog ”logos”. Dakle od ”Božijeg zakona” dolaze zakoni države, tj. od logosa dolazi nomos. Kod nas to je Nomokanon Svetog Save. Nomos – zakon, kanon – pravilo otuda naziv Zakonopravilo.

Za shvatanje same suštine pravoslavlja preporučujem proučavanje Zakonopravila jer su to zakoni izvedeni iz jevanđeljskih poruka. Zakoni počinju od zapovesti Mojsija, pa preko zakona cara Justinijana koji je bio najveći zakonodavac istorije rimskog prava do kasnijih zakona sve do Svetog Save. Sveti Sava je te zakone pravog Rimskog carstva koje još zovu i Vizantija preveo na starosrpski jezik (staroslovenski) i učinio ih zvaničnim zakonima srpske države.

U Rimskom carstvu vekovima su carevi, filosofi, pravnici i episkopi radili na razvoju prava koje štite dostojanstvo čoveka, porodice i države. U vreme Svetog Save to je primenjeno kod nas i toga se držalo sve do doba Vuka Karadžića. Međutim u 19. i 20. veku intervencijom velikih sila i kasnije revolucijom se briše sve i danas Srbi slepo prepisuju zakone Evropske Unije. Ti zakoni ne štite čoveka, niti porodicu, niti zajednicu već štite pravo pojedinca bez obzira na patnju zajednice ili porodice. Da nije bilo istorijske kataklizme koju je srpski narod doživeo mi ne bismo danas prepisivali tuđe zakone već bi svoj pravni sistem prirodno razvijali od Savinog Zakonopravila.

Da Vas podsetimo:  Vučić upravo rekao kako u Srbiji nema 5G mreže, na Telenorovom, VIP i MTS sajtovima tvrde drugačije

U Zakonopravilu Sveti Sava veru zove ”pravoverje” a mi danas kažemo ”pravoslavlje” što je loš prevod grčkog ὀρθοδοξία (orthodoksia). Velika je razlika između ispravnog verovanja i ispravnog slavljenja. Verovanje je pitanje srži, a slavljenje pitanje forme.

U svojim knjigama Žarko Vidović tvrdi da pravoslavlje nije religija i ja se sa tim potpuno slažem. Ono nije samo paljenje sveća, molitve i liturgija kako mnogi to danas doživljavaju već treba da bude primenjeno u životu, organizaciji porodice, zajednice i zakonodavstvu. Pravoslavlje nije samo slavljenje predaka, već pre svega ispravan način razmišljanja, lestvica vrednosti i građansko pravo.

I onda dolazimo do Hrista pantokratora koji je u kupoli svakog pravoslavnog hrama. U jednoj ruci drži knjigu. To je simbolični prikaz Božijih zakona kojih se držimo mi pravoslavni. Dakle pravoslavlje je pre svega filosofija koju možemo naći u Novom zavetu, zakoni izvedeni iz toga (Zakonopravilo) i vera tj. ispravan način razmišljanja i držanje do tih zakona.

Hrist Svedržioc (pantokrator). Donosi Božije zakone, drugom rukom prikazuje dve ljudske prirode.

Izvor: Životne priče i monasi šaolina

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime