Na putu u srpski svet

1
290
Foto: Predrag Trokicić

Pre skoro četvrt veka Srbi, bar oni u Beogradu, isticali su svoju pripadnost svetu. Glavna parola na uličnim protestima protiv Miloševićevog režima 1996/1997. godine bila je: „Beograd je svet!“ Za učesnike ovih protesta „biti ono što smo“ značilo je biti deo demokratskog sveta. Ustali su protiv Miloševića, čija je politika otuđila Srbiju od demokratskih zemalja, da bi živeli, kako se tada govorilo, „kao sav normalan svet“. Posle pada Miloševićevog režima jedno vreme se činilo da Srbija zaista počinje da živi kao „normalan“ deo sveta, da neguje i razvija društvene i političke vrednosti zajedničke demokratskim društvima. Ali, to nije dugo trajalo. Kad su kormilo vlasti ponovo preuzeli ljudi bliski Miloševiću i oni koji su imali važnu ulogu u njegovom režimu, Srbija se opet udaljila od demokratskog sveta i okrenula protiv njega. Njena današnja vlast – koja je u rukama Aleksandra Vučića, bivšeg Miloševićevog ministra informacija, a danas šefa države – mada deklarativno ne odustaje od integracije u EU, u stvari aktivno podstiče antievropsko i antizapadno raspoloženje među Srbima i prema demokratskom Zapadu vodi politiku sličnu onoj koju vode Rusije i Kina. Na ove dve zemlje Vučićeva Srbija se ugleda i kad tvrdi – po cenu da ispadne smešna – da Srbi, isto kao Rusi i Kinezi, treba da imaju svoj poseban svet i da žive u njemu i po njegovim zakonima.

Danas još samo američka ambasada u Beogradu u jednoj seriji reklamnih tv spotova poručuje Srbima: „Vi ste svet. Ambasada SAD odaje priznanje vama koji sanjate snove čitavog sveta“. Sanjajte vi šta hoćete, odgovara Vučićeva Srbija, ali mi sanjamo samo naše snove, snove srpskog sveta. Radi odbrane nezavisnog srpskog sna i sveta u poslednje vreme mobilisani su mnogi vlastima u Srbiji bliski mediji, među kojima su Politika, Večernje novosti, TV Happy, TV Pink i portal IN4S.1 Pri tom se srpski svet shvata različito, uglavnom na dva načina. U jednom slučaju, to je isto što i srpska država, znatno veća od postojeće, pa je poziv Srbima da se okupe u svom svetu u stvari poziv da se potrude da teritorije u susedstvu na kojima su Srbi u većini pripoje matičnoj državi. Tako srpski svet shvata Aleksandar Vulin, takođe bivši Miloševićev kadar, portparol Jugoslovenske udružene levice (JUL), stranke koju je osnovala Miloševićeva žena Mirjana Marković, a danas predsednik s Vučićevim SNS-om tesno povezane stranke Pokret socijalista i ministar unutrašnjih poslova Srbije. „Za mene je srpski svet jedinstvena srpska država, ujedinjenje, ali mirnim putem, bez ijednog ispaljenog metka“, rekao je on 18. jula 2021. godine u jednoj emisiji TV Pinka.

Da Vas podsetimo:  „Dobrotvor“ penzionera Aleksandar Vučić

Istog dana, govoreći na proslavi 13. rođendana svoje stranke, Vulin je objasnio zašto srpskog sveta ne može biti bez svesrpske države. Naslikao je dramatičnu sliku navodno mučnog i neizvesnog života srpskog naroda u okolnim zemljama, naroda koji iz iskustva zna da se od vlasti u tim zemljama ne može nadati ničem dobrom. „Jer narod koji ima iskustvo jasenovačkog genocida“, rekao je Vulin, „narod koji ima iskustvo ’Oluje’ i narod koji ima iskustvo Martovskog pogroma nema pravo da svoju sudbinu preda drugima u ruke, da o njihovoj deci odlučuju drugi, da im drugi daju imena, da im drugi određuju u šta će verovati, da ih drugi spuštaju tamo gde su im pretke spuštali. Narod koji ima iskustvo da kad nema svog vojnika, svog policajca i svog sudiju, za njega nema ni prava ni pravde, nema pravo da odustane od objedinjavanja i ujedinjavanja, nema pravo da odustane od srpskog sveta“.2

Posle ovog Vulinovog dramatičnog opisa stradanja Srba izvan Srbije, očekivao bi se njegov poziv na urgentnu akciju. Ali ništa od toga. Stradalni Srbi u susedstvu moraće ko zna koliko dugo da čekaju da ih Vulin spase. Jer njemu se ne žuri. Odgovarajući na pitanje novinara TV Pink kad će se Srbi okupiti u srpskom svetu, rekao je: „Polako, pa neka traje koliko traje“. Ipak, nešto je moguće odmah preduzeti. Pre nego što se jednom nađu u svom svetu u državno-teritorijalnom smislu Srbi već mogu da budu zajedno u svom političkom svetu, okupljeni oko jedne politike i jednog vođe. Toga radi Srbi u susedstvu treba vlasti u matičnoj zemlji, to jest Vučiću, da priznaju ekskluzivno pravo da u njihovo ime donosi odluke od egzistencijalnog značaja. „Najpre moramo“, rekao je Vulin, „da postanemo jedinstveni u političkom smislu, moramo da se okrenemo Beogradu i one odluke koje odlučuju o našem postojanju moraju biti donete u Beogradu“. Budući da je ovde sebe i Srbe retorički povezao zajedničkim „našim“ postojanjem i zajedničkim „našim“ okretanjem Beogradu, Vulin se našao u gramatički i logički paradoksalnoj ulozi da istovremeno bude i Beograd i onaj koji se Beogradu okreće. Ali pogrešno bi bilo u ovome videti nonsens. Kako bi rekao Blez Paskal, autor čuvenog filozofskog aforizma „Srce ima svoju pamet, pameti nepoznatu“, politička demagogija ima svoju gramatiku i logiku gramatici i logici nepoznatu.

U drugim slučaju, srpski svet se shvata kao novo ime za ono što inače srpski nacionalisti zovu srpski kulturni i duhovni prostor, to jest kao kulturno i versko jedinstvo srpskog naroda. Na taj način srpski svet razume dr Darko Tanasković, diplomata i profesor univerziteta u penziji. „Srpski svet“, kaže on, „kao sveukupnost jezičkog, kulturnog, tradicijskog i mentalnog, a ne prevashodno teritorijalnog prostora, u kom Srbi žive i koji živi u njima, ne bi trebalo nikoga da zabrinjava“.3 A ako pominjanje srpskog sveta ipak nekoga zabrinjava, za to su krivi političari koji su njegovom izvorno nepolitičkom karakteru dali političko i to otrovno političko značenje. „Na žalost“, kaže Tanasković, „politika, odnosno ono što se danas upražnjava i doživljava kao politika, uspela je da i ovo, prvenstveno kulturnoidentitetsko i narodnosno,4 određenje srpske pripadnosti prepokrije i optereti svojom otrovnom semantikom“.

Da Vas podsetimo:  Bog je “zadužen” za praštanje

Međutim, nisu srpski, nego su političari u susednim zemljama u kojima žive Srbi odgovorni za to što je srpski svet kulture „prepokriven“ politikom. „Politička dimenzija značenja ’Srpskog sveta’“, kaže Tanasković, „aktuelizovana je sistematskim osporavanjem Srbima da u ’njihovim’ državama i sredinama celovito i neopterećeno budu Srbi, i to u svemu onome što Srpstvo kulturno i identitetski podrazumeva“. Tamo, u tim državama i sredinama, Srbima se nudi lažna nada da će u kulturno-identitetskom pogledu ostati nezavisni, dakle u svom svetu, ako učestvuju u političkom životu tih zemalja kao njihovi građani. Tako nešto, seća se Tanasković, svojevremeno je Srbima nudio hrvatski sociolog Slaven Letica, koji je od austromarksiste Ota Bauera preuzeo definiciju političkog naroda kao „sveukupnosti ljudi ujedinjenih zajedničkom sudbinom u zajednicu karaktera“ i pozivao srpsku zajednicu u Hrvatskoj da nađe svoje mesto u „hrvatskom političkom narodu“. Srbi to ne smeju da prihvate, to je klopka u koju ne smeju da upadnu ako žele da kulturno-identitetski opstanu, poručuje im Tanasković. I on se, slično Vulinu, poziva na tragično iskustvo srpskog naroda pod hrvatskom i drugim vlastima u susedstvu. „Može li se u Srba“, pita se Tanasković, „iz njihovog pečalnog iskustva ’zajedničke sudbine’ sa Hrvatima i sadašnjeg nezavidnog položaja u Hrvatskoj uobličiti ’zajednica karaktera’ u melting potu hrvatskog (ili ’bosanskog’ ili ’crnogorskog /montenegrinskog’) političkog naroda?“ Istina on je daleko od Vulinove grube, prizemne, tabloidne slike srpskog stradanja u susedstvu, drži se registra finog, starinskog jezika lamenta nad sudbinom Srpstva, na ceni kod učenih srpskih nacionalista. „Genocid“, viče Vulin. „Pečalno iskustvo u Srba“, tiho će Tanasković.

Dok je ovako pritisnut politikom, pomešan s njom, srpski svet kao depolitizovani kulturni prostor još nije realnost, nego postoji samo kao ideal, kao vizija, kao program koji traži da se u njega veruje i da se strpljivo radi na njegovoj realizaciji, dakle, isto ono što traži i Vulinova vizija srpskog sveta kao jedinstvene države da bi jednom bila ostvarena. Međutim, Tanasković veruje da se već krenulo dobrim putem. Primećuje i pozdravlja „buđenje i ojačavanje identitetske paradigme i duhovno-kulturnih sastavnica ’Srpskog sveta’“ i odaje priznanje patrijarhu Porfiriju koji, po njegovom mišljenju, značajno doprinosi ovom buđenju i jačanju kad ohrabruje kulturno-identitetski neosvešćene i zbunjene Srbe porukom „Ne bojte se da budete ono što jeste“. Eto vam, zaključuje Tanasković, najtačnije definicije srpskog sveta: „Srbi bi samo da budu Srbi. Ništa više, ali ni ništa manje od toga“.

Da Vas podsetimo:  Užas u Karlovcu

Ko je pratio oživljavanje nacionalističke mitologije u godinama koje su prethodile ratovima devedesetih (a pisac ovih redova je jedan od onih koji su to pratili), lako će videti da u današnjim govorima o srpskom svetu ima malo šta novo. Pozivi da budemo ono što smo ne prestaju da odjekuju već više od trideset godina. To ponižavajuće i skandalozno svođenje čoveka, kulture i društva na jednu, tobože najvažniju dimenziju, na takozvani „nacionalni identitet“, i danas je glavno sredstvo koje vladajuća elita u Srbiji – i ne samo u Srbiji – koristi da bi sačuvala svoj privilegovani položaj. U Srbiji se povremeno čuju hrabri glasovi koji ukazuju na opasnu bliskost aktuelne vlasti i mafije, ali skoro da nikome ne smeta takođe opasna, ako ne i opasnija, bliskost vlasti i kulturne elite, koja najprestižniji i najunosniji posao nalazi u servisiranju nacionalnog identiteta kao reifikovane apstrakcije, kao političkog mita koji služi nedemokratskoj i autokratskoj vlasti za efikasno blokiranje svakog pokušaja osporavanja. Ovaj se mit nudi pod imenom Srpstvo, srpski zavet, srpska duhovnost ili srpski kulturni prostor, a od nedavno sve češće pod imenom srpski svet. Ipak, ovo novo ime, ova nova figura u jeziku srpskog nacionalizma jasnije od drugih otkriva paranoični (Danilo Kiš dixit) i agorafobični sindrom ovog nacionalizma. Sanjati i hteti poseban svet za srpsku naciju u stvari znači sanjati i hteti definitivan raskid sa svetom, prestanak tegobnog i frustrirajućeg života zajedno s drugima u svetu, odnosno, kako bi rekao Darko Tanasković, s drugima u sebi i oko sebe. Nije bilo dovoljno razbiti svet Jugoslavije i uzeti svoj deo, mora se ići dalje – traže inženjeri posebnog srpskog sveta – treba razbiti i samu ideju jednog sveta za sve ljude. Ili, da isto kažem u malo vedrijem tonu, danas se u ime celog srpskog naroda traži ono što je navodno prvi, ali samo za sebe, zatražio pesnik Jakov Grobarov: Zaustavite planetu, hoćemo da siđemo.

autor:IVAN ČOLOVIĆ

http://pescanik.net

1 KOMENTAR

  1. Napisati ovoliki tekst , a ne spomenuti niti jednim slovom ,jedan od odlučujućih faktora u svemu tome, znači svjesno učiniti tekst bez ikakvog značaja i težine.
    STRANI FAKTOR , Amerika i E U , sa naglaskom na Njemačku , Englesku , Vatikan , NATO ali i drugi.
    Od samoga početka raspada SFRJ , ništa se nije dogodilo bez presudnog utjecaja stranog faktora ( NATO )koji je vojno sudjelovao protiv Srpskog Naroda na cijeloj teritoriji bivše SFRJ. To “prisustvo”
    traje i dan danas, i jednako je pogubno iako nas “ ne bombarduju bombama” !! Rezultat tog prisustva i djelovanja su “OLUJA “ okupacija KiMa, stalni nasrtaji na RS, položaj Srba u Crnoj Gori i veleizdajničke vlade u Srbiji poslije petooktobarskih promjena
    Pojam “ Srpski Svet “ nastaje kao pokušaj objedinjavanja svih Srba, zbog uspiješnije zajedničke odbrane od svakolikoh napada na sve što je i Srpsko i Pravoslavno ali i protiv pokušaja podmetanja drugih gadosti ( sveopća krivica za sve i sva, genocidnost) I opet su i tu i u tome najjači Amerikanci…Njemci… Englezi….. za koje autor teksta čini se nije ni čuo da postoje!!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime