Da li je Srbija tek na putu da postane kolonija, ili je na tom putu tako daleko odmakla da povratak više nije moguć? Da li je Srbija voljna žrtva tranzicionog kolonijalizma, ili joj je on nametnut? Da li su ovo razumna pitanja, ili je reč o antiglobalističkoj kuknjavi pametnjakovića koji ne razumeju ni moderno vreme ni logiku ekonomskih procesa?
Klasični kolonijalizam je podrazumevao zaposedanje i potpunu političku i ekonomsku kontrolu tuđih teritorija. Tranzicioni kolonijalizam je manje ambiciozan. Sveden je na to da slabe države koristi kao izvor jeftine radne snage i sirovina, da kontroliše njihova tržišta i da onemogući njihov samostalni razvoj.
Za razliku od kolonijalizma koji je nametan silom, uz otpore i pobune, novi kolonijalizam se radosno priziva. Države mole, ili čak kleče i plaćaju da kolonizatori dođu. I države koje nikada nisu bile kolonije, to danas postaju.
Klasična kolonizacija je bila skupa, dok su troškovi nove kolonizacije veoma niski. Radije se kupuju postojeća preduzeća nego što se otvaraju nova, a tržišta se dobijaju na poklon. Kolonizatori ne grade puteve, železnice ili luke, kao nekada. Ta vrsta skupih ulaganja se velikodušno prepušta domaćinima, pa im se čak naručuju i trasiraju novi putni pravci (npr. Niš – Priština), ili se interveniše kako se nešto ne bi gradilo (npr. „Južni tok“).
Kako bi se proces kolonizacije odvijao bez otpora, potrebno je stvoriti povoljan intelektualni i ideološki ambijent. Istorijska iskustva su tu od velike pomoći. Socijalizam je, na primer, pokušavao da „kupi“ čitav narod. Kako je naroda mnogo, to je bio preskup poduhvat, a i narodu je nekako uvek bilo malo.
Tehnike novog kolonijalizma su daleko jeftinije i ubitačno su efikasne – potrebno je kupiti samo nekoliko stotina ljudi koji kreiraju političku, intelektualnu i ideološku klimu. Onaj ko kontroliše akademski prostor i medije, oblikuje i debatni ambijent. A u tako kontrolisanom ambijentu, svaka ozbiljnija društvena kritika biće neutralisana ili skrenuta na sporedni kolosek.
Posao akademske elite je da objasni da novi kolonijalizam nije oblik brutalnog potčinjavanja, te da je reč o modernim procesima koji počivaju na strogo naučnim, ekonomskim zakonitostima. A od zakona nauke, bilo da je reč o fizici ili ekonomiji, ne može se pobeći. Ako živite očajno i na rubu egzistencije, ekonomija uči da je to zato što ništa ne vredite, o čemu je tržište donelo svoj sud. Vaš loš život je u stvari posledica lenjosti i nepreduzimljivosti, kako bi to rekao jedan poznati ekonomski mislilac.
U centru ekonomskog sistema više nije čovek, već jedno sasvim novo biće – potrošač. Uspešan sistem zato mora raditi u korist potrošača, makar to bilo na štetu ljudi. To važi i onda kada je potrošač siromašan i ubog, kada bedno zarađuje, ili kada je bez posla. Bitno je da potrošač ima veliki izbor i kada nema novca za trošenje, i kada robe može samo gledati u izlogu ili na televiziji.
Ključne reči tranzicionog kolonijalizma su: strane investicije, zakoni tržišta, konkurencija, profit, fleksibilno tržište rada, potrošački izbor, poslovni ambijent, privatizacija i restrukturiranje itd. Na drugoj strani su zabranjene reči: planiranje razvoja, ekonomski suverenitet, strateške grane, energetska sigurnost, prehrambena sigurnost, egzistencijalna sigurnost, solidarnost, kultura i sl.
Jednom kada se takav rečnik usvoji, sve je na prodaju, a najbolje je kada se prodaje strancima. Političari i ekonomisti objašnjavaju da nije bitno ko je vlasnik preduzeća, niti ko raspolaže privredim resursima. Neće valjda stranci odneti prodajne lance, rudnike, aerodrome, oranice, elektrane, ili telefonske centrale – pitaju ovi lucidni intelektualni titani. (Iz ovoga logično sledi da su u vreme „pravog“ kolonijalizma rudnici, zemljište ili kompanije npr. odnošeni iz kolonija.) Može li se inteligentnije i ubedljivije pravdati prodaja svega postojećeg?
Da li i u političkoj sferi postoji kolonijalno potčinjavanje? Nekome se može i to pričiniti. Ali, kada Šreder ili Bler savetuju vladu, to nikako nije čin najcrnjeg ponižavanja nacije i ruganje žrtvama iz 1999. To nije ni tragična slika države koja je izgubila svako samopoštovanje. Ne, to je manifestacija mudrosti, dubokog političkog uvida i afirmacija realpolitike kakva nije viđena još od vremena kneza Miloša. Srbija je, nema sumnje, na pravom putu.
– објављено у дневнику „Политика“ 29.03.2017.
milanmilenkovic.com
