Danas mi je slava. Srećno svima koji slave, pa i meni.
Već mesec dana kako se radujem dragim gostima i pravim, što u glavi, a što na crtežima, raspored sedenja, ali avaj, planovi i želje nisu isto što i život.
Između mene i mojih prijatelja se isprečio niko drugi do Kovid19. A ja sam poznat u okolini, a i u sredini kao neko ko poštuje red, vlast, državu, struku. Moje eventualne goste sam morao da podvrgnem rigoroznoj kontroli kako ne bi došlo do neželjenih posledica.
A da smo neodgovoran narod jesmo, pa se posle čudimo što nam se sve ovo dešava.
Prvih troje sam vratio sa kapije jer nisu primili treću dozu vakcine. Pravdanje da će je primiti kad im država plati 3000 za nju kod mene ne prolazi.
Sledećih petoro se na kvarno ko puvanjci ušunjali do samih ulaznih vrata, ali ih je zaustavio alarm. Primili sve tri doze, ali kineske vakcine, koju ja ne priznajem. Kako može da nas leči neko ko nam je ugurao tu istu bolest?! Okrenuo sam ih nalevo krug i vratio tamo odakle su došli.
Poučen iskustvom kod sledećih sam bio oprezniji. Njih sam iskontrolisao sa terase. Dvoje mladih nevakcinisanih, netestiranih nasrnuli na slavski ručak. Tako mladi, školovani, deklarišu se kao evropejci, a tako nečuveno bezobrazni. Neviđena drskost!!!
Posle njih naiđe cela šestočlana porodica. Svi trostuko vakcinisani, svi negativne kovid potvrde ne starije od 48 sati. Prosto neverovatno za naše prilike i naš narod. Javi se u meni crv sumnje da je nešto ovako moguće kod nas.
„A gde su na potvrdama potpis i pečat notara da su potvrde izdate od nadležnih službi i da nisu falsifikovane? Kada vidim notarevu overu moja će vam vrata biti otvorena“, u zadnjem momentu mi sinu u glavi. Evo već je prošlo četiri sata, a njih nema nazad, a možda i notari ne rade nedeljom.
Posle njih niko više ne samo da se ne ponudi da mi bude gost, nego ni ulicom ne prođe sem jednog psa lutalice. To mi dade ideju da i mog psa Reksa pustim sa lanca da šparta dvorištem.
Samo odgovornošću pobeđujemo!
Parola za danas: ŽIVELA SLOBODA!
Autor: Milko Stojković
