Na straži u najmračnijoj noći. Duhovno – politički uvidi Petra Pavlovića 1990-1992. godine. Deo 3. JUGOSLOVENSKA KONFUZIJA

Milošević se uzda u vojno rešenje pitanja – što se više teritorije zauzme, to će pregovori o budućnosti rata za jugoslovensko nasleđe biti lakši; što je zauzeto, ostaje onome ko je zauzeo, mislio je on. Naravno, kratkovidost koja se graniči sa slepilom zaboravlja da je crnogorska, uz pomoć srbijanske, vojska 1913. godine zauzela Skadar, koji je, kaćže Pavlović, ipak, pripao Albaniji.

Još jedna zabluda: umesto da se Srpsko pitanje postavi sa svom oštrinom i u svojoj punoti, Srbija pokušava da se proglasi naslednicom Jugoslavije, da ne bi bila proglašena za agresora. Međutim, i to je uzaludan posao jer, po Pavloviću, „ako je pre neki dan sekretar Bejker, uprkos nemoćnim protestima Mihaila Gorbačova, i formalno – pravnog postojanja centralnih ustanova SSSR-a mogao hladno da izjavi da „Sovjetski Savez“ više ne postoji, šta će ga sprečiti, kada mu se to bude prohtelo, da izjavi to isto i za Miloševićevu „krnju Jugoslaviju“? Ili, možda, neko u Topčideru smatra da će nešto što Gorbačov svojim sredstvima nije uspeo da spreči ipak sprečiti Slobodan Milošević, general Kadijević i njihova Armija koja je četiri meseca zauzimala Vukovar?“

Neko se nadao. Uzalud.

DA LI JE BILO IZLAZA?

Šta je Pavlović video kao izlaz? Pre svega i iznad svega, okretanje državotvorno – političkim, a ne vojnim, rešenjima, koje bi Zapadu na Balkanu obezbedilo minimum imperijalnih interesa, a Srbiji omogućilo nezavisnost, etnički prihvatljive granice, priliku za predah i oporavak.

Ne treba zaboraviti preteće reči Helmuta Kola, objavljene u „Njujork Tajmsu“, koji je već tražio da SAD povuku priznanje Beograda kao prestonice zemlje u nestajanju:“Države – članice Evropske zajednice sad su povezane na takav način da je nemoguće da bi se mogle rasturiti i da bi mogle da se vrate na koncept nacija – država, sa svim njegovim posledicama. To znači da smo postigli jedan od ključnih ciljeva nemačke politike u odnosu na Evropu“.

U to doba, Milošević se nadao obnovi „socijalizma sa ljudskim licem“, a Mirjana Marković je sebe zamišljala kao postmodernog Lenjina. Sa cvetom u kosi, naravno.

BUDUĆNOST DIJALOGA

U svom članku „Kada počinje pravi razgovor?“, Petar Pavlović se osvrće na činjenicu da Slovenije i Hrvatska nisu dobile rat povodom secesije, ali da ga je Srbija sigurno izgubila. Slovenci će, kaže Pavlović, opet potonuti u svoju beznačajnost, iz koje ih je izvukla Jugoslavija, a Hrvati će, bezobzirno, u okviru Novog potretka nastaviti sa srbofobnim „hrvatovanjem“, koga nema bez duha Ante Starčevića,“oca domovine“.

Ratni debakl Srbije koju vode komunisti i jugoneurotičari će, kaže Pavlović, znači da će „čitavi delovi srpskoga naroda biti ostavljeni na cedilu, dok se stotine hiljada nalaze prognani sa svojih pradedovskih ognjišta, a hiljade mladih ljudi su mrtvi, osakaćeni ili psihički obogaljeni jednim besciljnim i svirepim ratom, koji je privredu ostavio u ruševinama, a srpski narod ni malo bliže okupljanju u svojoj, srpskoj, kući nego što je to bio 1912. godine“; iz toga, smatra Pavlović, proističe samo jedan zaključak: jedino se Srbi mogu bavi srpskom politikom.

Pitanje – da li je Milošević Srbin ili komunista nije nikakva retorika, nego praktičan problem, koji se svodi na pitanje da li bi Srbi dobili Kumanovsku bitku da im je komandovao Turčin:“Zato je produžetak komunističke vladavine u ma kakvom ruhu ili obliku i posredstvom bilo kakve formule apsolutno isključeno ako mislimo da Srbija opstane. Ako se ljudi iz određenog kalupa odmah i potpuno, iz svih sfera javnog života ne uklone, i ako kalup iz kojeg su izliveni jednom za svagda ne bude u paramparčad razbijen, neizbežno će se reprodukovati ista nakazna kasta, isti mentalitet, isti odnosi, isti način života i isti način upravljanja. Taj kobni ciklus mora da se zaustavi. Od velikih poraza možda boljih prilika nema da se stari ciklusi prekinu i da se zabrazdi novim putevima. Šta čeka Srbija?“

Srbija nije uspela da se obračuna sa komunističkom udbokratijom, i danas je u ponoru, mada je mediji pod kontrolom Vrhovnog Klovna ubeđuju da leti.

OČUVATI SAMOISTOVETNOST

Srbija će opstati samo ako, u neophodnom kompromisu sa Zapadom, očuva svoj identitet, kaže Pavlović:“Zato očigledna neophodnost da se građanske slobode jasno odrede, i obaveza da se samostalnost pojedinca u najvećoj meri zaštiti, što su potrebe koje naročito proističu iz košmarnog iskustva poslednjih pedeset godina, ne isključuju opšte prisustvo uravnotežujućeg načela blagonaklone podrške svim onim tradicijama, vezama i sponama što nas čine narodom i što nas obeležavaju kao moralnu zajednicu. Samo zahvaljujući njima razlikujemo se od slučajne gomile ili od običnog krda“.

Najveća opasnost za Srbiju je poziv da biramo stranu u sukobu između komunista i kvazikosmopolita. Jer, po Pavloviću, „između naših komunističkih i prozapadnih frakcija ne može biti pravog dijaloga, koji bi koristio Srbiji, zato što je suštinskih suprotnosti između njih malo. Istina je da obe elite pripadaju istom duhovnom krugu.“

Pavlovićevo upozorenje važi i danas:“Mali narodi ne smeju da vode tuđu politiku niti smeju da ih predvode predstavnici tuđih interesa i ideja; za njih je neophodno da vode isključivo svoju politiku i da budu predvođeni svojim ljudima“.

Svoja politika, svoji ljudi. Jasno ili nije jasno?

Ako je jasno, moramo početi, ponovo, od samog početka: od Boga i sebe.

MEDIJSKI TRIKOVI NjIHOVI I „NAŠI“

U tekstu „Propagandni trijumf agit – propa“, obajvljenom 31. januara 1992, Pavlović se bavi medijskim trikovima Zapada u ratu između Kuvajta i Iraka, kada je kći kuvajtskog ambasadora u SAD, Saud Nasir al Sabaha, Najira, pred odborom američkog Kongresa svedočila kako su irački vojnici u bolnici isključili inkubatore da bi decu oteli i odneli u Bagdad, kada je stradalo preko tri stotine beba. Naravno, ovo je bila laž, ali laž koja je naoružala američko javno mnenje za borbu protiv Sadama Huseina, prvog među „novim Hitlerima“ kraja 20. i početka 21. veka.

Što se Srbije tiče, tvrdi Pavlović, njen režim ništa ne čini da bi popravio našu sliku u svetu. Njihov jedini cilj je da prevare same Srbe. I to im polazi za rukom – Srbi sa zapada bivše SFRJ će biti prepušteni samima sebi.

U tekstu „Na tragu motiva“, objavljenom 28. februara 1992, Pavlović se bavio filmom Olivera Stouna o ubistvu Kenedija, ukazujući na haos (haotizaciju) motiva vezanih za ubistvo harizmatičnog predsednika SAD. I to je, smatra on, sastavni deo sluđujućeg delovanja medija u našoj epohi.

Ako se tako postupalo sa uspomenom na američkog predsednika, kakvo medijsko predstavljanje mogu da, na Zapadu, očekuju Srbi?

ILUZIJA ZVANA MILOŠEVIĆ

U analizi „Pod pokroviteljstvom konspirativne klike“, Pavlović se bavio uzrocima naših poraza u ratu za jugoslovensko nasleđe. On je bio nemilosrdan prema iluziji zvanoj Milošević:“Politika Slobodana Miloševića, kome je svejedno da li će biti vožd Jugoslavije, predsednik Srbije ili guverner Beogradskog pašaluka pod uslovom da i on i njegova klika i dalje ostanu na vlasti, opterećena je zabludama i greškama koje za svoju posledicu imaju srpsku vojnu, političku i moralnu paralizu“.

Komunisti su, naravno, krivi za to:“Komunisti ne samo da nikom nisu objasnili za šta se bore, nego i protiv koga. Tu je njihov krajnji prezir prema inteligenciji topovskog mesa, koje su slali na front, došao da punog izražaja“.

Srbi su, smatra Pavlović, u velikoj opasnosti:“U međunarodnom okruženju koje odlikuje oštra konkurencija, gde se neprestano sukobljavaju mnogi i razni interesi, narod koji vođenje svojih poslova poverava jednoj konspirativnoj kliki čiji politički dnevni red je dijametralno suprotan od njegovog, ne može nikakvom dobru da se nada, neće moći da računa ni na čije razumevanje, a njegov goli opstanak nalazi se pod velikim pitanjem“.

Umesto da padnu, Milošević i klika će se učvrstiti na vlasti, predviđa Pavlović te, 1992:“Ma koliko to paradoksalno zvučalo, komunistička vlast u preostaloj Srbiji će na kratak rok biti učvršćena zahvaljujući pojmovnoj pometnji po svim pitanjima, kombinaciji fizičke i emocionalne iscrpljenosti i ekonomskog očaja, kao i nepostojanju poverenja dostojne političke alternative“.

Kao da je pisano danas: pojmovna pometnja, fizička i emocionalna istrošenost, ekonomski očaj, nepostojanje alternative dostojne poverenja.

MEDIJSKA SATANIZACIJA: NAŠ DOPRINOS

U tekstu „Pred izdajom“ Petar Pavlović opisuje niz događaja koji Srbe medijski satanizuju: iz zasede neko puca na autobus pun muslimanske siročadi, i dvoje dece gine – krivi su Srbi; na sahrani navodno granatiraju okupljene Muslimane – opet Srbi (general UNPROFOR-a Mekenzi to poriče, ali ga uklanjaju). Pavlović beleži:“Zatim vrhunac: u nastupu poverenja, bez ikakve prethodne pripreme političkog terena, dr Karadžić našim starim i objektivnim britanskim prijateljima dopušta da sa filmskom opremom posete jedan sabirni centar pod srpskom kontrolom. Kamera polako, meraklijski, šeta po muslimanskim zatvorenicima zatočenim iza bodljikave žice; mnogi su, očigledno, u žalosnom fizičkom stanju. Jedan od njih, koji je kost i koža, privlači posebnu pažnju. Snimak izbliza njegovog izmršavljenog tela za svetsku javnost pretvara se u imidž, on trenutno postaje vizuelni emblem sukoba u Bosni i on trajno u svest urezuje sasvim porazan i nepopravivi utisak o srpskoj agresiji“.

Naravno, u američkim zatvorima, poznatim po nečovečnim uslovima, stalno izbijaju pobune mršavih i zlostavljanih, ali svet to ne vidi i neće da zna, kaže Pavlović. Za to vreme, Milan Panić izjavljuje da su Srbi iz Bosne skloni terorizmu. Spremaju se, polako, vazdušni udari na Srbe. A JNA ih, navodno, štiti.

Pavlović je dubinski sumnjičav:“Pismo Dobrice Ćosića Butrosu Galiju da je muslimansko – hrvatskoj strani u BiH JNA ostavila silno naoružanje govori da komunistima nikad na pamet nije padalo da srpske neprijatelje tuku i poraze, kako bi se opet vratili u bezopasna avnojska korita koja odgovaraju i komunistima i Zapadu“.

Pogrešni koraci u pravom smeru – za Zapad, doduše.

Nastavlja se…

Napisao Vladimir DIMITRIJEVIĆ

https://srpskistav.com/