Mandić nije otišao na prijem kod Vučića kao najbolji igrač šampionata i najtrofejniji srpski vaterpolista.
Suštinski gledano, to je važnije od svih golova koje je postigao ovih dana.
Ko će za par decenija pamtiti ko je bio najbolji igrač evropskog šampionata u vaterpolu? Malo ko. Ali ko će pamtiti ko nije došao da se pokloni gospodaru? Svi koji imaju savest i čast.
Svaka čast Dušanu Mandiću. U ovom trenutku to je mnogo važnije nego biti najbolji igrač u univerzumu. Time je Dušan pružio ruku svima koji su stradali pod ovim režimom, svima koji su postali građani drugog reda, svima nama koji smo gurnuti u ovaj besmisao.
Režim voli lojalne. Istorija voli one koji nisu ćutali. Slava se zaboravlja. Obraz se pamti. Kičma. Ona stvar. Dok ostali već sanjaju dilove sa režimom, Mandić kaže – ne.
I ko zna možda odbije novčanu nagradu koju daje država, tj. taj novac dati nekome kome je potrebniji. Tako se to radi, majstore. Nekad nije dovoljno biti najbolji na terenu, nego i van njega.
Mandić nije otišao na prijem kod Vučića kao najbolji igrač šampionata i najtrofejniji srpski vaterpolista.
Suštinski gledano, to je važnije od svih golova koje je postigao ovih dana.
Ko će za par decenija pamtiti ko je bio najbolji igrač evropskog šampionata u vaterpolu? Malo ko. Ali ko će pamtiti ko nije došao da se pokloni gospodaru? Svi koji imaju savest i čast.
Svaka čast Dušanu Mandiću. U ovom trenutku to je mnogo važnije nego biti najbolji igrač u univerzumu. Time je Dušan pružio ruku svima koji su stradali pod ovim režimom, svima koji su postali građani drugog reda, svima nama koji smo gurnuti u ovaj besmisao.
Režim voli lojalne. Istorija voli one koji nisu ćutali. Slava se zaboravlja. Obraz se pamti. Kičma. Ona stvar. Dok ostali već sanjaju dilove sa režimom, Mandić kaže – ne.
I ko zna možda odbije novčanu nagradu koju daje država, tj. taj novac dati nekome kome je potrebniji. Tako se to radi, majstore. Nekad nije dovoljno biti najbolji na terenu, nego i van njega.
Na terenu se postaje šampion, van njega se postaje čovek.
Dušan Mandić 15. marta bio je sa svojim narodom u Beogradu!
Mandić ne mora ništa ni da kaže. Dovoljno je što se ne baca u zagrljaj dotičnim, za razliku od drugih naših šampiona koji ne umeju da razdvoje da je jedno igrati za narod, a drugo je poklanjati se…
Nekad su ćutanje i neodlazak najjača poruka. Nisu svi heroji na podijumu. Prave heroje često i ne vidimo.
U krajnjem, zašto bi Mandić Vučiću pružio ruku? Tim nepružanjem pružio je ruku svima nama koji bismo uradili isto. Zato je Mandić veliki. Ne zato što je proglašen za najboljeg, nego zato što je pokazao da je princip iznad protokola.
To se pamti. A ostali – kako hoće. Neka reklamiraju kladionice. Neka daju podršku. Neka se slikaju. Dokle god postoji bar jedan čovek koji kaže – ne, dobro je.
Ima nade.
Autor: Stefan Simić
Ja lupetanja. Ko kad bi neko rekao “ Tramp je najbolje što je svet zadesilo…pa još od Hilera“.