Na zdravlje i spasenje

0
662
Foto: printscreen

Posle primljene pričesti, pravoslavni hrlišćani se jedni drugima obraćaju rečima ,,Na zdravlje i spasenje,,.

Planeta Zemlja je ovih dana jedan organizam. Svaka pora tog organizma ispunjena je sa dve reči-Korona virus. U opni pore je mnogo ljudskih umova. Iz svakog uma izlazi lični stav ili profesionalna tvrdnja. Sve liči na herbarijum različitih biljaka. 

U koricama herbarijuma našao se i list sa ,,Hristovim vencem,, i pitanje da li je kašičica za pričest prenosilac zaraze ili ne. 

Vera u Boga se ne iskušava.

Kao akvarelnu sliku nosimo je u sebi. Da je hrastovog korena u nama, život nam ne bi bio karantin od neodbranjenog i karantin zbog svih naših dosadašnjih bačenih bumeranga koji nam se vraćaju brže nego što smo ih od sebe bacili. Kašičica za pričest bila bi sterilna i preko same gube da se prevuče, onda kada bi u nama živeo istinski čovek i verni učenik 10 Božijih zapovesti. 

Vera u Hrista je od samog Hrista data kao slobodna volja pojedinca. Srcu koje Ga primi u sebe i onom koje pred Njim drži zatvorena vrata, Hrist daje jutro i suton, vazduh i vodu, udah i izdah. Sve nam je dato i u izobilju pruženo. Od nas se samo traži da živimo po 10 ostavljenih zapovesti.

Od Krsta i zapovesti odstupili su učitelji. Naši pravoslavni, naši srpski, postali su bogovi na zemlji. Vladari moći, sile, halapljivosti ka više i udobnije. Narod su neumorno držali u jaslama i podsećali da se Hrist u njima rodio, da je greh ječati i žaliti se, a ruka im je uvek bila pružena da od naroda, ulepljenog od slame, nemanja i poluimanja, za sebe uzmu.

Besede su im kao šuplja cev kroz koju voda prolazi i trag ne ostavlja. 

Po raspadu Jugoslavije narod je počeo da se vraća crkvi i veri. Iskreno se vraćao. Kao putnici preživeli posle brodoloma na pustom kopnu, sa nadom u kompas koji ih je strpljivo čekao i znao da će se vratiti.

Kako su se učitelji poneli? Vrlo kratko su bili iskonski učitelji. Svoje stado su počeli da gledaju kao ovce od kojih će imati ličnu dobit. Bogatsvo se uvuklo u odaje gde je bitisala mantija, kamilavka, mitra.

Želju da zavladaju pokazali su kad se narod usmerio na rušenje Slobodana Miloševića. Kritikovali su vlast i tada i posle, ali su uz vlast ostali za svoju dobit. 

Zavetovani na Hristov život, kada su odeždu na sebe primali, odbacili su istinu da se Hrist u vlast nije mešao, već ostao na svom putu, i razapet na Krstu, ostao veran tom putu. 

Sebičnost pre toga pokazali su kada je pala Krajina i nezaštićen srpski narod krenuo ka Srbiji. Odaje u manastirima bile su u velikom broju prazne a srpska nejač je utočište nalazila u izbegličkim straćarama. 

Talas hajdučije i rasula u otadzbini doveo ih je do obesnog čina da se sa pravoslavne odežde otkine komad i da počnu da niču katakobne crkve. Veći komad odežde ostao je u SPC sa izmenama u služenju svetosavske liturgije a manji, otkinuti komad u svojim katakombama nastavio je da služi izvornu svetosavsku službu. U prve redove izbijali su sa obe strane ostrašćeni učitelji i ostrašćeni učenici. Sve više je pravoslavna vera dobijala miris sekte. Svega je bilo, najmanje časti, morala, vere i ljubavi ka bližnjem i ka različitosti.

Sugestivnu i samoniklu tvrdju stavljali su pred narod, kao da je amanet od Gospoda, da se ne gleda kako živi sveštenik ili monah, jer onog trenutka kad udje u oltar i počne da služi svetu liturgiju, da spaja telo i krv Hrista u pričest, da im se svi gresi opraštaju. Tužnije od želje da obmanu narod je spoznaja da su sami verovali u svoje reči. Ta vera ih je zaslepila i ostali su bez puta ka pokajanju.

Učitelji iz prošlosti, kasnije svetitelji, ostavili su nam upozorenje. U svetinjama gde nema časnosti i istinske vere (odnosilo se na sveštenoslužitelje) ne obitava Sveti Duh. Takve svetinje više nisu crkve već zidine idolopoklonstva. Gde ne obitava Sveti Duh, pričest je samo vino, voda i komad hleba. 

,,Splesti venac je mnogo lakše nego za njega naći dostojnu glavu,, (Gete).

Praviti pričest i primiti je u sebe, bez trnovog venca oko srca, ponovljena je radnja, gde kašičicu ne možemo kriviti kao predmet zaraze, niti od nje očekivati nadprirodnu moć.

***  

Narod koji prilazi pričesti je slika koja se ne mora opisivati ni analizirati. U toku svakog posta sve duža je kolona za pričest. Jedan deo stoji od početka svete liturgije, drugi deo se uključuje u nekom trenutku a treći deo po izračunatoj satnici dolazi pred samu pričest.

Na ramu te slike ispisana je istina vere u nama. Prosfora nam je napravljena od rasejanog kriminala, nemorala, izgubljene ljubavi ka bratu, ocu, majci, otadzbini…deca su nam ulični maslačci, zgaženi pod nogom poroka, razjareni kučići…začeta deca u utrobama majki, ubijaju se lakše nego komarac na ruci. 

Istinu o srpskoj veri opevao je vladika Nikolaj Velimirović u svojoj Nebeskoj liturgiji. U njegovoj biografiji stoji i to da je u mladosti bio zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Kasnije osnivač desničarske ideologije svetosavskog nacionalizma. Kako god, iza sebe je ostavio velika dela. Častan ,,bukvar,, i vodič za srpski narod. Jevandjelje je pitkim narodnim rečima preveo u Omiliju. Ostavio nam je Prolog kao ,,Vujakliju,, crkvenih kalendarskih dana. U svakom danu opisan je život svetitelja.

U ovom veku, sutra posle nas, istina našeg pravoslavlja će imati pasos doživljenog da se pravoslavni barjak spojio sa zastavom duginih boja. Nespojivo se spojilo za ,,dobro,, naroda i države.

***  

Pitaćemo se iznova da li je kašičica za pričest prenosilac zaraze. Zapitajmo se koliko smo dostojni da pričesti pridjemo. Sa dubokom verom u sebi odoleli bi svim iskušenjima. Sa časnim životom i trudom da se uvek vratimo na put 10 zapovesti, odoleli bi svim pošastima. 

Kada nam učitelji postanu kao posteljica u kojoj se iz embriona razvijemo u telo, pričest koju nam naprave biće najača odbrana naših života.

Adam i Eva su platili cenu pred jabukom. Mi je plaćamo pred ogledalom naših dela.

Sve nam je na dohvat ruke ali nam nije sve na korist.

***  

Na zdravlje i na spasenje!!!

Marija Grubjašić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime