autor:Dragan Marjanović
Kroz studente su danas progovorile sve dosadašnje nevine žrtve koje tako uporno prećutkujemo. Verujem da sad nama starijima Bog govori baš kroz ovu decu, za koju smo pomislili da su slabiji od nas!
Tema i ideja ovog teksta[1] je da redovno imamo dve političke opcije, a nijednu autentičnu
Većina ljudi kod nas, nažalost, a pre svih intelektualci, ne ume da sagleda i vidi svoj srpski narod u njegovoj dubini, već skoro uvek gleda isključivo kroz usko-političku prizmu. Zato uvek vidimo samo dva osnovna pravca našeg misaonog pružanja, bez obzira što se ponekad nekom drugom opcijom kamufliraju. To su načelno – patriotizam i liberalizam, ali oba u svom lošijem izdanju: prvi kao neproosećan, drugi kao previše odvojen od duhovnih korena.
Prva opcija shvata patriotizam po ugledu na evropsko nasleđe nacionalizma u kome je bitan prestiž (takmičenje između nacija)! Dakle: biološki, krvno, navijački, površno, što je daleko od srpskog svetosavskog nasleđa.
Drugi, ateistički deo našeg naroda kroz liberalnu opciju izdiže humanističke vrednosti onako kako ih on sam shvata – uglavnom kao neku široku, neobaveznu, prema celom svetu usmerenu ljubav, koju obično ne neguje prema najbližima; uz pritajeni prezir prema nacionalnom genu. Njihova politička misao, opcija, je drugosrbijanstvo.
Pošto neka treća mogućnost nije politički oblikovana, onda nam ostaje da praktično i politički mislimo samo kroz ova dva nevešto skrpljena načina i eventualne njihove varijacije. Zato uvek na izborima imamo bar 40% ljudi koji ne glasaju, jer u ovim dvema opcijama, sa svim njihovim varijacijama, ne pronalaze sebe.
I tako nas ova dva politička pravca neprestano prebacuju jedan drugom, pošto nas prethodno svaki propisno izmori i napravi neku štetu, a ne retko i unizi naše pravo lice pred svetom.
Uvrežene političke ideje čine da ljudi ne znaju drukčije da misle, nego uvek kroz njih. A politička misao koja bi u dobroj meri iskazivala naše dubinsko biće, naše suštinsko nasleđe, ne postoji! Naša autentičnost, naša stvarna priroda, naš dubinski osećaj, uopšte nije dovoljno artikulisan, on još nije našao (stvorio, trasirao) intelektualnu i političku podlogu. Intelektualna i politička misao nam se uporno povodila za tuđim smerovima, nastojeći da strane ideje nakalemi na naše drugačije duhovno i istorijsko stablo.
Usled toga srpsko dubinsko biće trajno ostaje nedovoljno izraženo, iako nam osećaj i duboko sagledavanje govori da je ono veoma uzvišeno i bogato.
Činjenica je da je ono u nekom istorijskom trenutku prepoznalo pravoslavlje kao najdublju istinu, trajno ga usvojilo i sa njim se identifikovalo.
Međutim, u krajnje teškim trenucima, a to se u ponekim prilikama dogodi, naše pravo biće se i te kako izdigne, dođe do punog izražaja. U tim okolnostima veoma jasno uviđamo sopstvene visoke vrednosti. Ali, po pravilu, tada nas dočeka loše trasirana politička misao navodeći nas da skliznemo u jednu od navedenih opcija.
A sve se to događa zbog toga što, rekosmo, naše pravo biće nije politički osvetljeno, nije smisaono artikulisano, nije stvorilo idejnu trasu na kojoj bi se održavalo i opstalo.
Kakvo je to srpsko dubinsko biće? Malo je drugačije i možda dublje nego kod drugih naroda:
Srbi ne brane prevashodno pravdu! Ne brane ni istinu! Ne brane ni sebe, ni svoja prava.
Srbi uvek brane Jagnje! Jagnje!… Zato malo odloženo reaguju… ali za Jagnje život daju! Jagnje Božje u čoveku.
Naravno da je ovo, u osnovi poetsko gledište, vrlo teško politički iskazati, a možda nije ni moguće. (Zato bi jedan ovakav poduhvat i trebalo da bude pravi i najpreči izazov za naše intelektualce.)
Ako se desi – a dešavalo se u mnogo teškim situacijama – da ova naša autentična opcija naraste do zaista velikih visina i do ogromnog prihvatanja, to se onda zove srpska sloga i svi znaju kakva je to sila.
(Uzgred, iako ovde ističem Srbe, to ne znači da se sve ovo ne odnosi i na ljude drugih nacionalnosti, bez razlike, jer je mnogo puta viđeno da su se i mnogi pripadnici drugih naroda potpuno duhovno izjednačavali pa i identifikovali sa Srbima, jer vrednosti o kojima pričamo i kojima težimo su bespogovorno opštečovečanske vrednosti!)
Nažalost, kad dođe do političkih odluka, one dve već utabane opcije preuzimaju vođstvo, a naša opcija, ako se slučajno i nađe u političkom nadmetanju, spadne na neki jadan procenat prihvaćenosti; ljudi se ne usuđuju ni da pomisle da to može da bude politička opcija, ne smatraju je realnom, jer uvek podrazumevaju da politika mora da bude neko podvaljivanje, otimanje, grabljenje; toliko je sva politika uprljana i iskrivljena. I mi smo podlegli, prihvatili takva politička pravila kao realna. Da li zaista moramo?
Ovi studenti sada, upravo ne prihvataju takvu politiku! Ne žele je. A kao mladi i neiskvareni, govore iskonski! Dok ih, ne dao Bog, „majstori“ negde ne skrenu – kao što rekosmo da se najčešće dešava. Ali za to, samo mi stariji možemo biti krivi, jer mladi su nam lepo rekli na jednoj paroli – mi vam dajemo kičmu.
Uveren sam u još nešto: da su danas kroz studente inicijalno progovorile sve dosadašnje nevine žrtve koje tako uporno prećutkujemo, zaboravljamo! Mnogo ih je bilo u našoj burnoj istoriji, kroz ratna i mnoga druga krizna dešavanja od davnih vremena, pa sve do najnovijih, mirnodopskih, nerasvetljenih ubistava… i zaista je mnogo nevino postradalih ostalo bez imena, bez mesta u istoriji, bez dužnog sećanja. Uz sve to treba uzeti u obzir i drugu stranu medalje, da su se uvek nalazili i takvi Srbi, koji se osionošću, bahatošću i beskrupuloznošću izdignu do nekih bitnih pozicija.
Zato verujem da sad nama starijima Bog govori baš kroz ovu decu, za koju smo, takođe, pomislili da su slabiji od nas!
Dok ova lepota traje, one dve druge, kič opcije vrebaju. Na nama je, sad kad smo odškrinuli vrata slobode, čistote, lepote, da kvazi puteve što pre nadvisimo, ne samo karakterom, nego konačno – intelektualnim i političkim rešenjima.
Bog da pomogne u svemu dobrom.
