Nacionalna inteligencija i lična odgovornost

1
93

autor:Vladimir Kolarić

Osećaj lične odgovornosti, kao i odgovornosti prema zajednici, ne podrazumeva samo puke reči, već i da se ponešto rizikuje. Ako ne život, a onda bar neka privilegija i delić društvenog prestiža

Kada je tokom rata 1999. godine u Srbiji uhapšen izvesni australijski novinar zbog sumnje u špijunažu, tadašnji krem srpske opozicione inteligencije okupljen oko „Foruma pisaca“ reagovao je saopštenjem i peticijom za oslobađanje tog novinara, smatrajući ga žrtvom nedemokratskog režima. Nisam čuo nijednog člana tog udruženja koji bi se potrudio da objasni otkud im saznanje da taj čovek zaista nije obavljao špijunske aktivnosti u korist strane sile, zatim zbog čega srpska država ne bi imala pravo da sankcioniše tu vrstu delatnosti i, konačno, da li je baš toliko nemoguće da, u toku rata, jedna od strana u sukobu vrši obaveštajne aktivnosti na teritoriji protivnika.

Ne, ti ljudi su jednostavno zaključili da se radi o nevinoj osobi, čim ju je uhapsio „režim Slobodana Miloševića“, da je bilo kakva delatnost srpske države u odbrani svoje suverenosti i bezbednosti nelegitimna i da je svaka priča o špijunaži stvar generisane i dirigovane paranoje. Tu je postalo belodanije zbog čega su isti ti ljudi tokom devedesetih promovisali verziju stvarnosti po kojoj se svaki pokušaj govora o učešću stranih sila u raspadu Jugoslavije i njihovim interesima na ovim prostorima, kao i svaki pokušaj objašnjenja krize koji bi bio složeniji od verzije po kojoj je za sve kriv samo i isključivo Slobodan Milošević koji je probudio srpski nacionalizam, bio smatran teorijom zavere, čije glasnogovornike treba jednostavno ućutkati i ismejati.

Ono što je ovde najproblematičnije je što se stvara utisak da ovakvi ljudi, čak i kad bi im bio ponuđen nesumnjiv dokaz o špijunskom karakteru delatnosti navedenog novinara, i dalje u tome ne bi videli problem, smatrajući ga u osnovi svojim saveznikom. Kao što im bilo koji dokaz o srpskim žrtvama ne bi poljuljao argumente da su Srbi ionako sami za sve krivi, da „prvo treba čistiti u svom dvorištu“ i da svako podsećanje na žrtve svog naroda vodi produbljivalju konflikta, dok govor o zločinima pripadnika svog naroda vodi pomirenju i otrežnjenju (što važi samo za srpski narod, kao arhikrivca).

Ne treba ni podsećati da je ovaj novinar posle kratkog vremena pušten na slobodu, uz proterivanje sa naše teritorije, naravno, pri čemu je i sam izjavljivao da je tretman prema njemu bio korektan. Takođe, ne treba podsećati da ljudi koji su stali u njegovu odbranu nisu trpeli nikakve posledice zbog toga, i pored ratnog stanja, i da je u posleratnom periodu, još za vreme Miloševićeve vlasti, bilbord pomenutog udruženja krasio ni manje ni više nego trg Slaviju.

Da Vas podsetimo:  Nе pominji Јаsеnovаc uzаlud…

Odsustvo svesti

Posledice ovakve svesti, ili ovakvog nedostatka svesti, kako hoćete, u periodu posle promene režima, politički su bile takve da smo, na primer, imali ministre koji su pregovore sa predstavnicima stranih zemalja i organizacija (zapadnih, naravno) vodili po principu „mi se razumemo, ali treba još da ubedim one moje budale“, gde pregovori zapravo i nisu bili pregovori u ime i u interesu svoje države, nego konsultacije istomišljenika u ime ostvarenja zajedničkih interesa. Druga posledica je bila nanošenje ozbiljne štete društveno-humanističkim naukama, gde su ideološke i interesne projekcije ovog tipa stavljane ispred naučne argumentacije, pa i danas imamo profesorku univerziteta koja javno izjavljuje kako je srpski nacionalizam bio isključivi krivac za raspad Jugoslavije, a da su drugi nacionalizmi bili samo reaktivni. Ovo nije pitanje ideološkog stava i prava na različito mišljenje, nego se tiče elementarne naučnosti, pa je ovakva izjava jednog istoričara u ravni, kako je jedan prijatelj rekao, toga da jedan biolog tvrdi da su meduze sisari ili astronoma koji tvrdi da je zemlja kvadratnog oblika, a da se Sunce kreće oko nje. Ukratko, radi se o kriterijumima naučnosti ravnim pseudonaučnicima tipa ravnozemljaša ili zastupnika teorija o Srbima starijim od ameba.

Konačno, najgora posledica je legitimizacija odsustva institucionalne i političke svesti velikog dela srpske inteligencije i javnosti, koja prosto ne razlikuje državu od trenutnih nosilaca političke vlasti, ne razlikuje pravnu i moralnu sferu, nema minimum svesti o procedurama i realnom odvijanju političkog procesa, o poznavanju zakonskog i proceduralnog sistema svoje zemlje da ne govorimo. Tako, kada se u roku od nekoliko dana dogode tri slučaja izlivanja opasnih materija na srpskim železnicama, mnogi gotovo prisilno pokreću priču o javašluku ili našoj vlasti koja ovakvim slučajevima skreće pažnju sa važnijih stvari, bez da se makar uzme u obzir mogućnost diverzije, pogotovo u ovako osetljivom trenutku u kom se nalazi naša država, i da bi takva mogućnost bila racionalno sasvim prihvatljiva. Naš javašluk je činjenica, sklonost aktuelne vlasti ka medijskim spinovima nesumnjiva, ali ipak treba uzeti u obzir i druge mogućnosti i nemati uvek i obavezno slepu mrlju na mogućnost subverzivnog delovanja od strane neprijatelja, što je isto toliko realna mogućnost, pa i činjenica, koliko javašluk ili spinovanje.

Da Vas podsetimo:  Čiji je "naš" predsednik?
Nebo nad Pirotom dan nakon prevrtanja cisterne sa amonijakom (Foto: Tanjug/Aleksandar Ćirić)

Kao što su neki mediji koordinisano sa zapadnim pratili pogrom Srba 17. marta 2004. godine, tako i danas imamo medije koji prate aktivnosti srpskih bezbednosnih snaga ili novinare koji „vlastima“ od naše države nepriznatog „Kosova“ potkazuju svoje kolege. Ovo svakako prevazilazi domen legitimnih razlika u mišljenju i profesionalne etike i ulazi u domen saradnje sa onima koji ugrožavaju suverenitet i bezbednost države.

S duge strane, nemalo odsustvo političke i institucionalne svesti krasi i one na drugoj strani ideloškog spektra, čija netreljivost prema svojim političkim protivnicima zatomljuje svaki osećaj za interes države, a gde izlivi neskrivene netrpeljivosti zamenjuju nuđenje održivih alternativa. Isto tako, od strane vlasti, „nacionalna“ retorika i pozivanje na državni interes ne smeju biti pokriće za represiju, socijalnu nepravednost, korupciju, ili simuliranje zaštite nacionalnih interesa tehnikom koja podseća na „kuvanje žabe u hladnoj vodi“. To takođe predstavlja odsustvo institucionalne i političke svesti, jer jedna partija i jedan čovek ne mogu biti održiva zamena za institucionalni poredak.

Dakle, oni koji pozivaju na realnost povodom, na primer, sankcija Rusiji ili priznavanja „Kosova“ treba da imaju na umu i neke druge realnosti, od većinskog protivljenja srpskih građana takvim potezima, istorijskih prava ili dugoročnijih perspektiva, koje gaje mnoge države i narodi, pa što ne bi i srpski. Ili takvi smatraju da je srpski narod u tom smislu izuzetak, pa prema njemu ne treba primenjivati pravila inače legitimizovana demokratskim i političkim praksama? Koji je osnov za takve tvrdnje?

Lična odgovornost

S druge strane, oni koji pozivaju vlast da sada i odmah mora da reši pitanje naše okupirane teritorije, moraju da budu svesni cene koju to podrazumeva i da pokušaju da se stave u položaj onih koji donose odluke, i čija se odgovornost ne svodi samo na busanje u prsa na društvenim mrežama ili potpisivanje peticija. Takođe, da imaju na umu da nisu u posedu svih relevantnih informacija i procena koje bi im pomogle da razumeju širu sliku. I da ih, naravno, ovakav svet ne pomuti u delovanju i da ih dodatno podstakne da vrše javni pritisak na nosioce vlasti da ne čine postupke koji bi sa stanovišta nacionalnih interesa bili nepopravljivi, ako takvi već odavno nisu učinjeni, a sasvim je moguće da jesu. Uz napomenu da se nacionalni interes ne tiče samo Kosova i Metohije, nego i određenih socijalnih, pravnih ili ekoloških pitanja, u kojima ni inteligencija koja sebe smatra nacionalno odgovornom ne bi trebalo da ostane pasivna.

Da Vas podsetimo:  Odoše mir i stabilnost, ostade Vučić

Konkretnije, oni koji na primer predlažu besplatni gradski prevoz u Beogradu, treba da budu svesni da se to ne postiže nečijom željom i čarobnim štapićem, nego bi trebalo da ponude održiv način da se tako nešto sprovede. Nije dovoljno samo govoriti da nešto treba i da bi nešto bilo dobro, nego treba i umeti ponuditi sprovodljiva rešenja, imajući na umu pravnu regulativu, budžetska sredstva, postojeće tehničke i ljudske kapacitete i slično.

Srpska zastava ispred Narodne skupštine Republike Srbije (Foto: Darko Vojinovic/AP)

Da bi išta od ovoga bilo moguće, trebalo bi smanjiti strasti i animozitete, naučiti se dijalogu, bez da se skače kao oparen zbog svakog drugačijeg mišljenja, dovesti u pitanje samouverenost zbog koje smatramo da smo jedino mi nepodložni manipulaciji, raditi na sebi, čitati i saznavati, jer danas je barem praktično sve dostupno, i za spoznaju i za komunikaciju. Niko ne može da kaže da mu neko nije dao da nešto sazna ili da kaže svoje mišljenje, jer postoje društvene mreže, blogovi, jutjub kanali i slično, gde ne morate da tražite dozvolu nekog partijskog aparatčika ili autoriteta da bi izrazili ono što želite.

Takođe, treba imati osećaj za ličnu odgovornost, kao i za zajednicu kojoj pripadaš, ne biti lenj i ne čekati da neko drugi sve uradi, nego potegnuti, pa ponešto i rizikovati. Ako već ne rizikovati život, bezbednost i zaposlenje, ali možda ipak biti spreman da se rizikuje poneka privilegija ili poneka stavka u društvenom prestižu. I da, niko od nas nije najpametniji, treba ponekad saslušati i druge i biti spreman da se radi i sa onima koji nisu baš stopostotno u skladu sa našim savršenim merilima, do kojih inače toliko držimo, osim kada se primenjuju na nas same. Ukratko, dosta je kukanja, izgovora, praznih priča i busanja u prsa, nego da se radi.

1 KOMENTAR

  1. Teoretski, odličan 5, i ne bi ti imalo šta da se suštinski primeti. Ja bih to mogao i drugačije da izrazim i to ne bazi teorije već konkretnog iskustva, jer sam 8 godina živeo i radio u drugoj zemlji – Engleskoj. I oni tamo imaju svoja nesaglasja i nesuglasice, ali postoje i jasno definisani nacionalni interesi oko kojih nena nesuglasica, bez obzira da li ste pristalica konzervativne ili Liberalne stranke. Imamo li mi kod nas takvo razumevanje od strane vlasti ili smo bukvalno podeljeni po navijačkom principu na „delije“ i „grobare“ i ko je za to odgovoranan. Da budem konkretan – da li je na primer, naša Skupština primer za to.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime