Nacionalni inženjering: montenegrizacija Crne Gore

0
820
Milo Đukanović / Foto: printscreen (NSPM)

Milo Đukanović pokrenuo je veliki projekt društvenog inženjeringa u Crnoj Gori koji me neodoljivo podseća na boljševičke pokušaje pod Staljinom: krenuo je da promeni nacionalnu svest naroda kroz agresivnu manipulaciju državnim i crkvenim institucijama.

Sam reče da želi da ojača crnogorski identitet kroz zakon o slobodi veroispovesti „kako bismo ojačali svest građana o sopstvenom identitetu“. Čudno je da u Evropi XXI veka neko hladnokrvno govori o jačanju nacionalnog identiteta, a da istovremeno stremi učlanjenju u NATO i Evropsku uniju, koje baš i nisu hramovi za očuvanje i jačanje tog istog identiteta. U NATO-u je Đukanović manji od makovog zrna, da ga ne bi poslali u Hag. A Evropska unija se, kako je i deci poznato, čak zasniva na odricanju od dela nacionalnog identiteta zajedno sa prenosom raznih nadležnosti sa nacionalnog nivoa na Brisel i razvijanjem evropskog identiteta.

Kako se slaže Đukanovićevo jačanje crnogorskog identiteta sa njegovom starom pričom o Crnoj Gori kao građanskoj državi? Pa, jel’ građanska ili nacionalna? Ili je građanska kada treba zamazivati oči slušaocima, posebno onim evropskim, a nacionalna, bolje reći nacionalistička na delu? Britancima je na srcu odbrana nacionalnog identiteta, pa su lepo napustili Evropsku uniju ne busajući se u prsa junačka kako je Velika Britanija kosmopolitska građanska država, što je svakako u daleko većoj meri nego Đukanovićeva Crna Gora.

Potreba da se se ojača neki nacionalni identitet znači, u stvari, da je on danas slabašan, da nekako nije na uobičajenom nivou identiteta drugih nacija, bile one italijanska, francuska, hrvatska ili srpska. I zaista jeste tako: Đukanović oseća da ne može da se pouzda u snagu crnogorskog identiteta i ode sa političke scene ostavivši nezavršen svoj projekt montenegrizacije Crne Gore. Oseća da još uvek mnogi Crnogorci nisu načisto ko su i šta su: odabrali su da budu Crnogorci, ali ih u snovima proganjaju dedovi i pradedovi Srbi. Imaju dvostruki identitet, neki manje neki više. Zna Đukanović vrlo dobro da je deo Crnogoraca to samo zbog snage političke represije koju on sam proizvodi, i/ili zbog političkog podmićivanja funkcijama ili parama svejedno, i da će se u nekim slobodnijim (postđukanovićevskim) okolnostima jedan deo verovatno vratiti svom srpskom stablu.

Da Vas podsetimo:  Crna Gora danas – usvajanje jednog zakona i izgledni kraj jedne autokratije

I Đukanović je svojevremeno imao dvostruki identitet, pa ga se, misli, rešio. Ipak, nije nemoguće da na kraju pođe stopama Danila Kiša, koji se tokom dela života predstavljao kao Jevrejin, što je bilo korisno za njegov uspeh na Zapadu, da bi na kraju odabrao da umre i bude sahranjen kao srpski pravoslavac.

Mračno naličje Đukanovićeve ideje o jačanju crnogorskog identiteta je namera slabljenje srpskog identiteta. Đukanović je jasno uočio da je posle Drugog svetskog rata došlo do stvaranja crnogorske nacije pod strogim komunističkim rukovodstvom, ali i da je taj proces zaustavljen pre okončanja. Montenegrini su se nadali da će se pod Đukanovićem taj proces relativno mirnog prelaska Srba u Crnogorce nastaviti i završiti eliminacijom Srba, ali  je zapelo. Među Srbima ostadoše oni najtvrđi, koje nije bilo moguće ni zaplašiti ni podmititi, i koji su spremni na otpor.

Jedini način, misli Đukanović, da se slome Srbi i eventualno pretope u Crnogorce je da im se uzme crkva, koja je važan element njihovog identiteta. Štaviše, crkva bi se mogla iskoristiti kao mehanizam za transfer Srba u Crnogorce ukoliko njegova država preuzme kontrolu nad njom i usmeri rad u poželjnom nacionalnom pravcu.

Da je preuzimanje SPC Đukanovićeva ideja jasno proizilazi iz njegovih javno izgovorenih reči kako je „Crnoj Gori je potrebno da ima sopstvenu pravoslavnu crkvu“. To svakako ne može biti tzv. Crnogorska pravoslavna crkva koja ni uz široku podršku vlasti za tri decenije nije odmakla dalje od početka. Nju ne priznaju ni građani Crne Gore ni ostale pravoslavne crkve, pa samim tim predstavlja samo jedno malobrojno udruženje građana. Ni njen poglavar nije pravoslavni jerarh. Ne, nema Đukanović nameru da se bavi mučnim i dugotrajnim poslom reanimacije jednog mrtvorođenčeta.

Da Vas podsetimo:  Svi su Srbi

Đukanović bi da na brzinu stekne gotovu crkvu, koja je i autokefalna (ima priznanje sveta), koja ima crkve i manastire, vernike, pare, sve što treba njegovoj crkvi. To je, svakako, SPC. Samo još da je preotme. A smislio je i način, pomoću pritiska državnog aparata.

Verujem da je osnovna ideja da izvrši veliki pritisak na crnogorsko krilo SPC i da potom dogovori „kompromisno“ rešenje kojim bi se ono suštinski izdvojilo iz sastava SPC i postalo neutralna, ničija pravoslavna crkva u Crnoj Gori. Kao mamac bi verovatno ponudio da većina sveštenika bude zadržana u službi sa povoljnim statusom, da joj se ne diraju imovina i novac na računima, da odnosi sa državom postanu prijateljski.  To „prijateljski“ svakako znači da poštuje i sluša vlast, makar onoliko koliko je SPC svojevremeno koegzistirala sa Brozovom vlašću. Osnovna ideologija nove crkve morala bi da bude orijentacija na jačanje crnogorske države i crnogorskog identiteta, doduše uz poštovanje i srpskih vernika pojedinačno. Kako jasno reče Đukanović da će „crkve i pod kontrolom države nastaviti da primaju pravoslavne vernike“. Kakva misao! Crkvu će država „kontrolisati“, bez obzira na XXI vek i sve slobode divnog zakona o slobodi veroispovesti! A država će čak dozvoljavati da crkve i nadalje „primaju pravoslavne vernike“. E, hvala Đukanoviću na tolikoj velikodušnosti. I to je ta građanska država Mila Đukanovića, u kojoj država kontroliše crkve i dozvoljava (ili ne dozvoljava) vernicima da ih posećuju. Meni to više liči na koncept Staljinovog Gulaga.

Druga vrsta pritiska se očituje poslednjih dana: Poreska uprava CG saopštava da Mitropolija duguje za poreze višemilionske iznose i preti plenidbom. Njeno saopštenje je svakako jeftina propaganda i deo medijskog rata, jer nije navedeno ništa ozbiljno – za koje se ozbiljne poreze duguju to duguje (PDV? Porez na imovinu?), već se samo pominju sitni doprinosi za penzije sveštenika. Mitropolija je odmah detaljno i uverljivo odgovorila, ali biti u pravu nije dovoljno pred Đukanovićevom državnom  upravom. Za sada je Đukanovićeva ideja samo pretnja Mitropoliji, ali je sasvim moguće da se krene u plenidbu.

Da Vas podsetimo:  Meštanin Štrpca: Uzurpacija privatne svojine u opštini masovna pojava

Kaže Milo Đukanović da će „Crna Gora biti demokratska država u kojoj nijedna verska zajednica neće dominirati“. Znači, država je nedemokratska ukoliko neka crkva dominira nad drugima. Nije baš inteligentno. Po ovom Đukanovićevom kriterijumu retko je koja savremena država demokratska: to nisu ni Italija ili Francuska, u kojima dominira katolička crkva; to nisu ni Švedska, Britanija i SAD, u kojima dominiraju protestantske crkve; to nije ni Grčka, u kojoj dominira pravoslavna crkva. Da ove i slične države padnu Đukanoviću šaka skresao bi im on dominantnu crkvu na pravu meru, preuzeo je u državne ruke i obezbedio ravnopravnost izraženu jednakošću brojnog stanja pastve. Uz to, izgubile bi imovinu, pa bi i na taj način bile ravnopravne.

Ceo koncept Đukanovićevog nacionalnog inženjeringa je tako jedna ružna kombinacija tehnologije sovjetskog boljševizma i motivacije kleronacionalizma srednjeg veka. Nema tu liberalne, građanske države XXI veka ni za lek.

Po svemu sudeći, Đukanović se preračunao. Očekivao je daleko manji otpor Srba u Crnoj Gori s obzirom da su pod komunistima dobrim delom ćutali i prelazili u Crnogorce, pa se nadao da će i ovog puta. Ali, posle razbuktavanja protesta nije ustuknuo, naprotiv. Zaoštrio je retoriku protiv Srba i srpskog nacionalizma, Beograda i Moskve, što su sve floskule koje lako nalaze podršku u regionu i na Zapadu. Nije uputio Srbima, koji čine trećinu stanovništva Crne Gore, nijednu reč umirenja ili garancija da im se neće uskratiti građanska, verska i nacionalna prava. Očigledno ide na iznurivanje, odnosno čeka postpeno gašenje litija i protesta u celini. Za nadu je da će se ranije pojaviti pukotine u DPS-u, koje bi mogle označiti početak kraja Mila Đukanovića.

Boško Mijatović
Izvor: Srbija Svet

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime