Nije ozloglašeni Neron izgradio Koloseum (pa nije ni mogao da tamo „baca hrišćane lavovima“, što mu se i danas pogrešno pripisuje) već dinastija Flavijevaca (Tit Flavije Vespazijan, Tit i Domicijan) koji su pobedili u kratkotrajnom građanskom ratu koji je usledio posle Neronovog ubistva. U doba Flavijevaca, ovaj najveći antički amfiteatar zaista je korišćen za najpopularnije „sportove“ toga doba: za gladijatorske i borbe sa životinjama, za izvođenje drama, javne spektakle kao što su simulacije slavnih bitaka, ali i – za egzekucije! Ali, veza sa Neronom postoji u imenu amfiteatra: ovaj samoljubivi imperator odlučio je, naime, da mu se, za života, izlije bronzani („selfi“) kip, kolosalan kao i njegova raskošna carska palata što se prostirala na čak tri rimska brda. „Kolos Sunca“, kako se zvala Neronova statua visoka najmanje 30,3 (neki izvori tvrde i svih 37!) metra, stajala je na istom mestu gde i današnji koloseum.
Ne, ne mislim da naš Vrhovnik, tamo, u njivama donjeg Srema, kani da sazida sebi spomenik za života.
Možda nam budući nacionalni stadion, stvarno, i nije „nasušna potreba“ (pošto nam i postojeći zvrje prazni), kao što Vrhovnik smatra, ali, iznenadićete se, ovaj put se, u mnogo čemu, slažem s Vrhovnikom: naš „Koloseum“ može da bude ne samo stvar nacionalnog i državnog prestiža, već i pravi ekonomski pogodak, ali i najefikasniji bezbednosni potez za državu!
Ja se ovde, kao pijan plota, držim prezumpcije, poslovično preobaveštenog (poništenog doktora) mr Siniše Malog koji je – kao dokazani, žuto-napredni, stručnjak za privatizaciju u najširem smislu, vizionarski zaključio: „To (elem, stadion) i nije toliko velika investicija koliko koristi treba da donese!“ S čim se sasvim slažem!
Ali, sumnjam, dakle, postojim da (iako nemamo ni projekat, niti… ni…), Poništeni doktor već sve, o „Konceptu Stadion siti“, unapred zna: „Plan je da u okviru stadiona napravimo ceo grad. Biće tu izložbeni sajmovi, prostor za kulturu i koncerte, akvaparkovi, ali i tehnološki park koji uključuje dolazak velikih svetskih trgovačkih lanaca. Već pregovaramo sa kompanijama Ikea i Kaufman, koje su vrlo zainteresovane da se nađu u okviru celog kompleksa. Biće tu i jako mnogo poslovnog prostora, kao i kompletan stambeni blok. Sve će to biti privatne investicije koje država neće subvencionisati!?“
Pa, zna i da će se, „na 326 hektara prostirati spratni sadržaji, na 65 hektara saobraćajna infrastruktura“, da će biti 10.500 parking mesta, da je planirana izgradnja primarne saobraćane mreže, kao i izgradnja nove petlje koja će omogućiti uključenje na autoput Beograd – Šid sa obilaznicom; kao i da će se do stadiona moći da stigne i železnicom jer se planira proširenje linije 4 „BG voza“…!?
Moje su dileme – nevezano za Poništenog doktora – sledeće: Koliko će to, na primer, da košta i ko će to, i od čega, da plati? Da li će nas to stajati 50 ili pet puta više u milionima evra, s obzirom da su dosadašnje (zvanične?) računice bile isuviše „rastegljive“, za nešto što će se – ne reče li tako Vrhovnik – platiti iz državnog budžeta? Od koji, dakle, para, kada smo, 1. juna, samo dva dana pre nego smo prestali da imamo legalnu i legitimnu u Skupštinu i Vladu, obavestili Kancelariju UNDP da, „zbog krize izazvane pandemijom koronavirusa nismo u mogućnosti da preuzimamo nove finansijske obaveze“, zbog čega je poništen tender za izradu tehničke dokumentacije za nacionalni stadion?
Nemam čak ništa ni protiv toga da ovo bude Vrhovnikov spomenik (i predizborni adut) samome sebi, uoči, recimo, redovnih predsedničkih i beogradskih i, izglednih, vanrednih parlamentarnih izbora – ako će od toga biti nečega i na opipljivu polzu narodu!
Ne znam ni kada je poslednji put naš Vrhovnik i (po vlastitom priznanju) bivši fudbalski huligan pohodio, kao običan navijač, neku utakmicu, pa se pitam da li ga je to neko namerno slagao (nije, valjda, Zamenik gradonačelnika?) da su se u Srbiji „danas promenile potrebe, da ljudi idu na stadione da uživaju sa porodicama, da im bude lepše na stadionu“? Bilo mi zato malo tužnjikavo kako se Vrhovnik kao predškolac uživeo u rolu malog arhitekte: te, „biće spolja čelična kontrukcija, unutra drvo, dakle, prirodni materijali“…
Ali, moje osnovno pitanje, da podsetim, nije „šta će nam nacionalni stadion“, već – šta će nam nacionalni stadion usred kukuruzišta, u ravnom Sremu, nadomak prenabudžene prestonice? Zašto se novim gr(a)đevinama uništava najplodnije zemljište Donjeg Srema, već nagrđeno magacinima, halama, skladištima i ružičastim studijima „Zadruge“, pored autoputa kod Šimanovaca i Pećinaca, obilaznice ka Ostružničkom mostu i „Milošu Velikom“, i na puškomet od Aerodroma „Nikola Tesla“?
Pošto već naš budući „Vembli“ neće biti stacioniran ni u nekom novobeogradskom bloku, ali ni u Makišu (dakle, ni na vodoizvorištima pitke vode, budućoj polaznoj stanici metroa i Karićevom „Teslagradu“) – kako je prethodno „vizionarski“ najavljivano – već na njivama prigradske opštine Surčin, da li se neko u Vrhu Vrhova konačno setio da Srbija nije samo Beograd?
Bosanskohercegovačka fudbalska reprezentacija, eto, svoje utakmice kao domaćin, ne igra ni na (sarajevskim) „Koševu“ ni na „Grbavici“, već na „Bilinom polju“ u Zenici, iako je legendarni „Čelik“ danas samo trećeligaš!
Ako će već nacionalni stadion biti toliki privredni zamajac, kao što Vrhovnik i Poništeni doktor tvrde, zašto ga ne bismo izgradili (u ili) negde oko Niša? Tamo je jedini srpski međunarodni aerodrom (otkako smo surčinski iznajmili na 40 godina Francuzima) „Konstantin Veliki“! Kod rimskog Naisa se ukrštaju trase autoputeva prema Grčkoj (uskoro i prema Albaniji), dakle Egejskom i Jonskom moru; prema Bugarskoj i Crnom moru, prema Turskoj, dakle i prema Aziji; u blizini je i naše (ako neko iz Vrha Vrhova ne kani to da promeni) Kosovo i Metohija – što će reći: Niš nije kraj sveta!
Ali, što je najporaznije, mi u ovom trenutku, imamo polupraznu, bez ljudi, jugoistočnu Srbiju.
Doskorašnji ministar bez portfelja, popečitelj za zadruge i regionalni razvoj, godinama, upozorava na bauk pražnjenja srpskog sela. Računica njegovog „Nacionalnog tima za preporod sela“ je surova: od oko 4.700 naselja u Srbiji, trenutno je u fazi nestajanja čak 1.700, a u hiljadu živi manje od 100 stanovnika! U selima je 260.000 neoženjenih muškaraca i 100.000 neudatih žena!
Moj kolega iz pokojne „Borbe“, poslednji čuvar vatre Zaharija Trnavčevića u srpskom novinarstvu, Branislav Gulan je otrežnjujuće surov: „U Srbiji 1.000 sela nema prodavnicu, a 500 nema asfaltiran put! U 150.000 seoskih kuća niko ne živi, a 50.000 kuća nema vlasnika!“
To je sada već, ne samo ekonomski, nego i demografski, nacionalni, pa i bezbednosni problem, jer su rubna područja, pre svega, istočne i južne Srbije, skoro potpuno prazna, bez stanovništva!
Da bi čovek, pogotovo mlad, ostao na selu ili došao ovde da živi, on ne želi da bude „građanin drugog reda“ – on želi da ima i školu i ambulantu i crkvu i intrernet i poštu i zadrugu i dom kulture i sportske sadržaje.
Krkobabićev Nacionalni tim je, upravo, fokusirajući se na pet okruga na jugu (Nišavski, Pirotski, Topločki, Jablanički i Pčinjski), zajedno sa Odborom za selo SANU i Geografskim institutom, predložio da izvršna vlast, u sledeće tri godine, konkretnim merama pokuša da zaustavi ne samo pražnjenje sela, nego i opštinskih centara u tim područjima. U tom smislu, ideja je da se u ovih pet okruga, 100 sela definišu kao gravitacioni centri i da u njima država direktno pomogne egzistenciju poljoprivrednih domaćinstava, porodičnih gazdinstava, kao i razvoj seoskog, lovnog i banjskog turizma, razvoj i unapređenje infrastrukture, pristupanih saobraćajnica, lokalnih puteva i slično. Sve pod geslom: „Rubni delovi Srbije zaslužuju posebnu pažnju, jer je ovde svaki čovek dragocen!“
Mogu da razumem Vrhovnika da se plaši da zapadnim kreditorima pomene sam Niš kao lokaciju budućeg stadiona, jer su njihove (i njegove?) uši previše osetljive na postojanje Srpsko-ruskog humanitarnog centra na Nišavi. Ali, evo mu još bolje, a manje opasne ideje: Najmanja i najnerazvijenija opština u Srbiji nalazi se na krajnjem jugoistoku, na granici sa Bugarskom, blizu međe sa drugom NATO-državom S. Makedonijom. Ona je istorijski zavičaj najboljih srpskih dunđera i neimara („Crnotravac“ je zaslužio spomenik i u samom Beogradu!), ima samo 1.000 stanovnika „raspoređenih“ u 25 naseljenih mesta, a čak šest hiljada hektara neraspoređenog državnog zemljišta! A to je čak 10 puta više od, kako je iz Vrha Vrhova saopšteno, neophodnih 600 hektara za nacionalni „Stadion Siti“ (sa 60.000 sedišta) koji bi bio izgrađen!
Zašto, ako je već tačno da će tamo gde bude stadion „kvadrat višestruko da poskupi“, ne poskupi baš u Crnoj Travi ili u tom, od Beograda zaboravljenom, delu Srbije, a ne po njivama oko prenatrpane metropole? Ako se, uz stadion, grade novi hoteli, restorani, prodavnice, i otvaraju nova radna mesta, neka to onda bude u Naisu, u Vranju, Prokuplju, Leskovcu, u obližnjim srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji…
Ako već spomenik Stefanu Nemanji nije tamo gde je bila (i jeste) srpska zemlja Nemanjića, u starom Rasu ili u prestonim mestima države Nemanjića po Kosovu i Metohiji, već ispred beogradske Železničke stanice, zašto i nacionalni stadion mora da bude u poljima (Pe-ka-bea ili je, ipak, reč o privatnom vlasništvui?) između Jakova i Surčina, a ne negde na „pustoj zemlji“ juga i istoka centralne Srbije?
Ima li išta logičnije nego da, ako smo već luksuznim atraktivnim trening centrom Fudbalskog saveza Srbije, počastili Staru Pazovu, sam nacionalni stadion, na kome će reprezentacija igrati svoje utakmice, bude na potpuno drugom kraju zemlje? Da nije u pitanju konformitet, komoditet, ili nešto drugo? Bogu hvala, imamo pristojne aerodrome i u Beogradu i u Nišu, zar je problem razmaženim fudbalerima da se pomere malo sa beogradskih splavova i odigraju neku utakmicu u dresu sa nacionalnim grbom i u, takoreći, „srcu Srbije“? Siguran sam da bi tamo tribine bile mnogo popunjenije nego na poljoprivrednim parcelama kod nadomak Beograda.
Na kraju, izgradnja jednog takvog kapitalnog objekta negde „u provinciji“, mogla bi da bude i startni pištolj za prevođenje decentralizacije, u koju su se sve vlasti koje pamtim teorijski zaklinjale, na teren, u stvarni život i praksu.
Ne bih da zloslutim, ali da je pokojni Milošević imao bar imalo sluha i poslušao mnoge političare (setih se Paroškog) i javne ličnosti koje su, još 1990, predlagale trajno izmeštanje dela ministarstava i državnih institucija iz Beograda, na teritoriju „od Horgoša do Dragaša“, dok se to još moglo, danas bi Srbija drukčije pregovarala sa NATO okupatorima o budućnosti 17 odsto svoje teritorije…
Cvijetin Milivojević
Izvor:cvijetinmilivojevic.blogspot.com
