Nad Jarinjem… (Srbin bez Kosova i Metohije)

0
72
Mihailo Medenica (Foto: in4s)

Javiše mi da sam umro.

Daleko negde, u tuđini doma svog.

Sam među svim svojima koji se ne poznaju.

Zagledaju me da ako me ko pozna pa da javi mojima.

Da čuju gluvi, zaleleču nemi, zaplaču bezočni…

„Šta je to?“- upitah stojeći nad sobom.

„Čovek, valjda..?“- vele.

„Kakav crni čovek, kamen je to ničemu valjan! Šta ste se nad kamenom okupili, nit je temeljac, nit međaš, ništa kamen“…- velim strogo!

„Liči na kamen, tačno, no ovaj kaže da je čovek, poznat mu je, misli da ga je viđao među živima…“- pokazaše na mene živoga gde stojim nad sobom mrtvim. Kamen nad kamenom.

„A, jesi li ga viđao međ vaskrslima? Među živima je lako kamen zameniti za čoveka… Ništa kamen, nit međaš, nit temeljac!“- pitam sebe i sve svoje tuđine okupljene nadamnom.

„Ne! Niko ga među vaskrslima ne poznaje, pitao sam. Nađosmo ga ovako golog, bez krsta, bez zaveta, bez vida, bez obraza, bez duše, bez srca… Sit a vazda gladan, žedan u potoku, skitnica međ precima i potomcima. Već se usmrdeo od života, struleo od trajanja bez postojanja… Plaču za njim a niko suzu da pusti.“- odgovaram sebi zgrožen smradom kamena!

Kamen što truli, zaudara, nit međaš, niti temeljac.

Ništa strašnije od kamena što se raspada! Nema smrada njemu nalik…

Kako me niko ne poznaje, pa javili su mi da sam umro, možda taj što je javio zna..?

„Kopaj to!“- naredih.

„Da bar razglasimo za sahranu, možda neko…“- kolebam se, žao mi kamena nekako…

„Nisam rekao: sahranjuj, već- kopaj to! Kamen se kopa, onaj ništa kamen! Na kopanje se ne poziva, nit ko dolazi! Ni grobari. Sam nek kamen kopa i nek mu ni kamen ne ostane na belegu. Niko da zna gde je kamen kopan! Nit temeljac, nit međaš, smrdljivi trulež kamen…- poslušah i kopah se.

Da Vas podsetimo:  Vučić kaže da Srbija ostaje na evropskom putu, Fon der Lajen najavljuje pomoć (VIDEO)

Prstima. Lomnim i krvavim noktima.

Kako otpadnu novi niknu da iznova krvare i bole.

Sve kamen na kamenu, kamen do kamena, temeljci i međaši, vitezovi i sveci, mirsni, mirotočni, okamenjno Srblje posvećeno…

Upokojeni i uspokojeni, a ja samo umro.

Da mi je da se denem među njih, al ne mogu. Meni su javili da sam umro, za njih se čulo da su upokojeni…

Čulo se na daleko, a meni su živom morali da jave da sam umro.

Našli me golog, bez krsta, zaveta, vida, obraza…živ Srbin bez Kosova i Metohije, umro, kopan a nezakopan…

Ni kamen ko beleg kamenu, što da se zna gde leži Srbin bez Kosova i Metohije?

Nije sahranjen no zatrpan. Na zamlji. Ne može ni pod nju, ni nad njom…bez Kosova i Metohije.

Polen trnu, kalem korovu.

Kažnjen i progonjen životom.

Nit pokoja, nit upokoja, samo bezlična smrt.

Svi plaču za njim, niko suzu da pusti.

Pominju ga pokušavajući da se sete ko je?

„Kopaj to“- Srbin bez Kosova i Metohije!

„Da javimo nekome?“

„Kome, pa nema taj nikoga, ni sebe nije imao, Srbin bez Kosova i Metohije“!

Javili su mi da sam umro, a i negde sam načuo da sam živeo, no založih Božiće i Vaskrse da podignem ova četiri zida…

Doma?

Ne, prodao sam dom za kuću, ovo su zidovi tamnice domaćina na glasu- Srbina bez Kosova i Metohije.

Izvinite, kopam se. Ništa kamen, usmrdeo od truleži.

Javili su mi da sam umro, a vi javljajte dalje da sam živ, pronesite laž- Srbin bez Kosova i Metohije…

Mihailo Medenica

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime