Nad potopljenom Gračanicom

Jutros mi ponovo na pamet pade Valjevska Gračanica. Proganjaju me slike velike vode i tišine koja u njoj vlada. Skupio sam hrabrosti i pogledao kako danas izgleda mesto gde su se nekada izvijala dva četinara, a između njih, kao najsjajnija zvezda, ili čak sunce, sijala je Gračanica. Prizor koji se sada tamo može videti, slomio me je. Ništa. Apsolutno ničega više nema na tom mestu osim zelenog prostranstva koje je progutalo sve što je ikada imalo nekog smisla i značaja.

Iz te silne vode pod kojom ikone snevaju, a zvona nečujno i tužno odbijaju, samo viri deo krsta. U tom krstu, na tom mestu, ispod tog neba i pod tom vodom smo ostavili sve što je bilo ljudsko u nama. Zavladala je jeziva tišina koja para uši svakome ko se tamo nađe. Nigde danas u Srbiji nema tišeg mesta, glasnijeg oplakivanja i tužnije molitve. Skuplja se i dalje svet oko mesta gde se nekad molilo, pričalo, slavilo, a danas se samo ćuti. Pogledi rone kroz vodu tražeći bar neki deo crkve da nas seti na to koliko smo bez duše ostali. Sve što oči vide je polovina krsta i trunka duše koju smo ovim postupkom razapeli na taj krst koji tone zajedno sa Gračanicom. Ako se taj krst pre potopa ne uzdigne iz vode, voda ne otekne negde ili neko nešto ne preduzme, svi ćemo na tom krstu i pod tom vodom stradati. Govorim o stradanju duše, a težeg stradanja nema. Od svega što je plavilo i bilo potapano, ovo jedino nije smelo da nam se desi. Tonule su njive, tonuli su voćnjaci, tonuli su putevi, tonule su kuće, ali ima li išta važnije od crkve i vere koja nas čini onim što smo?

Potapanjem Gračanice, potopili smo sebe i sve ono što Srbe čini Srbima. Ako nam i gračanički krst izmakne, isklizne i sakrije se od našeg pogleda, nema od nas ništa. Sve ćemo tako potopiti. Zamislite sada sliku Valjevske Gračanice i njenog oltara! Zamislite tišinu liturgije dole pod tom silnom vodom! Zamislite svece koji se spiraju sa ikona i dave se u mulju u koji su ih doveli oni koji ih slave! Za koga da zvone gračanička zvona? Kome će sada sijati crkva pod vodu spuštena? Gde sada zapaliti sveću? Šta ćemo braćo i sestre kad krst pod vodom završi? Možemo li više ikad pogledati neku crkvu ne zamislivši je pod vodom?

Ne znam za ostale, ali mene jutros proganjaju slike potopljene Gračanice, slike stradanja svetinje i svetaca, slike Srbije pod vodom. I opet ne znam šta da činim osim da se molim, ali i molitva tupo odzvanja i gubi se u mulju na dnu neke vode. I čini mi se da, što je više ponavljam, to više mutim vodu i prljam belu Gračanicu. Svaka molitva vodu muti kao da mi odgovara da nemam pravo da se molim kad sam, zajedno sa celom Srbijom, potop dozvolio.

Evo pokušavam da se rečima iskupim, jer drugog načina nemam i drugačije ne znam. Ne mogu reči crkvu iz vode dići, ni dušu celog naroda iskupiti, ali mogu ostati kao znak kajanja i molitva za oprost svima nama od Boga koji nam je Gračanicu darovao, a mi je oteli i pod vodom zarobili.

Sad opet gledam u onu polovinu gračaničkog krsta još nepotopljenog i mislim kako će svakog trenutka voda opadati, a krst i crkva izranjati. Međutim, što duže gledam, shvatam da samo dublje tone krst, a i mi na njemu raspeti, bahati i lišeni svakog osećaja vere, tradicije, ljudskosti, pripadnosti, pa samim tim i srpstva. Ako mi ne budemo Srbi, niko drugi to neće biti, a ako niko to ne želi, smeši nam se sudbina Valjevske Gračanice.

Milan Ružić