Nade uvek ima

0
807

srbija-ivinsvetblogSrbijo, nade ima dok god ima i jedna duša koja se nije predala. Dokle god postoji i jedan Srbin koji se odupire poniženjima. Onaj Srbin koji nije napustio veru predaka, onaj koji ne odustaje od svetosavskog puta, onaj koji nikad ne bi izdao Otadžbinu. Dok postoji takva makar i jedna duša, dotle je to garant da Otadžbina živi, da Srbija nije pobeđena. Naravno da uvek ima i onih koji će sumnjati u to. Onih koji će to osporavati rečima: „šta može jedan pravednik“, ili „jedan k`o ni jedan“. Ovakvo njihovo mišljenje je samo odraz neznanja i nedostatka vere, a možda i ponajviše odraz kukavičluka. Takve samo treba podsetiti da je za plamen dovoljna jedna iskra, a onda taj plamen više niko ne može da ugasi.

Takva iskrena pravoslavna duša koja nije posustala pod pritiskom zapadnih laži, prevara i pretnji, jeste onaj mali ali značajan plamičak na sveći. Onaj plamičak koji će doneti svetlost celoj Srbiji. To je ona presudna iskra koja neće dozvoliti da Otadžbina ostane u tmini. Svima nam je znano da plamičkom jedne sveće možemo upaliti hiljade drugih i dalje ne gubeći snagu onog prvog plamička od koga je sve krenulo. Važno je samo pronaći one spremne da prihvate taj plamen istine, slobode i vere. Prepoznaće se oni, puna je Srbija takvih. Možda su sada zbunjeni ali ne može u njima nestati ono istinski srpsko. Potrebna im je samo mala iskra i buđenje Otadžbine niko neće moći da zaustavi. Tada će plamen vere, istine i pravde nezaustavljivo vratiti ponos Srbiji.

„Od pamtiveka vuci kolju jaganjce, a nikada nijedno jagnje nije zaklalo vuka, pa ipak je u svetu više jaganjaca nego vukova“
Vladika Nikolaj Velimirović

Božje jaganjce niko ne može da pobedi. Oni jedino mogu sami sebe da pobede odričući se Gospoda, i na taj način skočivši u ponor, u bezdan. Da ne bismo postali ta zalutala jagnjad kojima nema povratka, potrebno je da u sebi ponovo probudimo onu iskru koja će zapaliti plamen vere, plamen čojstva i ponosa. Nama koji prepoznamo taj plamičak koji gori u duši pravednika, u duši svakog pravog Srbina, dužnost je da ga svim silama branimo da ga dušmani ne ugase. Dužnost nam je da ga odbranimo dok ne počne da se širi, dok ne postane dovoljno velik da ga niko ne može ugasiti.

Da Vas podsetimo:  Zašto mi ovo ne znamo?!

Kada njegova veličina bude garantovala nepobedivost, odbrana mu više neće trebati, ali će zlo onda morati svim snagama da se brani. Doduše bezuspešno, jer zlo više neće imati šansu za spas, ali to, iskreno govoreći, nikom neće pričiniti tugu. Tada će oni koji su bili izgubljeni, kojima je zbog manjka vere život izgledao beznadežno, shvatiti istinu. Istinu da suština života nije poniznost, nije materijalno, nije koristoljublje, već borba da život vrati svoj smisao. Borba za pravo na život dostojan čoveka.

Oni koji nemaju vere, sigurno je da ne znaju kako da se sa zlom izbore. Nažalost, takvi nemaju ni svrhe da se bore. Svetosavska duša zna način, zna kako da se izbori sa zlom. Možda neki put izgleda nemoguće, izgleda teško, ali duša puna vere ne mora da brine – uspeće. Ako je ipak naš strah toliki da to ne osećamo, to znači da ne verujemo. Onda nema ni razloga da brinemo, spasa nam nema. Pravi Srbin zna da postoji rešenje, zna da se sa problemima mora suočiti, ali zna da su se i njegovi preci suočavali sa tim. Isto tako, Srbinu je poznato da su mu đedovi, bez obzira na nedaće koje su ih stiskale, uvek zadržavali plamen vere u svojoj duši. I da su baš zbog tog plamička vere, ma koliki da je bio problem, uvek izlazili kao pobednici. Ulazili su u borbu ne plašeći se rana, ne plašeći izlaska na mejdan bilo kome. I uvek se puni vere, časno i ponosno vraćali sa tih mejdana.

SRPSKE RANE

Plavo nebo, visina ti tvoji`
I sunašca što nas žićem poji,
I tako ti one vječne tajne,
I večeri, i zorice sjajne,
De mi reci, ko Srbu pomaže,
Da se dosad održati može?

Je li im`o Srbin kakvog brata
Da mu vjerno vjernu ruku hvata,
U nevolji, kad mu propast pr`jeti
Da s njim gine i s njim da se sveti,
Da mu čuje lelek i jauke,
Pa slobodi da raširi ruke?

Nebo ćuti… al` kroz srpske gore
Iz grobova odjeci se hore:
Niko nije Srbinu pomog`o
I ko može i taj je odmog`o!-
Sunce jarko, i ti s nama zbori,
Šta Srbina tako slavnim stvori?

Da Vas podsetimo:  Klasa ljudi

Sunce prenu, a kroz zrake sjajne
Čujem pesmu, čujem glase tajne:
„Srpske rane Srbu su pomogle,
One samo održat` ga mogle
A da Srbin bojao se rana
Ne bi im`o ni zore ni dana…

Srpske rane što se svetit` znaše,
Srpske rane sve Srbinu daše!“
Pa čuj brate , čuj, Srbine živi,
Nek i otsad sunce ti se divi:
Ne plaši se krvavijeh rana –
Časnog znaka sa časnog mejdana!

Aleksa Šantić

Dok god je zlo oko nas, dok god nas ne puštaju da živimo svoje živote, ne smemo da spavamo. Zapadni kreatori u svom pokušaju da život učine nesnosnim za pravoslavnu dušu ne odmaraju. Zlo nikad ne spava, ne odmara, ne uzima predah. NJihovo činjenje mora nas držati budne, ne možemo se odmarati dok zlo igra u našoj kući, moramo se odupreti. Moramo znati šta volimo, i živeti da se za to i izborimo. Niko nema prava na naš život, niko nema prava da odlučuje o našoj sudbini. Niko nema prava da nam zadaje rane i da očekuje da ćemo mi to samo nemo gledati.

Ako smo primetili da neko odlučuje o našem životu, treba pod hitno da shvatimo da smo to sami dozvolili svojim nečinjenjem, svojom uspavanošću. Zar da dozvolimo da hodamo bez cilja? Možemo li živeti bez sreće, bez smeha, bez smisla? Naravno da ne možemo, zato i nećemo. Znamo mi svoj put, mogu oni da ga ruše i zatrpavaju, ali nas nikad neće zaustaviti. Dok god imamo veru u srcu, put ćemo iznova praviti i na njemu opstajati bez uzmicanja. Borba mora biti neprestana, ali ne zaboravimo, pobeda je u nama. I nikad se ne zavaravajmo da se zlo može promeniti, da se Zapad može izmeniti.

„Lakše je promeniti svojstva plutonijuma, nego zlu ljudsku prirodu.“

Albert Anštajn

Složićemo se sa njegovom tvrdnjom, možda treba samo definisati koje su te duše u kojima je zavladalo zlo. Treba jasno reči da to zlo dolazi odande gde Sunce zalazi. Deluje kao da je tamo, gde je zašlo Sunce, zašla i ljudskost. Znaju oni da se u mraku ne vidi, pa misle i da se njihovo zlo neće videti. Ali, ima nešto što ne znaju, a ne znaju jer dušu nemaju. Da imaju dušu znali bi da to što se nešto ne vidi ne znači da se ne oseća, a svetosavac sve oseća. Možda je to zlo tužna sudba Zapada, ali to sigurno nije razlog da ih mi pratimo na tom putu tame. Ne smemo sebi dozvoliti da nas zavaraju kada ponekad promene svoj izgled, kada se pritaje ne bi li nas učinili neopreznim. Najveća opasnost nije neprijatelj koga vidimo, već onaj kog ne prepoznajemo.

„Vuk dlaku menja, ali ćud nikada.“

Narodna poslovica

Pogledajmo duboko u svoje duše, i razmislimo da li je život kojim živimo ono što želimo. Nećemo se valjda poistovetiti sa onima koji svaki dan čekaju „bolje sutra“, onima koji cele godine čekaju lepše vreme. Nismo mi oni kojima život prolazi misleći da će sreća doći sama od sebe. Znamo mi da sreća prati hrabre, i dolazi samo onima koji je i zasluže. Svetosavska duša je uvek znala kako da sreću zasluži.

Da Vas podsetimo:  Srpski gladijatori

Možda je jedina greška to što je, ne želeći da se gordi, Srbin uvek manje verovao u sebe nego što je trebao. Kao da nikad nismo bili svesni svoje snage, sve dok nam, sateranim uz zid, ta snaga nije postala jedini izbor. Čini se da smo i danas saterani uz taj zid od istih onih koji su nam to svaki put i činili, od Zapada. Možda neki od nas to još ne primećuju, ali došlo je vreme da pokažemo svoju snagu. Ako neki koji ne primećuju gde smo i ne vide da više nemamo gde i dalje misle da ne treba svoju snagu da koristimo, moramo im objasniti da je to trebalo i mnogo ranije da uradimo. Dosta je bilo toga da počinjemo da se branimo onda kada smo već uništeni. Vreme je da se branimo onda kada smo napadnuti. Neka znaju da mi jesmo Božja jagnjad, da smo za sve pravedne i iskrene duše i od jaganjaca blaži. Ali neka znaju i to da su lavovi i vukovi za nas jagnjad kada neko našu Otadžbinu ugrozi, kada neko u naš narod dirne.

Nenad Blagojević

Fond strateške kulture

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime