Nahijske gazde i politika štednje

U svojim čestim javnim nastupima, po pravilu bez sučeljavanja mišljenja i ozbiljnog kritičkog dijaloga, predsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić istrajno se zalaže za prihvatanje njegove verzije i shvatanja protestantske etike rada. Pri tome se on na neutemeljen i neadekvatan način poziva na stavove Maksa Vebera, ali ga to ne sprečava da ulazi o u pseudo-teorijske rasprave o pojmu posvećenosti( o tome je veoma zasnovano pisao u svojoj kolumni Cvjetin Milivojević). Ne izostaju ni već farsični pozivi upućeni srpskom narodu da mora da konačno promeni svoju svest, da bude preduzimljiviji i da ne očekuje stalno da mu država pomaže, prestane da čeka da mu nešto padne sa neba, da bude vredniji, preduzimljiviji i iznad svega da pokorno i bez roptanja bude spreman na samoodricanje i štednju.
Sve su to ideološke mantre koje Vučić ponavlja do u beskraj u njegovim sve zamornijim i ispraznijim politikantskim nastupima. A svaki kritički intoniran glas, po njemu, dolazi od strane onih koji su „lenjivci“, „neradnici“ i koji jedino umeju da se bave kritizerstvom, budući da su obuzeti ličnom mržnjom i nespremnošću da vide epohalne rezultate koje postiže ova vlada. U nekoliko navrata, u svojim maratonskim intervjuima, koji više liče na beskrajne monologe, on je izrekao pohvale na račun trpeljivih penzionera koji su se žrtvovali kako bi bio sproveden program finansijske konsolidacije i štednje.

Međutim, kada vođa naprednjaka govori o fundamentalnom i sudbonosnom značaju štednje, skromnosti i samoodricanja on nam duguje jednostavan odgovor. Da li se ove spasonosne mere odnose i na njegove najbliže saradnike koji bi verovatno trebali da prednjače u sprovođenju njegovog protestantskog preumljenja? Očigledno je da se na nivou zvanične politike i dalje čuju pozivi na neophodnost štednje i odricanja, jer to je, navodno, jedina zaloga da se stigne do obećanog boljeg života, ali se u stvarnom životu može videti da su funkcioneri naprednjačkog režima već uveliko sebi uspeli da obezbede način života koji se baš i ne uklapa u demagoške mantre naprednjačkog vođe. Njih mnogo ne dotiču njegovi pozivi na štednju, odricanje i skromnost.

Najsvežiji primer je nedavno upriličena svadbe sina B. Gašića, jednog od najbližih saradnika premijera i predsednika naprednjaka. Ta kruševačka svadba decenije“ sigurno se ne može podvesti pod uzuse i obrasce protestantske posvećenosti o kojima tako strastveno govori Vučić.On sam je izrazio veliko žaljenje što nije mogao da prisustvuje tom skromnom i štedljivom porodičnom slavlju. Na njemu je, kao što i dolikuje oblasnim gospodarima, bilo 500 zvanica (među njima i naprednjački ministri), razapet je ogroman šator (u kojem je sve bilo belo sa pink i plavim svetlima) na terasi restorana „Bagdala“ koji je namenski restauriran za ovu prigodu.

Kako sleduje velikim crkvenim ktitorima crkveno venčanje obavio je episkop kruševački vladika David, uz sasluženje još petorice sveštenika iz Kruševca i pojanje crkvenog hora, obezbeđenje je bilo pojačano, a čitav događaj sniman je kamerom instaliranom na dronu. I sve se to odvija u vreme kada nam premijer govori o neophodnosti štednje i odricanja, u gradu koji je ekonomski devastiran, jer deli sudbinu mnogih mesta u tranziciji, kada stotine hiljada ljudi jedva preživljava i nalazi se na egzistencijalnom minimumu, a širi se socijalno beznađe, endemsko siromaštvo i besperspektivnost.

Ovakvi događaji čija je svrha da se pokaže moć i bogatstvo pojedinih porodica samo svedoče da i dalje funkcioniše sistem nedodirljivih nahijskih gazda, koje su samo logičan i prirodan izraz bahatosti i otvorene hipokrizije naprednjačkog režima. Da li će premijer Vučić, koji nas inače stalno zasipa podacima o poboljšanoj naplati poreza i ostalih davanja kao i svrshodnosti štednje i smanjenja penzija i plata u javnom sektoru, priupitati svog bliskog saradnika koliko je koštala ova svadba decenije u njegovoj kruševačkoj nahiji? Naravno da neće, jer on se ni po koju cenu ne odriče svojih vernih saradnika i sledbenika, ali će nastaviti da nas zasipa svojim ideološkim floskulama o nužnosti štednje i prednostima skandinavskog modela društva, protestantskoj etici rada i nemačkom „Berufu“.

Ali jedno je sasvim sigurno. Ovak preumljeni pristalica Martina Lutera morao bi da zna da je, na primer, u skandinavskim zemljama društveno neprihvatljivo i neprikladno da se bilo ko razmeće svojim bogatstvom i statusnim simbolima moći. To je lekcija koju vođa naprednjaka izgleda preskočio na kratkom kursu koji su mu upriličili njegovi medijski savetnici i politički konsultanti. U politici su ipak doslednost i načelnost najvažnije vrline, bez obzira što one ne donose trenutne političke uspehe i ne podižu stranačke rejtinge. Ali bez njih se svako političko delovanje brzo pretvara u hipokriziju, bahatost i licemerstvo, što se već uveliko dešava kada je u pitanju ovdašnji naprednjački režim.

Marinko M. Vučinić

NSPM