Strategija vlasti kada je u pitanju povratak obaveznog vojnog roka, ali i marketing koji prati ovu odluku, toliko je loša da ju je neprijatno pratiti.
Već godinama svedočimo kako se ova priča valja iza nekih brda, ponekad se bivša samo novosadska, a sada vaskoliko srpska muka u vidu premijera Vučevića osmeli da priđe javnom prostoru, stidljivo noseći pamflet i još stidljivije ga pružajući ljudima, znajući da mu je sadržaj koliko i mali Hazbula u rukama Tajsona. Te neće biti mnogo strašno, te nećemo mi to dugo, te to je lepa stvar i prigoda, biće im zabavno, te mame i tate će biti zahvalni, verujte nam.
Nasuprot tome, te akcije povremeno bi presekao „bad cop“ u vidu vrhovnog komandanta koji, kada mali „dogo“ upadne u loop cviljenja, izađe i uradi ono što se od njega očekuje – zagrmi. On tada nešto strožije od Tajsona koji grli i igra se s Hazbulom, misleći da je detence a ne odrastao čovek, lupi šakom o sto na kom se nekako uvek direktno ili indirektno nađu dve stvari: jedno „ne planiramo nikakav rat verujte nam“ i „Kosovo“ kao večna inspiracija za nepopularne odluke. Uglavnom, pregršt prodaje i poverenja.
No, dolazimo do sadašnjeg trenutka kada premijer Vučević izjavljuje da je Vlada naložila Ministarstvu odbrane da u hitnom roku pripremi izmenu zakona kako bi se ukinula suspenzija služenja vojnog roka. U prevodu mačka pečena.
A kad smo kod nepopularnosti odluke, e tu smo nas čekali – popularnost ove odluke izgleda nije mala. Sudeći po reakcijama naroda, kome je objašnjeno da razume, vojska je magična izlaznica iz svih muka i nedaća koje su zadesile ovaj narod i zemlju: glad, nemaština, masovna napuštanja zemlje, loše zdravstvo, jezivo obrazovanje, korumpirana vlast, nemogućnost bilo čega dostojanstvenog bez prodavanja duše stranci, i na kraju nedaća koja je najužasnija od svih – generacije „pederčića“ koji ne žele da nose oružje i suprotno svemu srpskom ne žele da ubijaju. A u slobodno vreme, sigurna sam, samo sede i kuckaju na tim čudima, tzv. nedvoazbučnim tastaturama što ministra Selakovića posebno ljuti.
Uz svoj konačni „Sad sam stvajno ozbijan“ pamflet, Vučević je rekao i da će vojni rok trajati 75 dana, ali i da će mame i tate biti zahvalne, jer će vojska njihove sinove još bolje pripremiti za život, da dalje stasaju kao muškarci jer se, dabome, bez oružja u ruci ne može biti muškarac.
DakleM, imamo reakcije raznih vojnih analitičara koji smatraju da je odluka odlična i ogroman deo javnosti koji u ovom vidi izlaz iz sveopšte, takoreći, zapadizacije našeg inače top i ko bombona društva.
Primera radi, na mrežama organizacije „Da se zna“ mogli smo da vidimo sažete i na jedno mesto sakupljene komentare patriota na nedavno održani prajd koji viču „pod hitno ih uhapsite pa u vojsku a ne normalne momke!“ ili „Idemo vojni rok tatine princeze“ ili „U vojsku bi ti meni brale“ ili pak ono iskonski „Vojni rok, pa na minsko polje da se testiraju“. Nesumnjivo jedna lepa prezentacija iskonskih vrednosti u nas, bombona i po.
A mogli smo da čujemo i komentar dugogodišnjeg načelnika Uprave za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane koji je rekao da je ovo, vojnički gledano, diletantizam, jer time se neće popuniti Vojska Srbije, a neće se ni dobiti obučeni vojnici sa ličnim specijalnostima. Ovo je, smatra on, politička dimna bomba da se ne vidi kako je upravo On poklonio Kosovo zarad opstanka na vlasti. Kako zameriti čoveku što je spasao narod od novog rata na koji ga je tako temeljito pripremao?
Dimne bombe zapravo volimo, na njih smo navikli kao Milanova deca iz „Mi nismo Anđeli“ što su navikla da se tuku onim čudom za cipele. I ako nam se priča prodala tako vešto, to je zato što je već bila kupljena – želja da vidimo te princeze na minskom polju jača je od najpametnije trgovine koju možemo napraviti.
To, na šta će to služenje vojnog roka ličiti posle više od eona, što bi jedan od analitičara rekao „pravljenja dekora za proslave i političare“, imaćemo izgleda sreću da vidimo. A videćemo i to koliko ćemo mi kao narod, kojima je objašnjeno da razumemo® šuknuti imaginarnim neprijateljima i pljunuti im pod prozor, jer će armije momaka hrabro i neustrašivo presipati vreme u gubljenje istog, usput puneći im glave pričom o nekom Kosovu koje svi, sad jako, više nego pre, plus najjače (i to bez rata) – ne damo.
Ono što je sigurno jeste da smo popularnost folklora u kom se radujemo odlasku momaka na dugo čekana minska polja digli prilično visoko – kupili nešto pića, muzike i ponosa da ispratimo godine podizanja nemuškaraca, ne vratile se. Ostaje nam samo još jedno – da nakon što nam je objašnjeno pa smo razumeli® odlučimo – je l’ dimna bomba ili bombonica?
