BIRN otkriva kako su podsticaji za izgradnju postrojenja na obnovljive izvore energije, podržani od EU, isisali subvencije i uništili netaknute reke u Srbiji i okolini.
Revolucija obnovljivih izvora energije na Kamenu Goru, zabačenu planinu u jugozapadnoj Srbiji, stigla je uz prasak.
U julu 2015. radnici koji su gradili pristupni put kroz planinu minirali su stenu u zaštićenom području koja se našla na putu cevovoda za malu hidroelektranu, a kroz koji će ubuduće voda iz reke ići do postorjenja za proizvodnju električne energije. Radnici su prethodno posekli drveće u zaštićenom području i izazvali klizište.
Žitelji ovog kraja bili su revoltirani. Generacijama, tvrde, potok je služio za navodnjavanje polja, a sada je mala hidroelektrana pretila da im oduzme vodu. Njena izgradnja posebno je začuđujuća u kontekstu Vladine uredbe, objavljene godinu dana ranije, da se Kamena Gora proglasi zaštićenim područjem – predelom izuztenih odlika.
Nehro Rovčanin, tadašnji član saveta mesne zajednice u selu Gračanica, počeo je da prima pritužbe građana.
„Niko ne bi smeo da gradi u tako lepom predelu“, navo je Rovčanin za Balkansku istraživačku mrežu, BIRN i dodao: „To ugrožava prirodu i nije u interesu građana.“
Rovčanin je pozvao policiju i nakratko zaustavio izgradnju. Nekoliko dana kasnije radovi su nastavljeni, iako je vlasniku buduće elektrane nedostajao važan dokument – Rešenje o uslovima zaštite prirode.
Mala hidroelektrana počela je da radi 2016. godine, iste godine kada je njen vlasnik, građevinski preduzetnik, Branislav Savić – Gugi, uhapšen u Crnoj Gori zbog upletenosti u višemilionsku aferu sa nekretninama, poznatu u javnosti kao „Afera Budva“. Ova afera označila je i kraj političke karijere Svetozara Marovića, bivšeg predsednika Državne zajednice Srbije i Crne Gore i dugogodišnjeg drugog najmoćnijeg čoveka u Crnoj Gori, koji je takođe bio umešan u nju.
Iako bi izgradnja malih hidroelektrana mogla da deluje kao skroman biznis za moćne ljude sa ležernim odnosom prema zakonu, Savić nije jedini koga su ove investicije privukle. Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) ranije je pisao o poslovima Miloša Pandrca, osuđenog za šverc droge kao pripadnik klana Darka Šarića. Firma, čiji je on bio zastupnik, je pribavila građevinsku dozvolu od firme, koja se dovodi u vezu sa Ljubišom Buhom Čumetom, svedokom saradnikom u slučaju atentata na premijera Zorana Đinđića.
Male hidroelektrane u Srbiji deo su šire priče, koja je zahvatila čitav Balkan. U poslednjih 20 godina stotine ovakvih postrojenja izgrađeno je u slivu Dunava, od Rumunije na istoku do Albanije na zapadu, kao i od Severne Makedonije na jugu do Slovenije na severu, obuhvatajući tako i zemlje članice Evropske unije, ali i one koje teže da to postanu.
Deo novca za podsticaj malih hidroelektrana upravo je dolazio iz Evrope. Cilj je bio da se podstakne „zelena“ alternativa uglju, koji je dominantno gorivo za proizvodnju električne energije na ovim prostorima. Evropske banke nudile su kredite investitorima za projekte obnovljivih izvora, dok su države davale subvencije kako bi privukle privatne kompanije da ulažu u ovaj sektor.
Međutim, u mnogim od ovih zemalja zakoni, koji štite životnu sredinu bili su blagi ili su se slabo primenjivali. Kombinacija državnih subvencija i labave regulative dovela je do ekspanzije gradnje malih hidroelektrana, pri čemu se zaštita prirode našla na putu profita. Ovakva postrojenja većinom su građena u udaljenim planinskim predelima sa brzim potocima, koji su bili idealni za proizvodnju električne energije. Cevi, beton i turbine svoje mesto su tako našli duž netaknutih reka, zadirući u nacionalne parkove, rezervate prirode i staništa ugroženih autohtonih vrsta na ovim prostorima, poput balkanskog risa i dunavskog lososa.
Istraživanje BIRN-a pokazuje paradoks evropske podrške balkanskim projektima obnovljivih izvora energije, koji su umesto da sačuvaju prirodu imali suprotan efekat. Primer pomenute male hidroelektrane u Srbiji pokazuje kako je ekološka regulativa, koja treba da predstavlja preduslov za gradnju često ignorisana ili tek naknadno primenjena.
„Zakonski okvir je davao mogućnost da se i takvi projekti (male hidroelektrane) na adekvatan način procesuiraju, da se sprovedu sve mere zaštite i spreče oni koji su bili štetni, ali se definitivno to u pojedinim ili većini slučajeva izigravalo, izbegavalo”, objašnjava za BIRN Goran Sekulić, bivši pomoćnik direktora u Zavodu za zaštitu prirode Srbije u Sektoru za istraživanje i razvoj. Zavod je, između ostalog, zadužen za izdavanje Rešenja o uslovima zaštite prirode.
Dokumentacija, do koje je došao BIRN, pokazuje da su najmanje 24 male elektrane od ukupno 116 njih, koje su u 2019.godine bile deo državnog sistema za proizvodnju električne energije, izgrađene bez dokumenta koji je preduslov za izgradnju – u proseku petina elektrana nema Rešenje o uslovima zaštite prirode. Institucije se do sada nisu bavile previše ovim pitanjem. Državni organi analizirali su tri od ukupno 24 slučaja, koja je pronašao BIRN zbog sumnje da su građevinske dozvole nezakonito izdate, pošto uslovi zaštite prirode nisu prethodno pribavljeni. Sve istrage su okončane bez daljeg gonjenja.
Sekulić, koji je Zavod napustio 2015. godine i sada radi u Svetskoj organizaciji za prirodu (World Wide Fund for Nature – WWF), navodi da je veliki broj malih hidroelektrana izgrađen bez potrebnih dozvola, ali da su one kod kojih je bilo sve dobro na papiru oštetile prirodu:
„Onda smo imali da neki vrlo štetni porojekti, očigledno, koji su u zaštićenim područjima ili drugim osetljivim područjima da su dobijali dozvole bez problema.“
Za razliku od Branislava Savića, većina investitora u Srbiji nema iza sebe probleme sa zakonom. Njihovo prisustvo u poslu sa malim hidroelektranama, međutim, moglo bi da bude znak da su podsticaji za razvoj ovog sektora privlačili širok spektar komercijalnih interesa.
Motiv investitorima da uđu u ovaj biznis jesu subvencije poznatije kao feed-in tarife, koje države koriste kako bi privukle privatnike da ulaže u obnovljive izvore. Država garantuje da će električnu energiju proizvedenu u takvim postrojenjima kupovati po fiksnoj ceni određeni period – u Srbiji je to 12 godina.
“Definitivno je odlučivanje oko toga bilo prevashodno vođeno time da se ide ka tom odobravanju i tom nekom finansijskom interesu investitora u odnosu na životnu sredinu.(…) Jednostavno, životna sredina u odnosu na to nije imala dovoljno snaga, moći da se izbori.”
U poslednjih deset godina, šteta po prirodu postala je sve očiglednija u Srbiji, a u čitavom regionu ljudi se žale na isto – isušivanje potoka, probleme sa navodnjavanjem polja, kao i na to što su građevinski radovi uništili delove netaknute prirode.
Bes zbog načinjene štete naveo je lokalne ekološke pokrete, poljoprivrednike i predstavnike seoskih mesnih zajednica da protestuju na ulicama Beograda. Evropske institucije pozivale su zemlje u regionu da ukinu subvencije, dok su evropske banke pooštrile pravila za finansiranje obnovljivih izvora.
Do sada je došlo samo do delimičnog poboljšanja. Neke zemlje u regionu preduzimale su početne korake ka postepenom ukidanju podrške ovakvim projektima, ali promene su spore i neizvesne – kako u zemljama članicama EU, tako i onima koje to nisu.
Regulatorni okvir
Jedinstveno energetsko tržište je kolevka projekta ujedinjene Evrope. Evropska unija sa svojih 27 članica, kakvu danas poznajemo nastala ja od Evropske zajednice za ugalj i čelik, formirane od šest zemlja 1951. godine, kako bi se regulisala trgovina dva najbitnija resursa za obnovu Evrope razorene ratom. Kolektivna želja da se osiguraju zalihe energenata bila je osnov za buduću integraciju.
Evropa je treći najveći potrošač električne energije, posle Kine i Amerike. Više od polovine energenata je uvezla – Rusija je glavni snabdevač EU naftom i prirodnim gasom. EU nije naklonjena obnovljivim izvorima energije samo zato da bi ublažila klimatske promene, objašnjava Jakub M. Godzimirski, profesor i stručnjak za evropsku energetsku politiku na Norveškom institutu za međunarodne poslove i dodaje da je ona, takođe, vođena komercijalnim i geopolitičkim interesima.
„Usredsređenost na obnovljive izvore pre svega dolazi kao potreba EU da smanji zavisnost od spoljnih dobavljača, s obzirom na to da se veći deo energije iz obnovljivih izvora proizvodi lokalno“, rekao je on za BIRN. „I dodatno se radi na tome da EU postane globalno konkurentnija. Ako je tržište [obnovljivih izvora energije] konkurentno u EU, tada će EU biti u mogućnosti da se takmiči sa akterima, koji deluju u globalnom kontekstu.“
Kao treće najveće energetsko tržište u svetu, EU može da izvrši značajan uticaj na energetsku politiku svojih članica i zemalja na Balkanu, koje žele da joj se priključe. Sa ekonomskim uticajem dolazi i sposobnost promovisanja propisa o životnoj sredini i tržišnih reformi, čiji je cilj često smanjenje dominacije državnih monopola.
EU vrši ovaj uticaj na istok kroz Energetsku zajednicu, međunarodnu organizaciju sa sedištem u Beču. Srbija je 2006. godine postala jedna od šest balkanskih zemalja, koje su ratifikovale sporazum sa Energetskom zajednicom. Zemlje su se na taj način, između ostalog, obavezale da „usklađuju zakonodavstvo sa EU o životnoj sredini, investicijama, tržišnom ponašanju i obnovljivim izvorima energije“ kao uslov za pristup „fondovima EU i međunarodnim finansijskim institucijama radi finansiranja energetskih projekata.“
Balkanske zemlje preuzele su obavezu prema Energetskoj zajednici da povećaju udeo električne energije proizvedene iz obnovljivih izvora. I u Srbiji, kao i u ostalim zemljama, male hidroelektrane više su dobile na značaju u odnosu na vetroparkove i solarne panele.
Tipične male hidroelektrane sastoje se od velike cevi, koja se postavlja u zemlju i kojom se voda iz reke dovodi do turbine, nizvodno, gde se proizvodi električna energija. Pristalice malih hidroelektrana tvrde da su one pouzdaniji izvor energije od vetroparkova i solarnih panela, kod kojih proizvodnja energije u velikoj meri zavisi od vremenskih uslova.
Godzimirski objašnjava da male i velike hidroelektrane nisu suštinski problematične – pravilno regulisane, mogle bi da donesu veliku korist. „Suština je u tome kako je tržište organizovano, suština je u podsticajima koje dajete investitorima“, kaže on za BIRN. „Reč je i o sposobnosti regulatornog okvira da kontroliše stvari, [vodeći računa da se one] rade u skladu sa pravilima.“
Šteta zbog krčenja šuma
Malu hidroelektranu Seoce u Kamenoj Gori je 2014. i 2015. godine kontrolisala inspekcija Ministarstva zaštite životne sredine. Inspektori su zabeležili da su neke od ekoloških dozvola za ovu elektranu izdate ranije, u maju 2012, mnogo pre nego što je Kamena Gora proglašena zaštićenim područjem, odnosno predelom izuzetnih odlika.
Investitoru je naloženo da pribavi Rešenje o uslovima zaštite prirode od Zavoda za zaštitu prirode Srbije. Umesto toga, radovi u planini su nastavljeni. Izgradnja pristupnog puta uz miniranje stene na trasi cevovoda i uklanjanje vegetacije u zaštićenom području, nastavljeni su bez validnog uslova Zavoda.
U julu 2015. godine, Ministarstvo je pokrenulo sudski postupak protiv vlasnika male elektrane, jer je gradio bez uslova zaštite prirode. Međutim, sud na kraju nije uspeo da sasluša vlasnika i postupak je zastario u decembru 2017. godine.
U međuvremenu, vlasnik je od Zavoda za zaštitu prirode pribavio potrebne uslove, čime je gradnja nastavljena u skladu sa zakonom. Dokumentacija Ministarstva zaštite životne sredine u koju je BIRN imao uvid pokazuje i da je vlasnik takođe platio posečeno drveće, ali se ne navodi iznos.
„Vi kad uklanjate drveće onda se ošteti i zemljište na kome je to drveće”, kaže za BIRN Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Čak i u slučaju da dođe do novog pošumljavanja, objašnjava Ristić, za formiranje kvalitetnog šumskog ekosistema potrebno je najmanje 60 do 100 godina.
BIRN je tražio komentar od vlasnika male hidroelektrane Seoce, firme „15. Avgust“ , u tri navrata u poslednja tri meseca. Svaki put u telefonskom razgovoru zaposleni u kompaniji rekli su da je vlasnik, Branislav Gugi Savić, jedina osoba ovlašćena za komentarisanje i da trenutno nije u mogućnosti da razgovara.
Seoce je jedna od 116 malih hidroelektrana, koje su se nalazile u sistemu proizvodnje električne energije u 2019. godini, od kojih je većina izgrađena u poslednjih deset godina. Prema podacima, koje je BIRN prikupio od lokalnih samouprava i Zavoda za zaštitu prirode, najmanje 24 male elektrane izgrađene su bez rešenja o uslovima zaštite prirode, koje nalaže zakon.
Vlasnici ovih elektrana počinjali su izgradnju bez prethodno pribavljenih uslova. U slučaju male hidroelektrane Seoce, potrebni uslovi su izdati naknadno. Na taj način, ekološka regulativa, koja treba bude preduslov za gradnju, tek je naknadno primenjena.
Odgovornost za to što su elektrane građene bez uslova zaštite prirode dele lokalne samouprave i nekoliko državnih instiucija. U septembru 2019. godine predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, odgovorio je na pritisak ekoloških aktivista obećanjem da će formirati posebnu komisiju, koja bi prekontrolisala već izgrađene male hidroelektrane u zemlji. BIRN je u oktobru 2020. godine, poslao pitanja Vučićevom kabinetu, ali nije dobio odgovor.
Ekspanzuju malih hidroelektrana na Balkanu podržale su Evropske banke nudeći kredite za projekte obnovljivih izvora u regionu. To su činile Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) i Evropska investiciona banka (EIB), koje su pooštrile kriterijume iz oblasti zaštite životne sredine za davanje kredita za male hidroelektrane.
Komercijalne banke širom Evrope, takođe, davale su kredite za projekte malih hidroelektrana u regionu. Među njima je i ERSTE banka, koja finansira BIRN-ovu stipendiju za novinarsku izuzetnost u okviru koje je i nastao ovaj tekst.
Iz predstavništva ove banke u Beogradu u pisanom odgovoru BIRN-u naveli su da prepoznaju klimatske promene kao jedan od najvećih globalnih izazova današnjeg društva, te da su zbog toga posvećeni finansiranju različitih projekata energetske efikasnosti i obnovljivih izvora energije. Dodaju i da banka nije finansirala projekte malih hidroelketrana u zaštićenom području, kao i da je izradila „matricu rizika, koja uzima u obzir sve društvene i ekološke faktore kako bi finansiranje bilo usklađeno sa međunarodnim standardima iz ove oblasti.“
Aktivisti za zaštitu životne sredine, međutim, smatraju da bi banke u potpunosti trebalo da prestanu sa finansiranjem projekata malih hidroelektrana. Iz Bankwatch Network-a, regionalne organizacije za zaštitu životne sredine i ljudskih prava, koja vodi kampanju protiv malih hidroelektrana, kažu da je „gotovo nemoguće“ efikasno kontrolisati projekte, delom i zato što se male hidroelektrane nalaze na udaljenim lokacijama. „Nikakve prethodne procene projekata ne mogu da spreče isušivanje reka“, rekla je Pippa Gallop, savetnica za energetiku jugoistočne Evrope u Bankwatch-u, u pisanoj izjavi.
„Zlatna groznica“ za licence
Prema obavezama iz ugovora sa Energetskom zajednicom, Srbija se obavezala da će do 2020. godine proizvoditi 27% energije iz obnovljivih izvora. Poslednje procene sugerišu da ovaj cilj neće biti ostvaren. Udeo obnovljivih izvora u ukupnoj proizvodnji električne energije nije se značajno menjao od 2009. godine.
U 2009. godini obnovljivi izvori obezbedili su 21% energije koja je korišćena u Srbiji. Prema poslednjem izveštaju Evropske komijisije o napretku Srbije iz 2020.godine udeo obnovljivih izvora u poslednjoj godini za koju su podaci dostupni – 2018. bio je 20,3%.
Veliki deo ove energije ne potiče iz malih hidroelektrana, već iz starije tehnologije obnovljivih izvora – velikih hidroelektrana. Male hidroelektrane činile su samo 0,7% ukupne energije proizvedene u Srbiji u 2018. godini, pokazuje računica na osnovu podataka EPS-a i Republičkog zavoda za statistiku.
Iako izgradnja bilo kog postrojenja za proizvodnju obnovljivih izvora ima i štetna dejstva po životnu sredinu, u teoriji bi buduća korist od energije koja nastaje bez sagorevanja fosilnih goriva, trebalo da bude veća od šteta koja je zbog toga nastala. U slučaju malih hidroelektrana to nije tako, objašnjava za BIRN Pippa Gallop iz organizacije Bankwatch:
„Mnogo više može da se postigne kroz mere energetske efikasnosti smanjivanjem gubitaka i mnogo više energije može da se proizvede u adekvatno postavljenim vetroparkovima i solarnim panelima.“
Iako su igrale glavnu ulogu u razvoju obnovljivih izvora u Srbiji, male hidorelektrane nisu proizvela ni blizu dovoljno električne energije koja bi pomogla da se ispuni obaveza prema Energetskoj zajednici. Međutim, isplatile su se investitorima.
Istraživanja CINS-a pokazuju da je u periodu 2013-2019. vlasnicima malih hidroelektrana u Srbiji isplaćeno 105 miliona evra. Novac je dolazio od građana koji su kroz račune za struju plaćali posebnu nadoknadu za obnovljive izvore energije. Vlasnicima elektrana je novac išao na osnovu fid-in tarife. Prema Godzimirskom, iz Norveškog instituta za međunarodne poslove, tarife igraju vitalnu ulogu u razvoju kapaciteta obnovljivih izvora – štite investitore od kolebanja cena energije.
„Kada želite da odlučite da li ćete investirati u malu hidroelektranu ili vetropark, morate znati da ćete dobiti dobar povraćaj ulaganja“, rekao je on za BIRN. „Stabilni ugovor sa nacionalnom mrežom, koji vam omogućava da prodate energiju po određenoj ceni, mnogo olakšava vašu odluku o ulaganju.“
Zbog državnih subvencija, koje investitorima garantuju povraćaj novca, licence za obavljanje ove delatnosti mogu da budu predmet špekulacija. Poverljiva diplomatska depeša američke ambasade u Beogradu aludira na trgovinu licencama 2009. godine – u vreme kada je Srbija postavljala temelje ovog sektora. U depeši, objavljenoj na Vikiliksu, navodi se razgovor sa zvaničnicima Evropske banke za obnovu i razvoj, EBRD, koja je pomagala u prikupljanju sredstava za obnovljive izvore. Autori depeše citiraju predstavnike banke kako upozoravaju da je tržište obnovljivih izvora „po kvalitetu poput zlatne groznice, sa mnogo sitnih investitora … koji pokušavaju da dobiju licence u nadi da će ta prava brzo prodati drugim investitorima“
Ne postoje dokazi da je u slučaju male hidroelektrane Seoce došlo do korupcije, kao ni u celokupnom upravljanju Vlade Srbije sektorom obnovljivih izvora energije.
Međutim, postoje slučajevi gde su feed-in tarife pružale mogućnost za korupciju.
Godzimirski objašnjava da je sistem daleko od besprekornog i da bi mogao da stvori „prolaz za korupciju“ u bilo kojem loše regulisanom okruženju u kojem su državni zvaničnici donosili odluke, koje su uticale na finansije privatnih firmi. On je za BIRN rekao da bi firme, koje posluju u sektoru obnovljivih izvora energije, na primer, mogle da budu u iskušenju da vladinim zvaničnicima ponude „ekonomske podsticaje” kako bi osigurale da dobiju posebno izdašan povraćaj ulaganja putem feed-in tarife.
Najpoznatiji slučaj korupcije u sektoru obnovljivih izvora energije, koji je podržala EU, desio se pre 10 godina na Siciliji, kada su tužioci utvrdili da je lokalna mafija profitirala od izgradnje vetroparkova i solarnih panela.
Direktor Sekretarijata Energetske zajednice, Janez Kopač, takođe je prepoznao svojstveni rizik od korupcije u sistemu.
“Gde god je bila feed-in tarifa, te poslove je preuzela mafija, jer je to čist posao, to je posao sa državom i veoma je profitabilan”, objasnio je Kopač.
Kopač objašnjava da su ta mesta bila rezervisana za manju grupu igrača u sektoru obnovljivih izvora:
“Ne može to napravit svako, jer ako bi to svako napravio država bi bankrotirala. Bilo bi previše tih investija. Onda to treba limitirati. (..) Ko će ući u tu shemu – neko ko je nekako bliže.”
Kopač navodi da bi feed-in tarife „tolerišu“ samo u izuzetnim situacijama, kao kratkoročni podsticaj za privatne kompanije da izgrade kapacitete obnovljivih izvora.
On je za BIRN rekao da je Energetska zajednica savetovala vlade da što brže ukinu tarife, zamenjujući ih sistemom aukcija, kod kojih investitori licitiraju za licence.
„Male hidroelektrane se uopšte ne isplate ekonomski, ako nemaju feed-in tarife.“, rekao je i dodao: „Aukcije bi problem rešile preko noći, jer ne bi bilo više podsticaja za neefikasne investicije.“
Međutim, Kopač je navodi da njegova organizacija ima ograničen uticaj na nacionalne vlade, koje su zanemarivale njene savete. „Teoretski to bi bilo moguće (isključiti zemlju iz Energetske zajednice)“, rekao je on za BIRN, ali to bi bila „atomska bomba“.
Neizvestan dobitak
Uprkos smernicama EU, Srbija i dalje nudi feed-in tarife za male hidroelektrane, druge vlade u regionu popuštaju pod pritiskom brige za zaštitu životne sredine.
U Rumuniji, zemlji članici EU od 2007. godine, izgrađeno je nekoliko stotina malih hidroelektrana u planinskim divljinama. Neke od njih izgrađene su na rekama Kapra i Buda u planinama Fagaraš, dela planinskog lanca južnih Karpata, koji se prostire kroz centralnu Rumuniju.
Fagaraš je popularna destinacija u Rumuniji, stanište smeđih medveda i risa. Autoput, koji prelazi preko planina BBC-jev automobilski šou Top Gear je opisao je kao „najbolji put na svetu“ zbog svog zapanjujućih vidikovca i krivina.
Balkanski bum u vezi sa izgradnjom malih hidroelektrana došao je na ove planine pre deset godina, kroz zvučne podloge dinamita i tešku mehanizaciju. Ovidiu Mihut, lokalni školski učitelj koji je nekada lovio rekama Kapra i Buda, priseća se svog prvog susreta sa radnicima i buldožerima, koji postavljaju cevi preko rečnog korita u 2010.godini. „Bilo je odvratno“, rekao je za BIRN tokom putovanja u to područje i dodao: „Reka je deo mog srca. (…) Bilo je to kao da vidite nekoga za koga znate da će umreti.“
Besan, Mihut se okrenuo tajnom aktivizmu. U lokalnim barovima upoznao je radnike, koji su gradili male hidroelektrane i čuo njihove priče, nikada ne odajući da je prikupljao informacije. Da bi bio trezan dok su pili, umesto piva je diskretno dopunjavao čašu ledenim čajem.
Nakon što su ga rumunske vlasti ignorisale, Mihut je putem imejla u martu 2012. poslao prvu od nekoliko žalbi Evropskoj komisiji. Udružio se sa ostalim aktivistima ogorčenih izgradnjom malih hidroelektrana u divljim predelima, kako bi izvršili pritisak na vlast u Rumuniji i sprečili dalju gradnju elektrana. Do toga je došlo 2015. godine kada su rumunske vlasti ukinule subvencije za takve projekte u zemlji. Evropska komisija je zatim, 2016., otvorila postupak protiv Rumunije u kome proverava da li je u toj zemlji došlo do kršenja propisa Evropske unije o zaštiti životne sredine.
Istraga još uvek traje, ali dobici koje su ostvarili ekološki aktivisti za sada su trajni. U septembru je rumunska Vlada usvojila kontroverzni zakon, kojim se odobrava izgradnja hidroelektrana u zaštićenim područjima.
Ekolozi veruju da je cilj zakona bio da se ubrza završetak državnih projekata za velike hidroelektrane, koji su ostali nedovršeni, jer su bili u suprotnosti sa pravilima EU. Ipak, ne očekuju da će novi zakon ponovo zakotrljati izgradnju malih hidroelektrana, jer ne uključuje nikakve odredbe o subvencionisanju novih postrojenja. Diana Cosmoiu, zaposlena u Svetskom fondu za prirodu u Rumuniji (WWF) koja prati ovu oblast, rekla je za BIRN da su napori učesnika kampanja osigurali da „najnovija verzija nacionalne energetske strategije ne podržava male hidroenergetske projekte“.
Stručnjaci su za BIRN rekli da su evropski propisi o zaštiti životne sredine obično stroži za zemlje članice EU u odnosu na one koje tek teže da se pridruže. Na primer, EU je više puta pozivala srpsku vladu da ukine feed-in tarife i uvede aukcije, poslednji put 2020. godine, ali zemlja i dalje nudi subvencije.
Nehro Rovčanin, iz Gračanice, smatra da je kampanja protiv malih hidroelektrana u njegovom selu samo pokazala koliko je teško pozvati moćnike na odgovornost. „Investitor može da stavi cev u reku, ali mi, obični građani, kažnjavamo se ako kršimo zakon“, rekao je on.
Dina Đorđevič je novinarka beogradskog istraživačkog medija, CINS. Urednik ove priče je Neil Arun. Priča je nastala kao deo programa „Balkan Fellowship for Journalistic Excellence“, podržanog od strane ERSTE Fondacije, u saradnji sa Balkanskom istraživačkom regionalnom mrežom.
