Ako se ne zaboravi, istina nikada ne umire. A dr Jovan Babić (81), lekar radiolog i profesor Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, nikada nije zaboravio kako su februara 1947. godine, kada je bio sedmogodišnjak, u njegovu porodičnu kuću u Šidu banuli oficiri Ozne.
Odveli su njegovog oca Dušana i odneli sav materijal koji je on, kao predsednik posleratne Komisije za ispitivanje zločina ustaša i nacista, do tada prikupio u sremskim selima, ali i u Jasenovcu.
21. X 1900. – 19. II 1974.
Dušanov dokazni materijal o žrtvama i zločincima oznaši su uništili u ime bratstva i jedinstva novoformirane Jugoslavije. Činilo se to uništenje nepovratnim, sve dok posle višedecenijskog traganja dr Babić nije pronašao treći primerak svedočenja preživelih Sremaca, kod Šiđanina Slobodana Stevančevića.
On je bio zapisničar Dušana Babića i sva svedočanstva kucao je u tri primerka. Jedan primerak su ljudi iz Ozne našli u Babićevoj kući, drugi na njegovom radnom mestu, a treći su prevideli. Kao i Dušanov rukopis iz Jasenovca.
Na osnovu tog materijala, Dušanov sin dr Jovan Babić je odštampao knjigu na kojoj je kao autora naveo oca. Očeve originalne rukopise Jovan je poklonio ovih dana Arhivu Vojvodine u Novom Sadu, na čijem čelu je dr Nebojša Kuzmanović. Dokumenti će biti pretočeni u knjige i u elektronsku formu.
Tako je istina koju je otkrio Dušan Babić (1900-1974) izbila na površinu posle više od sedam decenija, i biće dragoceni doprinos otkrivanju potpune istine o stradanjima Srba, Jevreja i Roma u Sremu. Jer Pokrajinska vlada AP Vojvodine nedavno je oformila komisiju o prikupljanju podataka o žrtvama u Sremu u periodu 1941/1945. Prvi put bi trebalo da se sabere i imenuje više od 50.000 sremačkih žrtava, mahom civila.
Novi Sad: Polet pres, 2003.
Jovanovog oca Ozna je zadržala 72 sata na ispitivanju, a zatim ga vratila u Šid. Ubrzo je smenjen s mesta predsednika Komisije za istraživanje zločina. Sinu nikada nije govorio o onome što je preživeo, niti o podacima koje su mu svedoci otkrili. Zločini u Sremu ni do danas nisu do kraja istraženi.
Kada sam odrastao, shvatio sam da je otac ćutao da bi me zaštitio. Umro je 1974. godine, i nijednom mi nije napomenuo da nastavim tamo gde je on stao, niti je želeo da razgovaramo na tu temu. Kasnije, na studijama u Novom Sadu, počeo sam da sam tragam za tom građom. Deo sam našao u šidskoj biblioteci, a deo kod kuće, sakriven na tavanu. Sakupljao sam to tri godine. U razmaku od 73 godine, dovršeno je ono što je moj otac započeo – kaže Jovan Babić.
Da je cela Nezavisna Država Hrvatska bila jedan veliki koncentracioni logor, proizilazilo je iz svedočanstava koja su preživeli Sremci preneli Dušanu Babiću, pravniku, koji je 1945. postavljen za pomoćnika u Komisiji za ispitivanje zločina, a 1. januara 1947. imenovan za predsednika tog tela.
Svako sremsko selo u kojem su živeli većinom Srbi bilo je za vreme rata opkoljeno od tri formacije – Nemaca, ustaša i domobrana. Zajedno su radili na njihovom uništavanju. Opkole selo u gluvo doba noći i isteraju ljude u centar ili u portu. Drže ih tu do sutradan, pa onda izdvoje žene i mlađu decu do 14 godina, a ostale pobiju. To su bile masovne egzekucije po selima. Sveukupno, nije bilo manje od 50.000 pobijenih po Sremu, mahom civila – naglašava dr Babić.
On dodaje da nisu samo ustaše činile zverstva u Sremu, radili su to i domaći Nemci. Prvi logor formiran je u Rumi 8. aprila, a učinio je to Anton Bauer, Nemac, predratni rumljanski žandarm. Čim su Nemci ušli u Jugoslaviju, Bauer je svoje ljude obukao u crne uniforme. Logor u Rumi uglavnom se formirao od mesnog stanovništva, bio je ograđen žicom, bez ijedne barake. Logoraši su sve vreme bili izloženi kiši, suncu i snegu, saslušavani, slabo hranjeni i brutalno mučeni.
Gotovo svi iskazi preživelih Sremaca koji su svedočili Dušanu Babiću za potrebe tada formirane komisije odnosili su se na Jasenovac i Staru Gradišku. Glavni izvor podataka o tom jezivom logoru odmah posle rata bili su upravo Sremci. U Gradiški je na najsuroviji način umoreno 46.000 ljudi, mahom žena i dece.
Tamo su, priča dr Jovan Babić, decu uterivali u sobe na kojima su zatvarali sve otvore da bi zaustavili protok vazduha i zatim su ubacivali zapaljen sumpor da ih poguši. Žene i devojke zatvarali su u kulu. U jednoj sobi ostao je krvlju ispisan jezivi stih: “Ne kos’ dragi, travu pokraj Save, pokosićeš moje oči plave.”
Sve dok je njegov otac istraživao događaje u Sremu nije bilo problema, ali kada je tragom svedočanstava februara 1946. otišao u Jasenovac i snimao sve što je od tog logora ostalo, morao je da se, po naređenju iz Šida, vrati posle svega četiri dana.
Kada su u kuću Babića banuli ljudi iz Ozne, pokupili su fotografije iz Jasenovca, kao i dva primerka dosijea otkucanih na pisaćoj mašini. Dušan Babić je ubrzo smenjen sa mesta predsednika Komisije. U tom rukopisu pobrojao je 10.000 Sremaca nastradalih u Jasenovcu. Naveo je imena stradalnika, ali i zločinaca, kao i pomagača, ustaških saradnika iz sremskih mesta.
Dve trećine iskaza svedoka je odštampano, a jedna trećina se još nalazi kod njega.
Želja mi je da i tu trećinu odštampam i mirno sačekam zalazak života. Odužio sam obavezu prema svom narodu i ocu – zaključuje dr Jovan Babić.
Prema rečima dr Nebojše Kuzmanovića, direktora Arhiva Vojvodine, koji je i predsednik novoformirane komisije, istraživanje zločina u Sremu trajaće najmanje godinu dana. Članovi komisije su ugledni stručnjaci, istoričari iz najrelevantnijih srpskih institucija.
