Ono što se desilo u prestonici 14. aprila 1935. godine stalo je sažeto u naslovni blok jednog izveštaja u novinama objavljenim sutradan – “Jučerašnja beogradska atrakcija: impozantna manifestacija beogradskih taksi-šofera“.
U podnaslovu je pisalo i to da su “predstavnike našeg automobilizma primili predsednik vlade g. Jevtić i ministar finansija dr Stojadinović“.
A priču je pratila veoma atraktivna fotografija nepregledne kolone vozila koja se spuštaju iz Miloša Velikog u Nemanjinu.
Nisu to bili nikakvi protesti taksista, niti je bila nečija namera da blokira ulice glavnog grada radi nekog svog nezadovoljstva… Uostalom bila je nedelja, pa ne bi nikome preterano ni smetali.
Bio je to kudikamo lepši povod, a narod je izašao da taj veličanstveni skup dodatno omasovi. Bila je to zapravo vožnja u znak podrške državi za sve mere koje je učinila i koje je nameravala da učini za razvoj saobraćaja u Beogradu. 
“Nigde jednih kola na taksi-stanicama. Pred železničkom stanicom mogla se videti dva-tri fijakera. U 9 časova obustavljen je i tramvajski saobraćaj na glavnim linijama. Očekivala se neobična manifestacija beogradskog automobilizima i motociklizma.”
Počev od 8 sati ujutro ka mestu koje je bilo određeno za polazak kolone (prostor ispred hotela Srpska kruna) pristizali su sa svih strana automobili i motocikli.
“Tako se postepeno obrazovala kolona čije je čelo bilo kod “Srpske krune”, a protezala se preko ulica Pariske, Bogojavljenske, Kosančićevog venca, Pop-Lukine, pa preko Zemunskog mosta u pravcu Zemuna. Začelje se nije videlo. Kolona se parkirala sve po dva paralelna automobila“.
Kod Kalemegdana je bilo nalik najvećem prazniku. I nisu bili samo muškarci u svojim svečanim nedeljnim odelima, već su s nestrpljenjem polazak kolone očekivali i deca i žene.
Tiskali su se da što bolje vide a ni slutili nisu punu veličinu tog istorijskog trenutka za celu zemlju.
“U 9.30 časova kolona je krenula Knez-Mihailovom ulicom brzinom od tri kilometra na sat. Ovo je bila jedinstvena prilika da se vidi kako i beogradski šoferi znaju da voze i polako“, pisala je štampa a ova poslednja rečenica nekako i danas zvuči nestvarno.
Povorku je predvodio, okružen motociklima sa svih strana u svom taksiju sa razvijenom državnom zastavom, izvesni Borislav Branković sa istaknutim odlikovanjem, Karađorđevom zvezdom sa mačevima, na grudima!
Bila su tu i dva trkačka automobila. Jedan sasvim nov, a drugi stari, crveni… Taj su znali svi Beograđani, baš kao što su znali i njegovog slavnog vozača Radovana Savatića.
Radovan je tokom Prvog svetskog rata bio vozač Živojina Mišića a kasnije i kralja Aleksandra Karađorđevića. Od 1923. godine učestvovao je u brojnim trkama i uglavnom pobeđivao.
Kao najuspešniji automobilista tadašnje Jugoslavije poslednji put je na startu bio na sada već legendarnoj međunarodnoj utrci na kružnoj stazi oko Kalemegdana 3. septembra 1939. godine. Tada se oprostio pobedom u “škodi” u konkurenciji automobila do 1.500 kubika.
U toj koloni bili su svi beogradski taksi-šoferi u impozantnom broju od preko pet stotina vozila. Na kraju je bilo i deset teških teretnih kamiona, a iza njih išlo je još nekoliko sasvim novih, kao iz kutije izvađenih, još neregistrovanih automobila, konstatovao je jedan od novinara obrativši posebnu pažnju na to da je tu ipak bilo malo trgovaca automobilima iako su nove državne mere ponajviše bile u njihovom interesu.
Kada je čelo kolone stiglo pred tadašnju železničku stanicu začelje kolone je bilo tek kod “Ruskog cara”. Nema sumnje, veličanstven događaj za tadašnji Beograd.
Predsednik Ministarskog saveta (premijer) Bogoljub Jevtić primio je u svom kabinetu delegaciju Udruženja auto-taksija za grad Beograd koja je Kraljevskoj vladi izjavila zahvalnost na preduzetim merama za olakšanje motorizacije saobraćaja i za unapređenje turizma u našoj zemlji.
Udruženje auto-taksija za grad Beograd istaklo je da će sve sa svoje strane olakšati napore vladi, a sve u cilju podizanja “nivoa automobilizima i biciklizma do maksimuma privredne i finansijske koristi kao i državne bezbednosti”.
Beogradski taksisti su otišli i do kabineta ondašnjeg ministara finansija dr Milana Stojadinovića da se i njemu zahvale na svemu.
Nedugo potom većina je svoje automobile vratila na ulice, da nastave ono što im je i posao, a mušterija za taksi prevoz je tog dana bilo mnogo, mnogo više nego što se moglo i nadati za jedno nedeljno rano popodne.
Uostalom, svi ti ljudi su i došli da vide defile centrom grada, pa kad već nisu plaćali ulaznicu, bilo je onih koji su naposletku ipak morali da plate makar vožnju.
