Svaka zemlja ima neku svoju sapunicu, koja se veoma malo razlikuje od onih sa TV ekrana. Sapunica je teška drama, ispričana na jedan pitki i svakom prihvatljiv način. Junaci sapunica su uglavnom marginalci. Ljudi sa kojima se masa može identifikovati, jer je i sama uvek sporedni igrač koji se izdigne iznad proseka ili srećnim sticajem okolnosti ili iskakanjem iz šina po kojima idu svi vozovi.
Dok su u Srbiji sapunice bile televizijske, nije bilo loše, koliko god da je zaista bilo loše u životu. Ne“Srećni ljudi“, „Bolji životi“, „Babe koje se češljaju“ i drugi RTS-ovi opijati, sada deluju kao blag sedativ. Da li će se Giga i Emilija pomiriti, ko će pronaći skriveno blago, da li će mali Neca pronaći kuče Simu, da li će Radašin da zapali selo? Suza suzu stiže. Nacija u transu.
Rijaliti programi su poslužili kao neki prelaz iz izmaštanih sapunica u one stvarne, da bi već više od godinu dana neki mediji stvorili ni iz čega sapunicu nad sapunicama. Večni izvor eksploatisanja i držanja ovog naroda u dilemi.
Ova sapunica se zove „Marjanovići“.
U njoj se mešaju žanrovi. Od drame, horora, trilera, naučne fantastike, pa do nekad i komedije.
Kao u popularnoj američkoj seriji „Očajne domaćice“ sve počinje pogibijom glavne junakinje, koja kasnije vodi gledaoce kroz celu priču.
Ubijena pevačica je veću slavu doživela mrtva, nego dok je bila živa. Kao živu znao ju je jedan uzak krug ljudi, a mrtvu je znaju svi. Ko je ubio Jelenu? Čeka se agent Kuper pa da kao u Tvin Piksu reši zagonetku, pošto to domaćim agentima Kuperima nikako ne ide od ruke.
Glavni negativac je muž, koji svoju ulogu igra karakterno. Što bi ljudi s filma rekli, on „brani svoj lik“. Kakav da je.
Da bi ovo bila zaista sapunica na pravi južnoamerički način, tu su i zli deda, još gora baba i poremećeni brat. Ne malu ulogu igraju i frizerka ubijene pevačice, njena maserka, čovek koji joj je jednom prodao lampu na buvljaku i zagonetni svedok saradnik. Niko ga ne zna, ali se zna da postoji.
Forenzičari sa svojim DNK analizama i opširnim izveštajima sa mesta zločina, verovatno su više edukativni element serije, nego kao neki triler dodatak. Kao što u svim tim serijama prikazuju sveštenike ili ljude od ugleda kako rade ispravne stvari, i utiču na narod da se edukuje i bude bolji, tako ovi naši forenzičari uče naše buduće kriminalce, kako treba sakriti dokaze s mesta zločina. Ne, ne… telefon i trenerka se odmah zapale. Ne čuvaju se. Ne radite kao Marjanovići.
Ni „Dosije Iks“ nije zanemaren u ovom slučaju. Pojavile su se i teorije, da je sve nameštaljka i da je prava Jelena zapravo oteta od vanzemaljaca. Na neki još čudniji način, taj Borčanski nasip, gde se zločin izvršio, izgleda da je bio pun ko košnica. Sudeći po nekim napisima, pola Beograda je u to vreme bilo tamo. Slike na kojima se vidi samo travuljina, i tragovi zločina, samo su fotošop. Sad svaka domaćica zna da se fotošopira, a neće tamo neki masoni i zaverenici.
Sem žrtve, koja je automatski oslobođena svake krivice, jedino pozitivno i ničim sumnjivo biće, jeste njena ćerkica, koja služi svima ostalima za potkusurivanje. Dete koje u svojoj prostoti i nevinosti ne bi trebalo ni pominjati, postalo je mamac, koji veštim potezima, glavni protagonisti bacaju u prljavu vodu.
Kada život postane sapunica i kada se sudskim i policijskim poslovima bave patronažne sestre, pekari, nastavnici, vozači i svi ostali koji su „kvalifikovani“, pitamo se da li je to slučajno. Da li država ima uopšte mehanizme vlasti, koji ovu seriju mogu skinuti s ekrana i pomoći sveopštem nacionalnom zdravlju. Inače se zapitamo, da li to država namerno svoje građane drži u narkozi i ubija im smisao za životom.
Vladan Rakanović
vidovdan.org
Način na koji je prikazivan taj zločin uništio je i ono malo elementarnog pijeteta koje je čovek možda mogao da oseti prema nesrećnici. Ova mračna priča o polusvetu, i iz polusveta, od početka je korišćena za sasvim druge svrhe.