Nakon parlamentarnih izbora 24 aprila stvari su se u Srbiji, odnosno tačnije Narodnoj skupštini nešto promenile, ali ne previše. Po predviđanjima koje sam dao i u tekstovima uoči izbora, kako sam najavio više puta sastav parlamenta bi trebalo ostati (u postojećim izrazito nedemokratskim uslovima u zemlji) sličan onom prethodnom, s tom razlikom da u njega ulaze liste SRS i lista DSS-Dveri, a za toliko sam približno smatrao da će SNS imati manje mandata, i to se obistinilo. Istina iznenađenje je svakako, a nisam ga predvideo ulazak u parlament Saše Radulovića. Iznenađen sam sa druge strane, i to priznajem nisam očekivao da će režim pokušati da dodatno, dakle pored svih pristrasnosti, neregularnosti, da ne govorimo o izostanku ikakave ravnopravnosti u medijima i dr, da direktno prekroji izbornu volju građana pokušajem izbacivanja iz parlamenta liste DSS-Dveri, zbog čega se suštinski i ponavljaju izbori na nekoliko mesta u zemlji. Zapravo oni se i ne ponavljaju tamo gde je suštinski došlo do očiglednih krađa, kao što je u pitanju Kosovo i Metohija na primer, već se ponavljaju samo tamo gde režim smatra da je lista DSS-Dveri koja mu je očigledno (samo ta, ili makar pre svega ta lista) trn u oku, solidno prošla, i da bi ponavljanjem mogao uz ovakav RIK i prateće službe, da je toliko pokrade i ostavi ispod cenzusa „za glas ili dva“.
Kako sam na neki način uvek bio sportista, redovno tražim razloge neuspeha, ili makar nedovoljno uspeha na svojoj strani, da bih to poboljšao, za šta uvek ima i te kako prostora, jer su to faktori koji redovno kriju ogroman kapacitet za korekcije, ukazao bih da je uz sve manjkavosti, i Scile i hibride ovog sveta koji su se sručili na patriotsku opoziciju, i da se ne lažemo, prevashodno, ili čak isključivo na listu DSS-Dveri (posle ćemo reći i zašto), da je neverovatno koliko je prostora ostalo neiskorišćeno za delovanje ove grupacije, a to se naročito odnosi na DSS. Kada se odbrani cenzus od pokušaja prekrajanja izborne volje građana, trebalo bi sesti i suštinski raditi na rekonstrukciji stranke, pre svega njenog organizacionog dela, infrastrukture, omasovljenja članstva, medijskog nastupa, izgradnje strukovnih saveta, mesnih odbora i svega ostalog bez čega ozbiljna stranačka i pluralistička borba nije ni moguća, naravno, ako je ljudima koji su tu, uopšte stalo (svakako jeste), onoga što je za mene primarno, a to je da se pored odličnog, dostojanstvenog programa i „izlaženja na crtu okupaciji i destrukciji Srbije“ koju sprovodi režim kao produženi elemenat postoktobarske koncepcije u novonastalim okolnostima, uz suptilnu ili manje više naglašenu podršku nama manje naklonjenih stranih sila, dakle da se pored tog programa zbog čega sam se i priključio Patriotskom bloku i samom DSS, postoje i steknu neophodni kapaciteti organizacioni, kadrovski, u masovnom članstvu i biračima, dakle da se taj časni program i cilj i može realizovati. Jer džaba vam i idealni programi i ciljevi, ako nemate sredstava i mogućnosti, a najgore od toga da ne radite na njihovm jačanju dovoljno, da se oni realizuju, makar u najvećoj meri.
Dovoljno je reći da je DSS od izbora decembra 2000. kada je tadašnji DOS ubedljivo pobedio (64 % svih glasova izašlih birača), a jasno je da je za DSS bilo verovatno najviše simpatija u okviru njega (DSS i DS su imali najveći broj mandata podjednak), da je na svim sledećim parlamentarnim izborima u sledećih dakle 16 godina, stranka dobijala manje nego prošli put, što je za Ginisovu knjigu rekorda. U okviru ovog perioda posebno od 2000-2008 je u kontinuitetu bila na vlasti, pa se opet iz izbora u izbore „topila“ što je možda jedinstven slučaj u pluralističkom sistemu ne samo Srbije. Dakle ako je na izborima koje sam spomenuo decmembra 2000. DSS imala uz DS najviše mandata u zemlji (realno bila makar za nijansu popularnija), dakle više čak i od SPS (14 %) ili SRS (8,6 %), već na sledećim izborima u decembru 2003, DSS ima manje glasova i mandata (17,7 % glasova) pojedinačno gledano od SRS (27,6 %) iako formira vladu, tzv. Prvu vladu Vojislava Koštunice, gde je u odnosu na ostale članice vlade imala najviše mandata i uticaja. Već na sledećim izborima parlamentrnim 2007, DSS osvaja ponovo manje mandata i glasova nego prošli put (glasova 16,6 %), i to manje ne samo od SRS (28,6 % glasova), već sada i od DS (22,7 % glasova), pa se formira tzv. Druga Koštuničina vlada, gde je DSS u odnosu na DS manjinski partner. Već na sledećim vanrednim parlementarnim izborima maja 2008, DSS dobija bitno manje mandata i glasova ponovo nego pre samo nešto više od godinu dana (11,62 % glasova), bitno manje i od SRS (29,46 %) i od koalicije oko DS (38,42 %), pa odlazi u opoziciju. Na sledećim parlamentarnim izborima februara 2012. DSS osvaja tek oko 7 % glasova birača i prelazi cenzus, dakle dobija daleko manje od SNS (24 %) od DS (22 %) pa čak i od SPS (14,5 %), dakle tek nešto više je tada Koštuničina stranka dobila od LDP koji je takođe ušao u parlament. Priznaćete očigledno nazadovanje u kontinuitetu, da bi najzad na izborima 2014. stranka ostala ispod cenzusa (4,1 % dobijenih glasova) što je bio i glavni razlog Koštuničine ostavke. Ako su Dveri i DSS pojedinačno posmatrano osvojile po nešto oko 4 % birača 2014 (što je najgori rezultat bio u istoriji DSS) a sada zajedno 5 %, a u međuvremnu Vučić rasturio Srbiju po svim pokazateljima, onda se grubo posmatrano, ako ne uzmemo u obzir niz drugih objektivnih okolnosti (podela ne samo DSS, već u manjoj meri i Dveri, neviđeni pritisci režima i mekookuapcionog aparata upravo na ovu listu, totalna blokada medija, nedostatak sredstava, izborne nepravilnosti, razjedinjenost patriotske opozicije na izborima, i nekoliko lista sa sličnim programima koje su na neobičan način skupile potpise za izbore, a na njima nisu osvojile ni deo glasova – makar tih potpisa navodno overenih kod suskog predstavnika, pa se postavalja pitanje ko im je skupio, i da li su uopšte imali regularne potpise i dr), onda je to realno dalji put smanjenja dobijenih glasova, dakle ova neobična silazna linija se nastavlja.
Moje je mišljenje, a o tome sam pisao već najmanje čitavu deceniju, da je glavni razlog, a ima ih svakako više, ovakvog stalnog opadanja DSS na parlamentarnim izborima, unikatnost statuta ove stranke (Dragan Petrović Srpske političke stranke, Institut za političke studije 2007, na str. 145-149 i drugo prošireno izdanje ove knjige iz 2010, izdavač Kultura polisa, na strani 282). Dakle još u ovoj knjizi posvećenoj parlamentarizmu i strankama u Srbiji još od osnivanja do današnjih dana, sam na navedenim stranama, ali i u nizu drugih radova, navodio ono što i sada bih istakao kao suštinu, ne samo zbog čega što se tiče institucionalne organizacije, stranka stagnira i čak očigledno nazaduje (svakako ima mnogo i drugih razloga, ali ovi su ugrađeni u statut i veoma bitni), već da se to mora izmeniti, ako se uopšte želi ostati u nekom ozbiljnoj stranačkoj utakmici:
1. Samo DSS od svih parlamentarnih i ozbiljnih stranaka u Srbiji ima statutarno rešenje da na nivou Opštinskih odbora, predsednici Mesnih odbora nisu automatski i članovi Opštinskog odbora, što u praksi destimuliše osnivanje i rad Mesnih odbora koji su presudno važni za izgradnju infrastrukture po zemlji, a i omasovljenje i rad na terenu svake stranke.
2. Samo DSS od svih parlamentarnih i ozbiljnih stranaka u Srbiji ima statutarno rešenje da na nivou Opštinskih odbora, predsednici Stručnih saveta nisu automatski i članovi Opštinskih odbora, što u praksi destimuliše rad i jačanje Stručnih saveta pri opštinama, ali po vertikali i u regiji i zemlji. Stručni saveti (za ekonomiju, za pravna pitanja, za zdravstvo, za informatiku-kompjutere i komunikologiju, za medije i marketing i dr.) su neophodni za svaku stranku, da budu razdvojeni od uticaja vrha opštinskih odbora i hijerarhije po horizontali, jer su to u praksi najčešće sudari ambicioznih i energičnih lokalnih političara i lidera, njima podložne lokalne ekipe, vrlo često nedovoljno obrazovani, a sa druge strane su u okviru i pri stručnim savetima stručnjaci i elita, koja je kao takva potrebna stranci i njenim izazovima, posebno kandidovanju za uspešno vršenje vlasti. Strukovni saveti su povezani po vertikali sa strukovnim savetima na nivou regije i zemlje, i oni imaju svoju hijerarhiju pre svega na bazi stručnosti. Najbolji ekonomisti (odnosno pravnici, lekari, informatičari i dr.) u stranci (a mogu i van stranačka lica) na opštini biraju najboljeg među njima za predsednika Saveta koji je i član u Opštinskom odboru, povezani su u hijerarhiji svojih vrednosti i saradnji sa stručnim savetima u regiji i zemlji, i odatle bez preteranog upliva političkih moćnika same stranke prezentiraju na različitim nivoima (opština, regija, država) svoje programe stručne i kadrovske predloge iz struke. U DSS ovoga nema, pa kada se dolazilo na vlast na različitim nivoima u proteklih deceniju-dve, onda su lokalni i regionalni moćnici, imali svoje prijatelje, rođake i sl, stručnjake koje su predlagali za odgovorna mesta za vršenje vlasti, pošto su strukovni saveti, budući da su statutarno i u praksi segregisani ili ne postoje čak, nisu imali ni uticaja ni kapacitete za tako nešto. Daleko od toga da svih ovih nedostataka nema u drugim strankama, i da će ih svakao biti i nakon unošenja ovih statutarnih promena, ali će bar oni biti znatno smanjeni i pod institucionalnim pritiskom.
3. DSS je do pre nekoliko godina imao za učlanjavanje višestruke prepreke, umesto toga, stranka bi morala kao i druge stranke, da ne samo liberalizuje učlanjavanje (što je delimično urađeno), već da to postane jedan od repera uspešnosti svakog dela organizacije i funkcionera, što za sada nije slučaj. Bez omasovljenja stranke nema ni snage koja se može suprotstaviti postojećoj medijskoj i svakoj drugoj okupaciji zemlje. SNS pre svega ima masovno članstvo i brojne aktiviste, snažnu mrežu mesnih odbora, a DSS pre svega ne koristi svoju privlačnost u programu da se približi masama, da ih pospešivanjem učlanjavanja privuče u svoje redove i izgradi moćnu mrežu mesnih odbora. Tačka jedan i tri su međusobno povezane u pravcu kvantitativnog jačanja organizacija, a tačka dva u pravcu kvalitativnog. Zajedno sa drugim neophodnim promenama to daje sinergiju ka značajnom rastu organizacije, a imajući u obzir opozicioni program i čitave patriotske opozicije u zemlji, te uključivanje što većeg dela nekompradorske društvene elite, koja je za sada skrajnuta, to bi mogla biti lavina začetka velikih promena, paralelno sa okupljanjem u jedan programski blok srodnih organizacija, a i onih drugih, ne previše idejno udaljenih, na bazi zajedničkih ciljeva promene stanja u zemlji nabolje.. Ogroman deo neopredeljenih birača se može sinergijom različitih elemenata delovanja, supstituisanjem alternativnih medija i čestim aktivnostima na terenu, pre svega od strane elite iz strukovnih saveta, koja se ne može supstituisati samo političarima karijeristima po vertikali organizacije stranke, ili uključivanjem u kampanje nestranačkih intelektualaca (što samo po sebi nije loše).
Dakle kao što je Otomanska imperija imala svoja višestruka ograničenja, pa je vekovima zaostajala i propadala, tako i DSS ima nekoliko ponavljam unikatnih statutarnih rešenja, koje nema ni jedna druga politička stranka od ovih jačih u Srbiji i kao što vidimo, paradoks, čak i za Ginisovu knjigu, na svakim sledećim izborima u zemlji u poslednjih 16 godina, stranka dobija sve manje i manje glasova i mandata. Dr Sanda Rašković-Ivić je donela izvesne reforme u pozitivnom pravcu ne samo u programskom delu (bliži odnos prema Rusiji, pravljenje patriotskog bloka sa Dverima i intelektualcima, te manjim drugim organizacijama), već i u organizacionom vidu i načinu delovanja (izvesna liberalizacija učlanjavanja recimo, nagovestila je spremnost što je vrlo važno da se promene ova organizaciono sporna i vremenu neadekvatna rešenja organizacije stranke, što je najvažnije ona lično pokazuje izuzetnu energiju u radu i delovanju, te ne nameće kult ličnosti i ne sputava druge pojedince i tela koji mogu dati poseban doprinos rastu organizacije i kreiranju programskih ideja), ali ovih nekoliko navedenih važnih elemenata bi moralo da se promeni u statutu ako se želi realizovati inače, bar što se mog mišljenja tiče, već sada odličan i izazovima Srbije prilagođen program i ciljevi delovanja (veroatno su i tu potrebne i moguće manje dogradnje, ali ne toliko važne i suštinske kao u pitanju organizacionog dela stranke gde očigledno škripi). Naravno da su ovo samo neka, po mom mišljenju najvažnija statutarna rešenja organizacije koja čekaju da se promene, ali tu ima mnogo drugih stvari, kao što su jačanje internet prezentacije, češće ići u narod, držati raznovrsne skupove, usled neviđenog medijskog mraka to snimati i stavljati na ju tube, preko fb stranica i portala stranačkih po Srbiji širiti, uključujući i društvene mreže i portale i dr.
Dveri sa druge strane jačaju utiska sam, i imaju energije, „grizu“, mada su daleko od razgranate i razvijene infrastrukture u Srbiji (nisam se za sada bavio statutom novim Dveri kao stranke, govorim o opštem utisku), ali opet se stiče utisak da su u fazi rasta.
Vučić najviše strepi od ove liste, i pokazuje čak i iracionalnost u napadima i želji da je spusti ispod cenzusa raznim mahinacijama, sve do očigledne izborne krađe. Kada su u pitanju recimo glasovi Srba sa KIM tu on želi da učini jednu vrstu dvostrukog poništavanja. Ne samo da je čak i sever Kosova nepotrebnim i antiustavnim Briselskim sporazumom predao Prištini i Albancima, već sada hoće prinačavanjem izborne volje tih Srba da ih prikaže kao sopstvene obožavatelje i pristalice, naravno, između ostalog, teško je izvitoperen rezultat upravo liste DSS-Dveri sa KIM. Zašto Vučić ali i čitav mekookupacioni aparat u Srbiji tako agresivno kidiše upravo na listu DSS-Dveri. Pa mišljenja sam zbog dvostrukog faktora predavanja-izdavanja. Prvo Vučić je već izmenio drastično, za neke izdao, svoj koncept koji je javno i agresivno zastupao makar deceniju i po, po mom mišljenju šovinistički, a po njegovom nacionalistički, velike Srbije. Taj koncept je potpuno napustio i prešao u drugu, takođe nepotrebnu i čak pogubniju po interese naroda i države krajnost, kojoj svakodnevno prisustvujemo, i koja uz svo prigušivanje medija i kompradora se kao izuzetno loša i opasna po esencijalne državne i narodne interese može sagledati.
Drugo, Vučić oseća posebnu nelagodu u odnosu na listu DSS-Dveri, slično onom ko je promenio veru, ili ideologiju, i posebno mu je neprijatno u društvu svojih bivših bližnjih, koji su za razliku od njega ostali dosledni. Ovde naravno nije reč o tome da je ideologija ekstremnih radikala suštinski različita po svojoj formi od kocepta patriota i umerenih i racionalnih ljudi, ali u praksi po suštinskim pitanjima, ako prenebregnemo neurotično agresivnu formu preterivanja svake vrste, sličnost svakako postoji, a u glavnim državnim postulatima i pravcima radi se nekad o velikoj bliskosti.
Naime Aleksandar Vučić je prihvatio potpuno u najvećem mekookupacioni koncept postoktobarski (neolibralna ekonomija, antisocijalno zakonodavstvo, predaja putem Briselskog sporazuma i njegove operacionalizacije i severa KIM, puzanje nekritičko ka EU, uvođenje NATO u Srbiju, odsustvo demografske politike, potpuna blokada medija…), a pre svega lista DSS-Dveri ima potpuno racionalan i od nama nenaklonjenih sila imun koncept koji daje alternativu svemu tome, koja ako bi se adekvatno medijski predstavila građanima, mogla bi da zbriše i Vučića i sve ostale političare i stranke koji zastupaju ili makar u najvećem podržavaju pogubnu postoktobarsku koncepciju, sa svim onim užasnim što za Srbiju u praksi donosi. Lako je Vučiću da se poredi sa LDP, pa čak i DS, ili SPS oni tu koketiraju na istom manje-više programu, ali ga znoj prođe kada vidi potpunu stratešku alternativu, daleko superiorniju, koju zastupa lista DSS-Dveri. Ta lista ima u odnosu na SRS dosta sličnosti, ali je to ipak razrađeniji i ozbiljniji program i ljudi, mada sličnost i prirodna saradnja bi morala tu da bude, ali je Šešelj iz za sada nerazjašnjenih do kraja okolnosti izbegava. Male organizacije koje su samostalno izašle na izbore, poput Preporoda, Zavetnika i dr, a koje imaju sličan program kao lista DSS-Dveri nisu imale kapacitet da uzmu ni po ceo jedan posto glasova pojedinačno, te je bilo jasno da preko Dont sistema će se to najviše preliti listi SNS. Zato je lista DSS-Dveri ostala jedini suštinski idejni i konceptulani pravi rival postojećem stanju u zemlji, i zato su brojni klijenti i službenici, na svim mogućim pozicijama u društvu i medijima imali zadatak da je napadaju, što je, imajući u vidu inače specijalni rat koji se vodi protiv istine u Srbiji od strane posednika medija i onoga koji stoji iza svog našeg propadanja (SAD i Britanija pre svega) bilo upereno protiv ove liste, i pre svega dr Sande Rašković-Ivić i Boška Obradovića koji su bili najoklevetanije osobe u zemlji u proteklom periodu.
Uzimanje na listu SNS stranke Nenada Popovića, i drugih tzv. patriotskih organizacija i pojedinaca, trebalo je da u rangu specijalnog rata koji se vodi od strane posednika medija u zemlji da prikrije prave slabosti i posledice vladanja režima, i sa drige strame šrpgrama patriotske opozicije, posebno liste DSS-Dveri. Stoga je kampanja i uopšte javnost dovedena u rang iracionalizma do sada neviđenih razmera, da bi se upravo u tom mulju prikrile prave stvari koje su zapravo prilično jednostavne za razumevanje prosečnom građaninu koji iole ima minimum tačnih informacija i koji je iole slobodan od spinovanja kojima smo svakodnevno izloženi. U tom pravcu je i ruska strana dala svoju podršku listi DSS-Dveri naročito zato što je potpisan strateški sporazum Sande Rašković-Ivić u Moskvi sa Putinovom strankom 24 marta na godišnjicu NATO bombardovanja. Dolazak kontraverzni gotovo u privatnoj režiji Kosačova Beogradu, u početku tajan i u odnosu na rusku ambasadu, može se višestruko tumačiti, ali ne treba prenebregnuti njegovu povezanost u biznisu sa Nenadom Popovićem, što naravno režim i mekookupacioni aparat je na svoj način koristio u dezinformacijama, kao što je koristio i tehnički sastanak čitave opozicije uoči kampanje, da širi dezinformacije da je formiran DOS na šta su mnogi građani naseli, jer patriotska opozicija ili racionalna misao i istina se ne mogu u tim kontrolisanim medijima uopšte čuti.
Lično bih u ovom mulju od bloakde medija, ali i delovanja službenika raznog porekla koji zagađuju danonoćno medijski prostor u zemlji, čestitao kao građanin Raduloviću i Pajtiću na časnom moralnom potezu podrške listi 5 DSS-Dveri oko toga da izbegne na ponovljenim mestima (ponavljaju se za glasanje mesta gde je ova lista dobila dosta glasova, a ne tamo gde je bilo suštinskih nepravilnosti kao u pitanju KIM, sve u nadi vlasti da izbaci ovu listu iz skupštine) novu krađu u sredu i novo prekrajanje izborne volje građana. Za divljenje je da i Radulović i Pajtić bi mogli da hipotetički zbog izbacivanja iz parlamenta liste DSS-Dveri dobiju po jednog poslanika, ali oni zbog časnosti i principa u ovom slučaju, ali i jasnog otpora autoritarnom režimu to ne rade, već daju jedan gest za poštovanje, rukovođeni spoznajom, da krađa glasova u svakom slučaju, pa neka je u pitanju i jedan glas, je nešto što je krajnje neprihvatljivo. To nikako ne umanjuje činjenicu koju svi ovde spominjani akteri opozicije napominju redovno, a blokirani mediji ne prenose: da su ideološke i koncepcijske razlike između navedene opozicije dovoljne da ona nema predizborne koalicije, ali postoji dovoljno svesti o elementarnoj tehničkoj saradnji u borbi protiv nasrtaja režima na prekrajanje izborne volje građana.
Nasuprot tome izjava Vojislava Šešelja u vezi toga već je izazvala niz reakcija, a dovoljno je pogledati tekst ruskog Sputnjika koji je blizak zvaničnoj Moskvi u kojem ga opominje da ne sudeluje sa Cesidom i režimom u prekrajanju izborne volje građana upravo po pitanju liste DSS-Dveri. Jer nadao sam se dugo, i još se pomalo nadam, da će zbog stanja u zemlji, i programske sličnosti (ali ne i identičnosti) SRS sarađivati u praksi na programskom nivou sa patriotskom opozicijom, uključujući i ovu listu u interesu Srbije koja je u očajnom stanju.
U sredu se ponavljaju izbori na više lokacija u zemlji, i to je prilika da se izborna volja građana potvrdi, koja je ovaj put, kao možda nikada u poslednjih deceniju i po napadnuta. Postojeći režim kao da je za sada uspeo da prigrli dva elementa – loših odlika i autoritarnog režima devedesetih i sa druge strane pogubne postoktobarske esencije. Postoktobarsku pogubnu esenciju je u potpunosti prihvatio, čak u jednoj rigidnoj formi (neoliberalizam, antisocijalno zakonodavstvo, predaja KIM, evrounijatstvo, uvođenje NATO u Srbiju i dr.), a neke od lošijih odlika autoritarnog režima iz devedesetih vidimo takođe.
Nakon ovih izbora čekaju nas nova iskušenja i na opoziciji je da pokuša da se reorganizuje i učini mnogo više nego do sada. Ona mora da prilagodi javnosti svoj solidan program i posebno organizaciono se spremi mnogo više. Takođe treba da mobiliše sve moguće snage u društvu i stupi u kontakt sa širokim masama pre svega onih koji nisu izašli na izbore, ali i mnogih birača režima. Za to svakako ima i te kako mnogo prostora za rad i delovanje.
Dr Dragan Petrović
