Napadi na povlačenje priznanja tzv. Kosova dolaze od pristalica gubitničke politike

0
517
Foto: printscreen (standard.rs)

Ne mogu, a da se ne osvrnem na sve učestalije očajničke pokušaje diskreditovanja diplomatske ofanzive Srbije za povlačenje priznanja tzv. Kosova.

Na svakom koraku javljaju se oni koji bi da nas ubede da je borba za sopstvena prava loša i nazadna, a prihvatanje jednostranih i nametnutih “rešenja” nešto poželjno i preko potrebno. Čim primete da Srbija malo krene državotvornim putem oni odmah uprežu svoju kvaziintelektualnu i medijsku mašineriju, pokušavajući da nas resetuju i vrate na autošovinistički obrazac delovanja.

Najnoviji u nizu “kreativnih argumenata“, koji nam skoro svakodnevno stižu iz redova simpatizera i pokrovitelja prištinske paradržave kaže nam kako “povlačenje priznanja ne utiče na članstvo tzv. Kosova u međunarodnim organizacijama“. Kako bi dodatno potkrepili svoju tezu oni se pozivaju na slučaj Crne Gore i njen ulazak u Ujedinjene nacije.

Njihova teza, kojoj se na moje veliko razočarenje pridružio i poznati profesor međunarodnog prava, Tibor Varadi, glasi:

Povlačenje priznanja nije garant neulaska Kosova u UN jer je i Crna Gora postala članica UN, iako je tada njenu nezavisnost priznavalo svega 60 članica ove organizacije.«

Mudre glave” zaboravljaju osnovnu činjenicu, koja pomenuti položaj Crne Gore razlikuje od kosovskog slučaja i zbog koje je njihovo poređenje u najmanju ruku besmisleno i bez ikakvog osnova, plasirano isključivo iz razloga dezinformisanja i stvaranja konfuzije u javnosti.

Srbija se nije protivila otcepljenju Crne Gore, koja je, ako ostavimo po strani pitanje stvarnog legitimiteta samog referenduma, izašla iz državne zajednice sa Srbijom, poštujući odredbe tadašnjeg Ustava Državne zajednice SCG. Zvanični Beograd nikada nije na međunarodnom nivou osporavao njenu državnost niti je pokrenuo lobiranje za sprečavanje njenog ulaska u međunarodne institucije.

Rukovođene tim saznanjem članice UN nisu ni imale razloga da se posebno protive prijemu Crne Gore u svoje redove jer su znale jednu stvar – kako se sa tim prijemom složila i matična država – Srbija – nije postojalo nijedno sporno pitanje zbog kojeg bi one uložile svoj protest ili veto na tu odluku. Pitanje njihovog prethodnog (ne)priznavanja Crne Gore postalo je suvišno samim trenutkom glasanja za njen prijem u UN jer se podrška članstvu u Generalnoj skupštini UN-a tretira kao implicitno de jure priznanje nove države.

Da Vas podsetimo:  "Ručni" Savet za nacionalnu bezbednost

Već prema ovome je jasno zašto potezanje argumenta oko Crne Gore ne pije vodu u pokušajima delegitimizacije procesa povlačenja priznanja tzv. Kosova. Njegovom prijemu u UN protivi se Srbija kao matična država i sve dok ona bude ostala pri stavu da je njegova samoproglašena državnost nelegalna i nelegitimna taj stav će poštovati i (sada već) većina članica u UN koja ne priznaje sticanje državnosti bez saglasnosti matične zemlje.

Dolazimo do zaključka da je u odbrani KiM međunarodna aktivnost Srbije od presudne važnosti. Ćutanje i nečinjenje lako mogu da vode u odluke kojima se pečatiraju rešenja, loša po srpske državne i nacionalne interese. Cilj rasadnika lažnih vesti i proalbanske propagande je upravo to – da se Srbija ponovo samoizoluje i distancira od svojih prava, a odlučivanje o njima prepusti svojim geopolitičkim protivnicima, kao što je to činjeno poslednjih dvadeset godina.

Zato je od presudne važnosti stalna i kontinuirana posvećenost Srbije proaktivnom delovanju u međunarodnoj areni. Broj protivnika kosovske “nezavisnosti” će biti utoliko veći ukoliko Beograd dodatno osnaži svoje napore na rasvetljavanju protivpravnosti kosovske secesije.

Žao mi je što na toj liniji gubitničke i defetističke politike istrajavaju i pojedinci, kojima profesija nalaže da se bore protiv relativizacije, politizacije i obesmišljavanja međunarodnog prava.

Mnogi od njih idu čak toliko daleko da kažu kako bi povlačenje priznanja “možda i imalo uticaja” na buduće članstvo Prištine u UN ako bi se među državama koje ne priznaju tzv. Kosovo “našle i neke značajnije zemlje“.

Da li time žele da nas ubede da su Rusija, Kina, Iran, Brazil, Argentina, Izrael, Meksiko, Južnoafrička republika, Indija i niz drugih globalnih i regionalnih sila beznačajni činioci u međunarodnoj politici?!

Da li nam to poručuju da je nepriznavanje tzv. Kosova od strane čak četiri nuklearne sile sveta (Rusije, Indije, Kine i Izraela), od strane najveće ekonomije sveta (Kine), od strane najveće islamske zemlje na svetu (Indonezije), od strane članica najbrže rastućih privrednih, bezbednosnih i političkih saveza današnjice (BRIKS-a, ODKB-ja, Šangajske organizacije i Evroazijske ekonomske unije) opskurna i nebitna stvar?!

Kada će već jednom shvatiti da u te spinove i laži osim šačice njihovih istomišljenika više niko ne veruje.

Ne mogu, a da se ne osvrnem na sve učestalije očajničke pokušaje diskreditovanja diplomatske ofanzive Srbije za povlačenje priznanja tzv. Kosova.

Da Vas podsetimo:  Kako su to sačuvali?

Na svakom koraku javljaju se oni koji bi da nas ubede da je borba za sopstvena prava loša i nazadna, a prihvatanje jednostranih i nametnutih “rešenja” nešto poželjno i preko potrebno. Čim primete da Srbija malo krene državotvornim putem oni odmah uprežu svoju kvaziintelektualnu i medijsku mašineriju, pokušavajući da nas resetuju i vrate na autošovinistički obrazac delovanja.

Najnoviji u nizu “kreativnih argumenata“, koji nam skoro svakodnevno stižu iz redova simpatizera i pokrovitelja prištinske paradržave kaže nam kako “povlačenje priznanja ne utiče na članstvo tzv. Kosova u međunarodnim organizacijama“. Kako bi dodatno potkrepili svoju tezu oni se pozivaju na slučaj Crne Gore i njen ulazak u Ujedinjene nacije.

Njihova teza, kojoj se na moje veliko razočarenje pridružio i poznati profesor međunarodnog prava, Tibor Varadi, glasi:

Povlačenje priznanja nije garant neulaska Kosova u UN jer je i Crna Gora postala članica UN, iako je tada njenu nezavisnost priznavalo svega 60 članica ove organizacije.«

Mudre glave” zaboravljaju osnovnu činjenicu, koja pomenuti položaj Crne Gore razlikuje od kosovskog slučaja i zbog koje je njihovo poređenje u najmanju ruku besmisleno i bez ikakvog osnova, plasirano isključivo iz razloga dezinformisanja i stvaranja konfuzije u javnosti.

Srbija se nije protivila otcepljenju Crne Gore, koja je, ako ostavimo po strani pitanje stvarnog legitimiteta samog referenduma, izašla iz državne zajednice sa Srbijom, poštujući odredbe tadašnjeg Ustava Državne zajednice SCG. Zvanični Beograd nikada nije na međunarodnom nivou osporavao njenu državnost niti je pokrenuo lobiranje za sprečavanje njenog ulaska u međunarodne institucije.

Rukovođene tim saznanjem članice UN nisu ni imale razloga da se posebno protive prijemu Crne Gore u svoje redove jer su znale jednu stvar – kako se sa tim prijemom složila i matična država – Srbija – nije postojalo nijedno sporno pitanje zbog kojeg bi one uložile svoj protest ili veto na tu odluku. Pitanje njihovog prethodnog (ne)priznavanja Crne Gore postalo je suvišno samim trenutkom glasanja za njen prijem u UN jer se podrška članstvu u Generalnoj skupštini UN-a tretira kao implicitno de jure priznanje nove države.

Da Vas podsetimo:  Nije dobro – može biti i gore

Već prema ovome je jasno zašto potezanje argumenta oko Crne Gore ne pije vodu u pokušajima delegitimizacije procesa povlačenja priznanja tzv. Kosova. Njegovom prijemu u UN protivi se Srbija kao matična država i sve dok ona bude ostala pri stavu da je njegova samoproglašena državnost nelegalna i nelegitimna taj stav će poštovati i (sada već) većina članica u UN koja ne priznaje sticanje državnosti bez saglasnosti matične zemlje.

Dolazimo do zaključka da je u odbrani KiM međunarodna aktivnost Srbije od presudne važnosti. Ćutanje i nečinjenje lako mogu da vode u odluke kojima se pečatiraju rešenja, loša po srpske državne i nacionalne interese. Cilj rasadnika lažnih vesti i proalbanske propagande je upravo to – da se Srbija ponovo samoizoluje i distancira od svojih prava, a odlučivanje o njima prepusti svojim geopolitičkim protivnicima, kao što je to činjeno poslednjih dvadeset godina.

Zato je od presudne važnosti stalna i kontinuirana posvećenost Srbije proaktivnom delovanju u međunarodnoj areni. Broj protivnika kosovske “nezavisnosti” će biti utoliko veći ukoliko Beograd dodatno osnaži svoje napore na rasvetljavanju protivpravnosti kosovske secesije.

Žao mi je što na toj liniji gubitničke i defetističke politike istrajavaju i pojedinci, kojima profesija nalaže da se bore protiv relativizacije, politizacije i obesmišljavanja međunarodnog prava.

Mnogi od njih idu čak toliko daleko da kažu kako bi povlačenje priznanja “možda i imalo uticaja” na buduće članstvo Prištine u UN ako bi se među državama koje ne priznaju tzv. Kosovo “našle i neke značajnije zemlje“.

Da li time žele da nas ubede da su Rusija, Kina, Iran, Brazil, Argentina, Izrael, Meksiko, Južnoafrička republika, Indija i niz drugih globalnih i regionalnih sila beznačajni činioci u međunarodnoj politici?!

Da li nam to poručuju da je nepriznavanje tzv. Kosova od strane čak četiri nuklearne sile sveta (Rusije, Indije, Kine i Izraela), od strane najveće ekonomije sveta (Kine), od strane najveće islamske zemlje na svetu (Indonezije), od strane članica najbrže rastućih privrednih, bezbednosnih i političkih saveza današnjice (BRIKS-a, ODKB-ja, Šangajske organizacije i Evroazijske ekonomske unije) opskurna i nebitna stvar?!

Kada će već jednom shvatiti da u te spinove i laži osim šačice njihovih istomišljenika više niko ne veruje.

Danijel Igrec
Izvor: Vidovdan

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime