“Napredni” nadrealisti

0
477

Svi koji su se poslednjih sedmica pitali šta će se desiti posle 13. aprila i opozicionog protesta u prestonici, sada su, valjda, ukapirali da se posle 13. aprila desio, što je uostalom i logično, 14. april. U prevodu na srpski, devetnaest godina dugoj noći između petog i šestog oktobra, ni posle trinaestoaprilskog opozicionog okupljanja ispred Doma Narodne skupštine, još se ne nazire kraj. Opozicija, nesumnjivo, može biti zadovoljna, pre svega zbog činjenice da su se 13. aprila ispred Doma Narodne skupštine okupili isključivo oni kojima je to nalagala građanska dužnost, a ne partijski poslušnici koji moraju da, konvojima autobusa, prate putujući cirkus nazvan “Budućnost Srbije”. Na drugoj strani, gospodar Vučić ima itekako razloga za brigu. Nije li se, nebrojeno puta, pokazalo da svenarodna podrška i “ljubav” utemeljena na moranju i interesima, a kojom se više od šest godina u svakoj prilici razmeće, nisu dugog veka, pa je i razumljiva njegova, sve izraženija, nervoza.

A kada si nervozan, onda, fakat, nisi sav svoj.

A da s koca i konopca skupljeni naprednjaci nisu svoji, ako su ikada i bili, potvrdio je, najavljen pa odložen, štrajk glađu vaskolikih naprednih funkcionera i funkcionerčića. Svojevrstan vid kontra protesta protivu opozicije, za koji je onaj ko ga je predložio, očigledno, ideju pokupio iz legendarne “Top liste nadrealista”, do suza nasmejavši svakoga čiji koeficijent inteligencije prevazilazi broj obuće. A da, kada su naprednjaci u pitanju, od besmislenog i glupog uvek treba očekivati još besmislenije i još gluplje, uverili smo se kada su Vučićevi sledbenici odlučili da telima brane Republičku skupštinu, a širom Srbistana i gradske i opštinske, a da ne znaju ni od čega.

Bilo kako bilo, tek iz trinaestoaprilskog protesta, kako god se odnosili prema njemu, neophodno je izvući i nekakve pouke, jer u suprotnom zaista nam se može desiti da se obistini ona slutnja besmrtnog Ljube Tadića i da postanemo narod koji će doveka šetati protiv ovoga ili onoga. Stoga, jednom za svagda, neke stvari moramo da raskrstimo sami sa sobom, ako mislimo da od Srbistana napravimo Srbiju. Odnosno da se, kako neko ovih dana napisa na društvenim mrežama, na ulicu ne izlazi zbog slobode, već zato što se živi u bedi. Da ljudi ne protestuju zbog slobode medija, već zato što ne mogu da plate struju i ne protestuju jer “Kosovo je Srbija”, već zato što od plate ne mogu da žive ni deset dana, a kamoli da se leče ili školuju decu.

Kada jednom za svagda raskrstimo sa tim, i mi i opozicija i gospodar Vučić, moguće je da, posle devetnaest godina, svane i u Srbistanu.

Aleksandar Arsenijević
Izvor: ozonpress.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime