Kvazi-liberali, imenujući vladajuću grupaciju „radikalima“, pored prikrivanja svoje uloge u usponu naprednjačke vlasti pokušavaju i da obnove dihotomni narativ iz devedesetih, koji je podrazumevao postojanje toksične tradicije srpskog nacionalizma
Mnogi su primetili da se u poslednje vreme sve češće i, reklo bi se, sistematski pripadnici vladajuće partije umesto „naprednjacima“ nazivaju „radikalima“. Kako je jedan prijatelj primetio, taj naziv koriste uglavnom pripadnici odumiruće kvazi-liberalne, tzv. „drugosrbijanske“ društvene i političke pozicije, s namerom da na taj način prikriju i zamagle svoju podršku ovoj partiji i njenom lideru, uzdajući se u njegove „modernizacijske“, a u osnovi „vesternizacijske“ potencijale, bez obzira na njegovu prošlost i na očiti demokratski deficit njegovog javnog delovanja i načina upravljanja partijom, a potom i državom.
Oni time žele da kažu kako su se naprednjaci vratili svojim radikalskim korenima, dok su oni svojevremeno podržali navodno reformisane radikale, koji su se otvorili prema Zapadu i vrednostima koje mu se podrazumevano pripisuju. Oni su, navodno, tada podržali Vučića i njegovu novu partiju, potom i vlast, zbog toga što je njegova konverzija samo potvrđivala vrednosti i opredeljenja koja su zastupali, uvereni da će on imati više snage da sprovede prozapadne reforme od inertne, neodlučne i korumpirane Tadićeve vlasti.
Sada je Vučić, kako oni smatraju, izneverio nade koje je davao ovoj grupaciji koja veruje u neupitnost sopstvenih ideoloških, političkih i etičkih nazora, i zbog toga ga više ne treba podržavati. To više nisu potencijalno „progresivni“ naprednjaci, nego ponovo oni stari radikali, kojima se pripisuje ekstremni nacionalizam, nesklonost demokratskim procedurama i društveni i kulturni primitivizam.
Dihotomna podela
Pored zamagljivanja sopstvene uloge u usponu i dolasku na vlast SNS-a i njenom ovladavanju javnom i političkom sferom, ostaci nekada monopolnih kvazi-liberala, ovako do neke mere računaju na efekat prikrivanja svoje uloge u aktuelnim dešavanjima i njihovih istinskih motiva.
Jer šta ako neko pomisli da se protiv Tadića nisu okrenuli samo zbog reformske neefikasnosti, deficita demokratičnosti i latentnog nacionalizma, već zato što je Zapad stavio ulog na „novog igrača“? Samim tim, šta ako neko pomisli da se protiv sadašnje vlasti nisu okrenuli zbog manjka demokratije, korumpiranosti, nacionalizma i svega što s tim ide, nego zbog saznanja ili pretpostavke o tome da je neko, na onom za njih boljem delu sveta, zaključio da je njeno vreme isteklo?
Pored prikrivanja sopstvene uloge u usponu i održavanju naprednjačke vlasti, kvazi-liberali imenujući vladajuću grupaciju „radikalima“ pokušavaju i da obnove dihotomni narativ iz devedesetih, koji je podrazumevao postojanje jedne destruktivne i toksične tradicije srpskog nacionalizma, antizapadno, antievropski i antidemokratski nastrojenog i društveno i kulturno primitivnog i nazadnog, kome se jedino može suprotstaviti takozvanim zapadnim vrednostima, za koje nije potrebno samo političko osvajanje vlasti već i svojevrsno „preumljenje“, odnosno promena svesti koju je trebalo izvršiti nad širokim slojevima stanovništva. Usput, upravo ono što je i sam Vučić nekada tako naglašeno obećavao, govoreći o nužnosti „promene svesti“ našeg naroda.
Dok su verovali da je on kadar za tako nešto, i spreman da obavi „prljavi posao“ za njih, moglo se tolerisati i njegovo kršenje demokratskih normi, koruptivnost (naročito u sprezi sa zapadnim akterima ili njihovim ovdašnjim zastupnicima i adeptima). Sada, kada se ponovo vratio „populističkoj“ i „nacionalističkoj“ politici, makar i samo deklarativno, on i njegova stranka su ponovo postali prezreni i kulturno i društveno inferiorni „radikali“, kojima se mora suprotstaviti svim sredstvima u ime naše bolje, čitaj „evropske“ budućnosti.
Jasno je da ovakav narativ, koji insistira na srpskoj svekrivici i kulturnoj inferiornosti naspram svekovrsne superiornosti Zapada, odavno više nije održiv i način na koji ga ostaci naših kvazi-liberala iz devedesetih i ranih dvehiljaditih artikulišu više ne može biti relevantan ni u dijalogu sa zapadnjačkim akterima, a o drugima, globalno sve moćnijima i za naše interese sve značajnijim, da ne govorimo.
Nedostatak ideologije
Sa stanovišta interesa, ciljeva i uverenja ove grupacije u ovakvom pristupu postoje i neki vrlo konkretni i „operativni“ problemi. Imenujući vlast „radikalima“ oni sugerišu da je najveći problem ovog društva u navodno po sebi ekstremnom i pogubnom srpskom nacionalizmu, kao i u nepridržavanju određenih političkih normi kojih se više ne pridržavaju ni njihovi zapadnjački uzori.
Time se jasno suprotstavljaju protivnicima vlasti koji ne dele takvo uverenje i objektivnije sagledavaju svet u kom živimo, čime pada u oko njihovo zalaganje za nužnost rušenja ove vlasti po svaku cenu i za stvaranje širokog opozicionog fronta.
Drugi problem imenovanja naprednjaka radikalima je što ono vodi nerazumevanju složene prirode vladajuće partije, koju treba upoznati i razumeti kako biste joj se adekvatno suprotstavili. Zablude o grupi kriminalaca i primitivaca koji nemaju nikakvu podršku u narodu, osim one koju obezbede nasiljem i potkupljivanjem, svakako neće doprineti smeni i razvlašćivanju vladajuće političke strukture.
Naprednjaci su vlast osvajali shvatajući da reči nisu dovoljne i da se automatski ne pretvaraju u delo, već postepenim, strpljivim i višekanalnim ovladavanjem institucionalnim i društvenim mehanizmima, uključujući i spregu sa sivim (možda i „crnim“) segmentima društva i obezbeđivanje međunarodne podrške na različitim stranama.
SNS je stoga bitno drugačiji fenomen nego SRS iz kojeg je potekla, uspevši da od uslužne partije postane rizomska struktura koja je preciznim mehanizmima kontrole uspela da ovlada svim segmentima društva. I to, potrebno je razumeti, ne u smislu apsolutne dominacije, nego faktora koji je dugo uspešno balansirao između različitih domaćih i stranih aktera, pokazavši značajnu adaptibilnu sposobnost u veoma različitim kontekstima.
Glavni problem ove vlasti jeste bio i ostao nedostatak motivišuće ideološke matrice i neumeće da, slično nekim evropskim partijama, deluje postepeno stvaranjem kulturne i idejne hegemonije u administrativnim, obrazovnim i kulturnim strukturama.
Glavni problem ove vlasti jeste bio i ostao nedostatak motivišuće ideološke matrice
Iako je u prvom delu svog mandata, pa čak u nekim segmentima i do 2020. ili 2021. godine pokazivala spremnost za tako nešto, stiče se utisak da je to bila pre svega retorika i manipulacija nad delovima patriotski orijentisane elite, i da je odustajanje od takve prakse bio jedan od obavezujućih uslova inostrane podrške za njihov dolazak i učvršćivanje na vlasti.
Kada se suočila sa posledicama ideološkog deficita svoje pozicije i u sopstvenim redovima, SNS zadnjih godinu dana pokušava da donekle popravi stvari, ali to za sada čini na birokratski način, koji nema motivacionu snagu i samo produbljuje postojeći društveni razdor, što ni za koga nije dobro, pa ni za nju. Vladajuća stranka je tako došla u poziciju da je ideološki najuspešnije opslužuje jedna motivisana i posvećena, ali društveno neuticajna i neukorenjena, grupacija koja se obično podvodi pod patriotsku levicu, a koja u svemu tome, podrazumeva se, ostvaruje sopstvene (ne nužno lične, nego ideološke) dugoročne interese.
Relikt prošlosti
Ovde se upravo i nalazi najveća pukotina vladajuće partije, koja je dočekala dan naplate za višak kalkulacija, manjak obzira čak i prema sebi naklonjenim akterima, pa i svojim pristalicama i saradnicima, propuštanje prilika da ustroji jednu ozbiljnu i motivišuću nacionalnu ideologiju i, sa tim u vezi, višak sprege sa neprijateljskim centrima moći.
Samim tim, ovde se potencijalno krije i šansa njenih protivnika za preuzimanje vlasti, podrazumeva se na legitiman i legalan način, u čemu nipodaštavanje i potcenjivanje vladajuće partije i njenih pristalica, pa i tako što se nazivaju „radikalima“ neće biti od neke naročite pomoći. A još manje uverenje u sopstvenu podrazumevanu superiornost, imunu na samopreispitivanje i recepciju zbog totalnog neuspeha sopstvene političke vizije, uključujući i uverenje da su u liku i dalje aktuelnog predsednika i njegove partije našli savršenog „proksija“ za obavljanje svojih prljavih poslova, posle čega bi se oni pojavili da konačno uzmu ono za šta smatraju da im oduvek i po sebi pripada.
O ovim pitanjima bi trebalo da razmišljaju oni koji sebe smatraju patriotama, ukoliko su uopšte sposobni da prevaziđu svoje sujete
Srećom, ova sve manja i odumiruća grupacija, pre relikt prošlosti nego aktivna politička i društvena snaga, ionako nema mnogo izgleda da se samostalno domogne vlasti, a još manje da se snađe u današnjem sve složenijem svetu.
Zato bi o ovim pitanjima trebalo da razmišljaju oni koji sebe smatraju patriotama, ukoliko su uopšte sposobni da prevaziđu svoje sujete, uzvišenu a praznu retoriku i veru u to da govore u ime naroda i da narod podržava zapravo njih, samo što to, avaj, iz nekih sudbinskih razloga za koji oni ne nose nimalo odgovornosti, nikako da se realizuje u stvaranju istinski patriotske vlasti uz punu podršku i u interesu tog, toliko navodno patriotski nastrojenog, naroda.
autor:Vladimir Kolarić je pisac i teoretičar kulture, autor knjiga „Javni interes u kulturi“, „Kultura i bezbednost“, „Plamen Donbasa – eseji o Trećem svetskom ratu“ i drugih. Ekskluzivno za Novi Standard.
