U ovom smutnom vremenu, globalistički centri moći iznedrili su zdravstveni i ekonomski kolaps, sa ograničavanjem prava i slobode ljudi uz težnju za potpunim ukidanjem slobode. Pandemija Kovid-19 je, naime, samo paravan za skrivanu svetsku finansijsku krizu i pokušaj finansijske elite da se zadrži postojeća globalna moć i uticaj na svetska zbivanja.
Srbi i država Srbija izloženi su novim pritiscima i polugama sile još uvek moćnog Zapada. Zato bi trebalo da se na svim nivoima suočimo sa stvarnošću, da sumiramo protekle rezultate države i nacije; da se suočimo i sa stanjem našeg bića i kolektivne svesti, radi usvajanja smernica za dalja delanja. Tada će se, po sopstvenim mogućnostima, možda i mnogi zabludeli pojedinci u neverici zapitati gde su, i kojim vrednostima i merilima su težili i teže.
Napominjem, da na putu rešavanja novih nametnutih, kao i dugo gomilanih problema, važnu ulogu može, i treba da ima, Srpska pravoslavna crkva, kao poslednji bastion odbrane nacionalnog i duhovnog identiteta…
Ako hoćete da uništite jedan narod, uništite njegovu kulturu i istoriju
26-og februara, Srpska pravoslavna crkva slavi prepodobnog Simeona Mirotočivog – zamonašenog vladara Stefana Nemanju. Nažalost, i za našu srpsku Crkvu Srbi su „dođoši“, jer su im preci tek u šestom i sedmom veku došli na ove prostore. Osim toga, ne samo za svetovne vlasti, već i za SPC, državnost Srba počinje tek od dinastije Nemanjića, pismenost i primanje hrišćanstva tek od Ćirila i Metodija, i td. Time se prihvata i potvrđuje nametnuta vatikansko-vizantijska istorija, pretočena u bečko-berlinsku istoriografsku školu sa kraja 19-og veka, sa kontinuitetom viševekovnog uticaja Vatikana. (U ranijem periodu, do Nemanjića, veći je bio uticaj Vizantije u zatiranju srpskih tragova na prostorima pod njenom vlašću.)
Ali nije sve tako jednostavno i prosto, crno i belo, i nije tačno da smo bez duže istorije, kako su nas godinama učili, a pogotovo kako uče nove generacije u 21.-om veku, izbacujući rodoljubivu poeziju i književnost iz udžbenika, menjajući i onako već promenjenu istoriju, i dodajući da su Srbi oduvek bili „remetilački faktor“ na Balkanu. A remetilački faktor smo i zbog vekovima primenjivane maksime, iskazane u „Gorskom vijencu“ vladike Petra Petrovića Njegoša, kroz reči vladike Danila:
„Vuk na ovcu svoje pravo ima
ka tirjanin na slaba čovjeka.
Al’ tirjanstvu stati nogom za vrat,
dovesti ga k pozvaniju prava,
to je ljudska dužnost najsvetija!“
Da Srbi nisu „tikva bez korena“, i da mnoge stvari nisu slučajne, ukazuju nam zaveštanja iz pustinjske lavre Sv. Save Osvećenog (439-532) – njegov igumanski štap i ikona Bogorodice Mlekopitateljnice – monahu istog imena (ispostavilo se našem Sv. Savi). Takođe i zaveštanje Sv. Jovana Damaskina (676-749), tom istom monahu Savi, ikone Bogorodice pred kojom se molio radi srastanja odsečene mu desne ruke. Posle čudesnog izlečenja, te zamonašenja u lavri Sv. Save Osvećenog, dodavanjem ruke od srebra na čudotvornoj ikoni, nastala je ikona Bogorodice Trojeručice.
U posedu Srba, u manastiru Pećke patrijaršije, nalazi se i ikona Bogorodice Odigitrije – Pećke krasnice. Sve tri nabrojane ikone je, po dostupnim izvorima, ikonopisao apostol Luka. Zapitajmo se da li se sve to slučajno desilo, odnosno, zašto se sve te relikvije nalaze kod Srba?
Među relikvijama SPC u Cetinjskom manastiru posvećenom rođenju Presvete Bogorodice, nalazi se desna šaka Svetog Jovana Krstitelja i čestica Časnog krsta; a u muzeju na Cetinju ikona Majke Božje Filermoske. Odlukom Marije Fjodorovne, majke pogubljenog ruskog cara Nikolaja Romanova, važne hrišćanske relikvije, iznete iz Rusije posle Oktobarske revolucije 1917, nakon njene smrti 1928. godine, predate su na čuvanje 1932. godine. kralju Aleksandru Karađorđeviću, kao jedinom pravoslavnom kralju.
(Za neupućene, Marija Fjodorovna, majka ruskog cara Nikolaja II Romanova je danska princeza Dagmar iz dinastije Kristijana IH od Danske – dinastije nemačkog porekla, a njena rođena sestra Aleksandra – Marija, odnosno Meri – je majka engleskog kralja Džordža V. Otac kralja Džordža V je nemački princ Albert, a i po majci ima nemačke krvi. Supruga cara Nikolaja II je nemačka princeza Aleksandra. Majka joj je ćerka kraljice Viktorije, Alisa, a otac nemački vojvoda, Ludvig IV od Hesena i Rajne.)
Mnogo ranije, posle osvajanja Malte od strane Napoleona 1798. godine, Malteški vitezovi su relikvije (koje se sada nalaze na Cetinju) preneli u Rusiju, i predali na čuvanje sinu Katarine Velike, Pavelu I Petroviču, koji je bio veliki majstor Malteškog reda. I sve do Oktobarske revolucije relikvije su bile u Rusiji u posedu carske porodice Romanov. Opet se zapitajmo: da li se slučajno insistira na oduzimanju imovine od Srpske pravoslavne crkve – odvajanju i priznavanju Crnogorske pravoslavne crkve, s obzirom da su za relikvije višestruko zainteresovani pripadnici reda Malteški vitezovi koji su sada pod patronatom Vatikana i pape?
+ + +
Na središtu Istoka i Zapada, uz prisutnu toleranciju, Stara Srbija je bila stecište, pre svega, staroveraca, čuvara Slovenske religije; stecište uvećano dolaskom plemena sa Istoka, ali i sa Zapada (iz Bele Srbije od 8-og do 12-og veka, za vreme velikih progona od strane Vatikana zbog suprotstavljanja pokrštavanju).
Prema „Istoriji Vizantije“ Georgija Ostrogorskog (1902-1976) a pogotovo po knjizi „Odlomci istorije Srba“ iz 1872. Miloša S. Milojevića (1840 –1897.), i mom razumevanju istorije Slovena i Srba, neka autohtona plemena primila su hrišćanstvo još od apostola Pavla. To je deo slovenskog (srpskog?) življa u Staroj Srbiji koja je obuhvatala sadašnju Vardarsku, Pirinsku i Egejsku Makedoniju, Epir i severne delove Albanije, te živalj u sadašnjoj Srbiji, Bosni i Hercegovini, kao i delu Dalmacije. Zbog svog geografskog položaja, Srbija je bila na razmeđi zastupnika Arijeve jeresi, rimokatoličanstva poteklog uglavnom iz Rima, i pravoslavlja i grkokatoličanstva Konstantinopolja (centra Istočnog rimskog carstva), čuvara odluka Prvog Nikejskog sabora održanog 325. godine i predanja Svetih otaca Crkve. (Arijeva jeres je kasnije vešto pretočena u doktrinu institucionalnog Vatikana, mnogo pre istorijskog odvajanja Crkava 1054. godine.)
Zbog ranih hrišćana na ovom prostoru, te otvorenosti Slovena okrenutih prirodi, mogao je da se na Balkanu razvije i pokret bogumila sredinom 10-og veka. Pokret za reformu hrišćanskog delanja koji se preneo na svet od Crnog mora na istoku, do Atlantika na zapadu, i koji je odolevao punih pet vekova udruženim napadima pravoslavne grkokatoličke i odmetnute rimokatoličke crkve. Bogumili su težili povratku izvornom hrišćanstvu, odbacujući crkvenu hijerarhiju okrenutu materijalnom sjaju i nasilju zarad vlasti (a sve u ime Boga). Bio je to pokret protiv izrabljivanja naroda od strane ujedinjenih svetovnih (državnih) i crkvenih vlasti, kao i protiv međusobnog ratovanja; pokret za očuvanje od Boga darovane slobode.
Kao velikom županu, Stefanu Nemanji je slobodoljubivost bogumila u prvo vreme odgovarala u borbi protiv Vizantije i uticaja grčkog sveštenstva. Ali kada se među bogumilima proširio i uticaj manihejaca koji su među Slovenima našli utočište, nemilosrdno se sa bogumilima obračunavao, uz sakaćenje i fizičko istrebljenje. U najboljem slučaju, bogumili bi ostali živi, ali proterani u Bosnu, uz oduzimanje imovine pre toga. I to je bio jedan od danaka u krvi koji se i kasnije nastavio stradanjem srpskog naroda kroz vekove…
Gledano i iz današnjeg ugla, sateran pritiscima Rima i Konstantinopolja koji su se nemilosrdno obračunavali sa bogumilima kao jereticima, svestan odnosa snaga (kao i poraza i istrebljenja slovenskih plemena u Beloj Srbiji na Zapadu, svi onih plemena koja nisu htela da prime rimokatoličanstvo i promene veru), Stefan Nemanja se kao državnik, radi očuvanja uspostavljene države, isto tako surovo obračunava sa bogumilima. Ali kao hrišćanin, duboko se kajao, i izgradio zadužbinu Studenicu, i dogradio i obnovio manastir Hilandar (u kome se i zamonašio), a pomagao je u obnavljanju i drugih manastira na Svetoj Gori.
Kontrasti Srba
Po mom viđenju, Srbi su puni suprotnosti. Od heroja u ratu, postaju kukavice, pasivni i gubitnici u miru. Ako u dobru nisu među najboljima (a čak i kada jesu), u zlu mogu da budu među najgorima, i to često prema sopstvenom narodu (pogotovo ako su još promenili i veru). I pored brojnih patriota, uvek se među njima nađe i poneki izdajnik. Skloni su ogovaranju i osuđivanju. Puni emocija i strasti lako se „zapale“, i mnogi naivni postaju plen lukavih….
Umesto da su ujedinjeni u dobru, da obraćaju pažnju i da više cene vrline, Srbi se usredsređuju na iznošenje i uvećavanje mana sagovornika, neistomišljenika i/ili protivnika. Prelaze preko jevanđeoske pouke: – „A zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvno u oku svome ne osećaš?“ Matej (7,3). Olako zaboravljaju i da kako sude, tako će im se i suditi. – „Ne sudite, da vam se ne sudi; jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi; i kakvom merom merite, onakvom će vam se meriti.“ Matej (7, 1-2)
I ako se neko u drugoj sredini, ili na drugom mestu pokazao i dokazao, za srpski palanački mentalitet to nije ništa. Kiselo je grožđe. Uspehe treba negirati; lakše je i po sopstvenoj naciji pljuvati nego pošteno raditi, jer i nagrađuje se od strane neprijatelja. A uvek se može naći neki kompromitujući detalj iz prošlosti (čak i ako čovek više nije takav), a ako ga nema, izmisliće se. Zato je i kod Srba najteže biti prorok u sopstvenom selu. I najteži zadatak je ujedinjenje Srba u miru.
I kada se Srbi kunu u pravoslavlje i govore da treba osuđivati greh i da grešniku posle pokajanja treba oprostiti, za mnoge od njih, jednom grešan, uvek grešan! A Bogu je pokajani grešnik miliji od 99 pravednika. Matej (18,12-14), Luka (15, 1-7).
Naime, ne samo da je bolesnom potreban lekar i da treba da se spašava zabludeli brat, već pokajani grešnik neće pasti na ispitu životnog iskustva, na kome će možda stradati dugogodišnji pravednik. Zato je i rečeno: „Tako će biti poslednji prvi i prvi poslednji, jer je mnogo zvanih a malo izabranih“. Matej (20, 16)
Prava mera je mnogim Srbima problem. Dok neki Srbi podnose i svesno zaboravljaju nanetu im nepravdu i povređivanje bilo koje vrste, kako bi (prividno?) manje patili, drugi Srbi ne samo da pamte, već sagorevaju u želji da se svete. Oni govore: „Što bih praštao, samo Bog može da prašta, pa ja sam čovek. Zašto da ne mrzim, da se ne sudim, i ne stvaram zlu krv ako sam rečima, materijalno (pogotovo oko nasleđa) ili fizički povređen i oštećen. Svađaću se i sa rođenim bratom…“
A u jevanđelju po Luki (17, 3) piše: – „Pazite na sebe! A ako ti sagreši brat tvoj, pokaraj ga; pa ako se pokaje, oprosti mu.“
Za opis Srba, jednim delom mogli bi da posluže i sledeći stihovi pesme, u kojima su sabrani neki kontrasti srpskog nacionalnog bića. Prva verzija pesme „4S – Srpski usud i nada“ objavljena je 2018. godine u knjizi – duhovnoj pesmarici – „Sve je Tvoje Bože“, izdanje autora teksta.
4 S – SRPSKI USUD i SRBSKA NADA
„Duha ne gasite, proroštva ne prezirite. Sve proveravajte, dobra se držite.“ Prva poslanica Solunjanima apostola Pavla (5, 19-21)
Od svih indoevropskih jezika, samo na srpskom jeziku 4 ocila (4S) na grbu Srba mogu da imaju sledeća negativna i pozitivna značenja:
Srbin Srbina sekirom seče!
Sabrat seče, Srbožderi strve,
Sužnji strasti satiru svetinje!
Sumanuta svetina, sve strada,
Sagrešuju srca slabodušnog stada;
Strast stranputa, sunovrat svetoga!
* * *
Smirenjem se slabost savlađuje,
Saglasjem se spokoj sagrađuje,
Spoznaja se svetošću sagleda!
Samo sloga Srbina spasava!
Svesno srce slogu sagledava,
Snagom sloge Svete sozercava,
Sin sa Svetim, svetinje spašava!
* * *
Savest, sloga, saglasja svet(l)oga,
Svest, smisao, suštine stvaranja;
Sin sa Svetim, sadruzi staranja!
Savest, svest, sloboda, svetinje Svet(l)oga!
Život je najveća svetinja, i žrtva za odbranu istine, slobode, svetlosti i svetosti svetinja slabih i nejakih, je sveta.
Kao što se da primetiti, svaki stih prethodne pesme ima 4 reči, od kojih svaka reč počinje slovom S. Prema saznanjima autora, značajno je da od svih indoevropskih jezika samo na srpskom jeziku može da se koristi ovakva forma sa po četiri reči u stihovima koji iskazuju pozitivne i negativne osobine naroda, a da sve reči započinju istim slovom. I da je to još, radi kolektivnog pamćenja, utisnuto kao simbol na grbu države. Da li nas to možda Bog podseća da je srpski jezik jedan od pra-jezika?
Žalosno je da srpski lingvisti i akademici ne poklanjaju pažnju navedenoj činjenici. Nisu bolji ni zvanični istoričari koji negiraju srpsku državnost nastalu davno, još u Starom veku. A podsetimo se još jednom mudre izreke: „Ako hoćete da uništite jedan narod, uništite njegovu kulturu, istoriju i kolektivno pamćenje!“
U sadašnjoj situaciji negiranja rane srbske kulture i istorije, bitno je da Srbi postanu svesni činjenice da nam globalističke vlade Velike Britanije, Amerike, Nemačke i njihovih satelita ne žele dobro. Da žele da završe naše porobljavanje kroz kulturno, istorijsko, i fizičko asimilisanje u Novi svetski poredak, uz istrebljenje nepodobnih, i/ili po njihovim merilima suvišnih.
Globalistima je pravoslavlje sa očuvanjem tradicije, moralnih principa i porodice jedna od poslednjih prepreka (ako ne i poslednja?) na putu svetske globalizacije i uređenja Sveta (čitaj: uništenja slobode i porobljavanja.
Zbog napred navedenog, podsećam čitaoce na sledeću pouku iz Jevanđelja: „I zovnuše slepoga govoreći mu: – Ne boj se, ustani, zove te. A on, zbacivši sa sebe haljinu svoju, ustade i dođe Isusu. (…) – Idi, vera tvoja spase te. I odmah progleda. Marko, (10, 49 -52).
Pošto je tek posle „zbacivanja haljine svoje“ slepac prišao Isusu i progledao, ovde je akcenat na duhovnom slepilu. Pitam se da li će ove reči iz Novog zaveta dopreti i do ušiju i srca naših uspavanih, malodušnih, zaplašenih, ili na druge načine zabludelih Srba; zatim do Srba mrzitelja svog naroda, te raznoraznih Srba „Europejaca“…?
Da li će dopreti i do naših vođa, svetovnih i duhovnih…? Da odbace zapadne danajske darove i pokušaju da spasu ne samo svoje duše, već i duše mnogih zabludelih Srba…
Podsećam da nije nimalo lako biti pravi hrišćanin, stalno sa Hristom u srcu, mislima, rečima i delima. Da neprestano imamo ljubav za Boga i za sve od Boga stvoreno, imajući na umu da je najveći stepen ljubavi služenje Bogu i ljudima. Jer najteže je imati, održavati i zadržavati ljubav za ljude (pogotovo posle njihovih velikih sagrešenja prema nama), i osuđivati samo greh, a ne i grešnika, kako nas Isus Hristos, apostoli i Sveti oci uče.
U ovom smutnom, prelomnom vremenu, za spas nacije potrebno je da se, pre svega, Srbi pravoslavci mećusobno ne napadaju, već da se mire, praštaju i usaglašavaju. Prva prilika je već pred nama – nedelja praštanja – pred veliki uskršnji post. Iskoristimo je! A zatim, uz pomoć nas verujućih mirotvoraca, posredovanjem svojim delom i primerom, verujem i nadam se da je moguće da nam se kasnije pridružuju i neopredeljeni Srbi i ateisti, kao i ostali (po bližem i daljem poreklu Srbi), pripadnici drugih konfesija i veroispovesti; kao i svi slobodoumni ljudi: da zajednički nastupamo u ovom trenutno najvažnijem zadatku – borbi protiv globalista Novog svetskog poretka, a zarad očuvanja slobode…
Pri tome, kao polaznu osnovu trebalo bi da imamo na umu mudru pouku blaženopočivšeg patrijarha Pavla: „Treba graditi najpre mir u sebi, a onda oko sebe. Gradeći mir u sebi, istinski ćemo ga graditi i oko sebe.“
Autor: Slobodan Bojković
