Narod na bensedinima

0
1220

bensedinVeć davne 2012. godine obećali su nam bolji život 2014. godine. Nada se probudila, izbori su došli, međutim, obećanje je ostalo. Doduše, samo malo modifikovano, odnosno da ćemo 2015. godine doživeti vekovima čekani prosperitet. Uostalom, ako sagledamo istoriju, godina, dve ili više ne znače ništa u poređenju sa svim vekovima iščekivanja prosperiteta nebeskog naroda. Međutim, taman kada smo pred vratima 2015, kada su već unapred i pre roka okićene jelke u gradu, saznali smo da će 2016, biti ipak ta famozna u kojoj ćemo živeti bolje. Do tada, naša državna televizija, kao i privatni kanali, zabavljaće nas starijim serijama poput „Boljeg života” „Srećnih ljudi, „Porodičnog blaga, iako mi se čini da bi najbolje bilo emitovati seriju Otpisani, samo bez njenog isto tako kultnog nastavka „Povratak otpisanih”, jer bi unelo previše nade, ionako razočaranim građanima.

A razočarenje u Srbiji je prirodna pojava. Postali smo imuni na bensedine, bromazepame, rivatrole i druga hemijska sredstva, koja poput droge, izazivaju trenutno olakšanje, ali kasnije izazovu zavisnost od koje se teško otkačiti. I nije čudo, kada za današnju vlast neko kaže da su radikali na bensedinima. Samo, izgleda da se imunološki sistem privikava na bensedin, pa doživljavamo pravu eskalaciju gluposti, na prvom mestu od ministra Vulina, za kojeg više ne mogu da zaključim da li se namerno tako ponaša, ili je naprosto zalutao u sistem države, a da niko nije primetio anomalije.

Do sada sam, u kolumnama uglavnom napadao Tasovca, ali kao što reče moj kolega i urednik Željko Prodanović, sigurno se u Srbiji dešava i nešto lepo, pa ću ovoga puta pohvaliti, verovali ili ne, Ministarstvo kulture, koje je ipak, nakon mnogih meni nerazumljivih postupaka, ipak krenulo pravim putem. Nedavno je u poseti ministarstvu boravio ruski ministar kulture Vladimir Medinski, prilično sposoban i odgovoran čovek, i moj kolega pisac, koga sam i imao priliku da upoznam i trudim se da prevedem njegovu knjigu na srpski jezik. Nije jednostavno u jednoj kolumni napisati suštinu kulturne saradnje dve zemlje, ali neke stvari koje se događaju, počevši od spomenika caru Nikolaju, do drugih vidova saradnje, daju nadu da će se u narednom periodu srpska kultura ipak prikazati na nivou koji zaslužuje. Kao osoba koja prezire estradu, i sve vezano za estradu, počevši od nasilno nametnutih rijaliti programa, ili emisija poput pevačkih takmičenja osrednjeg kvaliteta, osećam blagi zaokret i u medijima, kada su u pitanju kulturni događaji. Naravno, ni dalje na naslovnim stranama nećete videti umetnike, nego starlete, posrnule estradne „umetnike i kriminalce, ali se opet unutar novina može pronaći neka informacija o kulturnim događajima, uspesima i filmovima. I to je malo, naravno, ali ako je ovo oznaka početka, u budućnosti se sigurno možemo nadati.

Da Vas podsetimo:  SrbimaDoćiGlave

Dakle, postoji način da se krene napred. Postoje resursi, postoje prijatelji, postoje i oni koji žele da pomognu. Iskreno se nadam da će samo biti što manje onih kritičara, poput NVO koordinatora za NATO, koji se zalažu isključivo za saradnju sa NATO paktom, koji nas je pre nekoliko godina bombardovao. Iskren da budem, nije meni problem da budem prijatelj sa njima, iako su nas bombardovali, niti da sarađujemo, ali kada vidim statistiku obolelih od raka, pre i posle njihovog „Milosrdnog anđela, svaka gadost mi nada na pamet, jer ma koliko drugi mislili da u ratovima nema viteštva, ja imam suprotno mišljenje. Gađati jednu zemlju bombama od osiromašenog uranijuma, navodno zbog Miloševića, sigurno ne znači uništiti njihove vitalne ciljeve i primorati ih na predaju, nego je ubijati lagano, nedužne i nerođene generacije, i tako im ostavljati poruku da nose grehove nekih svojih buntovnih predaka, te da zbog njih moraju da pate, boluju i prevremeno umiru. Zato će za mene NATO uvek biti teroristička organizacija, samo legalizovana, koja se po svom smislu i suštini uopšte ne razlikuje od Al Kaide i sličnih pošasti čovečanstva, jer ubija i dužne i nedužne, i rođene i nerođene, pod kapom navodne demokratije.

Srbija nikada nije bila teroristička zemlja, nije ni narod, a jedini navodni terorista (za mene heroj) Gavrilo Princip, u svom „terorističkom činu“ ubio je nadvojvodu koji je želeo genocid nad Srbima. Ako je to terorizam, onda sam i ja terorista, i Ivo Andrić i Franš Depere, i Vudro Vilson, i mnogi drugi.

_uploads_2014_09_slavisa-pavlovic-za-sajt--e1410686656648-150x150

Slaviša Pavlović

Srpski glas

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime