Kao i uvek uslužna, Politika je, na podosta smušen i neumešan način, predstavila zviždanje publike predsedniku i premijeru u Areni kao nasumično i nevažno i, u isto vreme, kao smišljeno i zlokobno
Do sada smo mislili da je narod jednorodan pojam, čije značenje ne podleže rastegljivim procenama političke podobnosti. E pa, prevarili smo se.
Rečnik srpskog književnog jezika, doduše, opisuje narod kao „deo čovečanstva povezan etničkim i tešnjim međusobnim vezama“ ili, jednostavno, kao „ljude uopšte, pripadnike ljudskog roda“, kojima najčešće pristaje atribut „običan“, ali je za vlasti i njima sklone medije takav opis samo uslovan.
Sudeći bar prema njihovom tumačenju nedavnih „neželjenih“ pojava u Beogradskoj areni, pomenuto jezičko predstavljanje prihvatljivo je jedino ako narod pojavu ili obraćanje predstavnika vlasti dočekuje sa ushićenjem ili makar odobravanjem.
Ako pak na bilo koji način ispolji nezadovoljstvo ili, ne daj bože, negodovanje, tada se celoviti pojam kruni na više – po pravilu – neprihvatljivih sastojaka.
Etiketiranje naroda
Narod koji je zviždao na otvaranju Evropskog prvenstva u vaterpolu u Beogradskoj areni nije tada više „deo čovečanstva“ niti se čak svrstava u „ljude uopšte“, već u „neke“, u „manju grupu navijača“, „huligane” (što će reći – izgrednike) i, uopšte, osobe koje ne shvataju nepriličnost takvog ponašanja.
Otišavši još dalje u etiketiranju tako neodgovornih pojedinaca, premijer je primetio da kada Angela Merkel posmatra neko veliko finale, nijedan „normalan“ Nemac ne zviždi. Da li to – u obrnutoj analogiji – znači da oni koji ovde zvižde nisu normalni?
Ako se, prema tome, od gledalaca ne može očekivati ista vrsta partijske homogenosti, tada niko nema pravo da one među njima, koji nezadovoljstvo glasno izražavaju, proglašava izgrednicima i poremećenima. Kada bi se, najzad, prihvatilo takvo stanovište, tada bi na pripadnost jednom istom narodu mogli da računaju jedino politički podobni
Kao i uvek uslužna, Politika je ovih dana – kao u doba relikvijskih partijskih referata – prorađivala premijerove reči. Učinila je to, nažalost, na podosta smušen i neumešan način, predstavljajući proteste u Areni kao nasumične i nevažne i, u isto vreme, kao smišljene i zlokobne.
Kako, uostalom, mogu da se izbegnu protivrečni zaključci koji, ako se polazi od naručenih premisa, protestu odriču ne samo spontani karakter već i pravo na postojanje?
Šta je Politiku toliko uzbudilo da se – prepoznatljivije nego obično – stavi u odbranu vlasti?
Sudeći prema maltene tematskom broju, uverenje da su za izražavanje nezadovoljstva prava mesta politički zborovi i izbori, a ne sportske priredbe.
Nismo primetili da se ovaj – tobože načelan – stav poteže kada se kliče vlastima, što se, doduše, dešava jedino kada se arene koriste za partijske skupove.
Ako se, prema tome, od gledalaca ne može očekivati ista vrsta partijske homogenosti, tada niko nema pravo da one među njima, koji nezadovoljstvo glasno izražavaju, proglašava izgrednicima i poremećenima.
Kada bi se, najzad, prihvatilo takvo stanovište, tada bi na pripadnost jednom istom narodu mogli da računaju jedino politički podobni.
To bi, opet, značilo da bismo po takvim merilima blizu sto hiljada gledalaca finala španskog fudbalskog kupa u Barseloni morali da proglasimo „nenormalnim“ jer su upravo taj meč izabrali da zvižde kralju.
Triler u Politici
Za razliku od Politike, pisac Milovan Danojlić u tekstu napisanom više godina ranije, u drugačije vreme i drugačijim povodom, misli da su upravo sportska borilišta mesta na kojima se verodostojnije nego bilo gde drugde iskazuje prava istina.
Narod koji je zviždao na otvaranju Evropskog prvenstva u vaterpolu u Beogradskoj areni nije više „deo čovečanstva“ niti se čak svrstava u „ljude uopšte“, već u „neke“, u „manju grupu navijača“, „huligane” (što će reći – izgrednike) i, uopšte, osobe koje ne shvataju nepriličnost takvog ponašanja
Za dobru igru igrači se nagrađuju poklicima odobravanja, ali im se za nedopadljivu zviždi. Sudijama se za previde poručuje da „kupe naočare“, a lošim igračima neuvijeno dobacuje da imaju „dve leve noge“ ili da „nemaju pojma”.
Niko, drugim rečima, nije pošteđen prekora koji se, doduše, ponekad izražavaju grubim rečima, ali nikada bez razloga.
Nije, otuda, čudno što je – sumnjičeći gledaoce da su na otvaranju Evropskog prvenstva u vaterpolu zviždali na osnovu političkog uputstva – novinar Politike morao da posegne za oruđima koja koriste samo pisci trilera, sugerišući kako je svakom navijaču na ulazu neko „iz tame i mase“ šapnuo kako da se ponaša.
I to je, naravno, zamislivo, ali samo onoga dana kada se u Arenu – umesto sa ulaznicama – bude ulazilo sa članskom kartom Srpske napredne stranke.
Dušan Miklja
Cenzolovka
