U mnogim narodima su elite nosioci nacionalne ideje, njihovi i njeni glavni predstavnici i promoteri.
Ovaj sklad koji (preko delovanja otadžbinske elite) spaja i ujedinjuje čitavu naciju je i pokazatelj snage i vitalnih potencijala svake zemlje i svakog društva ponaosob.
Što je snažnija veza naroda sa njegovim elitnim reprezentima, to je sposobnija i jača država u kojoj taj narod živi!
Srbija ima tu nesreću da se njena kulturna i politička elita skoro u potpunosti odvojila od naroda iz koga je potekla i koji (ovako loše i nezainteresovano) predstavlja.
Prvo je jugoslovenstvo (apstraktno, sekularno, veštački razvijano) počelo da se izdvaja iz korpusa srpskog naroda i da se udaljava od naših interesa i istorijskih zaveta, a onda su komunizam i titoistička diktatura dovršili započeto i priznate društvene elite su decenijama delovale sasvim autonomno u odnosu na želje i verovanja ogromne većine sopstvenog naroda.
Režimi u obe Jugoslavije su, naime, nagrađivali i otvoreno nudili razne vrsta privilegija nesrpskim, ateističkim i jugoslovenskim modelima delovanja ondašnjih elita. I činili sve što su mogli da jugoslovensko-srpski režimski književnici, filozofi, naučnici, umetnici i političari sagrade neku novu „državnu realnost“, zacrtanu „odozgo“ i potpuno različitu od svega što su njihovi prethodnici (u Kneževini i Kraljevini Srbiji) činili, mislili i osećali.
„U sred Engleske se počela graditi Amerika“ u našem žalosnom slučaju, sa suštinski i definitivno odseljenim a fizički, opet, prisutnim nosiocima ovih autodestruktivnih, apatridskih procesa. I elita je počela da deluje po svome, za svoj sopstveni račun, ne polažući račune nikome osim sebi i sebi sličnima.
Kao rezultat ovog procesa degeneracije i samoizolacije ovdašnje elite, ona je prezrela sopstveni narod i odrodila se od njega, a nekada branjeni i slavljeni narod je ostao bez svojih autentičnih, stvarnih i elitnih predstavnika i duhovnih čuvara.
To je i osnovna razlika između nas i Rusa, između njihove (nadonosne) i naše (tragične) sudbine.
Kod njih i mužici, i radnici, i studenti, i monasi, i vojnici, i domaćice, baš kao i književnici, vojskovođe, naučnici, umetnici, mitropoliti, trgovci-zadužbinari, potomci starog ruskog plemstva… – dele zajednička uverenja i jedinstvene ideale. I stradaju zajedno, i pate i čeznu i nadaju se, svi bez razlike: i veoma obrazovani i daroviti, i oni sasvim obični ljudi. Ne razdvajajući se i ne mrzeći se međusobno, uz pravilno i mudro razumevanje da su svi (i narod i pripadnici elite) RAVNOPRAVNI, iako ne i jednaki.
U Rusiji je došlo do herojskog istrajavanja velikog dela njihove elite u tradicionalnom, apsolutno vernom i sinovljevskom odnosu sa sopstvenom Otadžbinom, bez paničnog straha zbog mogućeg gubljenja privilegija ili još oštrijih kazni i sasvim realnih stradanja (česte posledice svake plemenitosti).
Rusi na delu spajaju nacionalno i elitno, narodsko i aristokratsko, baš kao što su, pre toga, uspeli da onako harmonično prepletu DUHOVNU i INTELEKTUALNU KULTURU u svoj autentični civilizacijski oblik (što je retko kojoj evropskoj naciji uspelo). Pa tako imaju bratski i sestrinski spoj vere i kulture, Crkve i ruske ideje, manastira i dvora, patriotskih ratnika i intelektualaca, naroda i njegove autentične elite (junački spremne na žrtvu).
U Rusiji patriotski intelektualci i umetnici zato oduvek, gotovo organski preziru liberalnu rusku „inteligenciju“ (njihov ateistički, konkurentski, apatridski koncept), ne prihvatajući svoju spoljašnju (učenost, talenat, idealizam) sličnost sa njima.
Kod Rusa nema nikakve nerazumne, sentimentalne popustljivosti prema onima koji hoće nešto drugo od narodnih ideala i onoga što čini duhovnu i kulturnu veličinu njihove carske Otadžbine. I zato tamo gledaju da, po svaku cenu, zaštite svoje zavete i običaje i uklone (na sve načine i bez pardona) klevetnike i mrzitelje svojih svetinja.
Jer znaju da su ovi trovači duša mnogo opasniji od običnih, banalnih ubica i zlikovaca…
Kod nas, u Srbiji, nažalost, nije tako (već skoro pun jedan vek).
Naša razmažena „deca komunizma“ i jugo-nostalgičari svih vrsta formirali su jedan tvrdokorni, mračni front otpora svemu stvarno našem, tradicionalnom, konzervativnom, rodoljubivom. I situacija se tu nije mnogo promenila od krvavih posleratnih (nakon 1945-te) godina. Suština je ostala ista, baš kao i protagonisti ove zlokobne čistke i progona svega „previše srpskog“.
„Emancipovani“ od Boga, ovdašnji elitni intelektualci i umetnici (o političarima i da ne govorim) svoje nerazumevanje svega što ima ma kakve veze sa srpstvom i vekovnom matricom narodnog predanja smatraju za praktični dokaz svoje „prosvećenosti“ i „progresivnosti“.
Zarobljeni darvinističkim, frojdističkim i materijalističkim zabludama, ovi obeskorenjeni umetnici i intelektualci ne odustaju od jugoslovenske, ateističke i samo u njihovim glavama još postojeće utopije nekakvog nasilnog i patetičnog „bratstva i jedinstva“.
Zatrovani antisrpskom propagandom i apstraktnim kvazi-humanizmom („brat je mio koje vere bio“, „nije važno kakve je ko veroispovesti i nacionalne pripadnosti, već – kakav je čovek“, „religija je opijum za narod“, „Crkva je zloupotreba ljudske naivnosti“, „nacionalizam je retrogradni primitivizam“, „i posle Tita -Tito!“), ovi i ovakvi elitistički blesani i tupani fanatično insistiraju na svom „građanstvu“ i „urbanosti“, ovako fatalno odrođeni i otuđeni od istinskog srpskog ‘koda’.
Ne pripadajući svom narodu, oni nesmetano žive na njegov račun, neprestano pokušavajući da mu promene svest i izmene dušu, smatrajući to za svoju sudbinsku misiju.
Hoće da srpske hrastove proglase za palme, pa onda, umesto njih, zasade egzotične banane i baobab na naše rodno tlo – i tako u svakoj oblasti života.
„Što manje srpsko – to bolje i plemenitije“, kao da izbija iz svakog njihovog postupka, filma, pozorišne predstave, performansa, uličnog protesta ili režimskog mitinga, sasvim svejedno.
Oni su neumorni i večno razdraženi protivnici srpstva i sopstvenog porekla, u principu ništa drugačiji (samo manje krvoločniji) od ustaša.
Koljači srpskih duša u belim rukavicama i sa finim manirima („sve po bontonu“ i u dobrovoljnoj saradnji sa našim spoljnim neprijateljima).
Bludni sinovi bez trunke pokajanja za svoja nedela i bezumnu mržnju prema očevom domu i porodičnom ognjištu…
Oni čvrsto drže svoje male, sebične privilegije, koje ih, u stvari, jedino i zanimaju.
Sve rane njihovog roda ih, po pravilu, neuporedivo manje zanimaju i bole od njihovih sebičnih potreba i što hitnijeg zadovoljenja (nezajažljivih) ličnih ambicija.
Oni zato velikodušno nude „srpsko kraljevstvo“ za „konja“ ili ma kakvu nagradu za njihov izdajnički trud (u poslednje vreme masovno dobijaju francusku „Legiju časti“ kao cinično priznanje za svoja nevaljalstva i na delu dokazanu odrođenost).
Srbiji nema budućnosti sa ovako ustrojenom elitom.
Ni veće i srećnije zemlje ne bi izdržale ovoliki petokolonaški pritisak iznutra, od strane onih koji bi trebali da nas brane i hrabre, a ne preziru, izdaju i mrze.
Ako uopšte postoji izdaja, onda je ona u dubokoj i neraskidivoj vezi sa ovim (često talentovanim i obrazovanim) nesrećnicima, ovdašnjom ali ne i našom (zaista srpskom) elitom!
Ako nas iko bude doveo do potpune propasti, haosa i konačnog (sramnog) nestanka sa istorijske scene, to će onda biti naši dobitnici najznačajnijih nagrada, priznanja, stipendija i aplauza. Naša izdajnička, bestidna, demonski (dez)orijentisana, parazitska i bezdušna elita.
Beslovesna, nesmirena, večno u potrazi za rimskim srebrnjacima.
Užasna, odvratna i duhovno pogubna (i po nas i po naše potomstvo).
S njima pred sobom nam nema povratka na naš jedino pouzdani, spasonosni, svetosavski i svetolazarevski Put.
U toj koloni, sa ovakvim slepim „vođama“ ide se samo u bezdan i kolektivno samoubistvo.
Dragoslav Bokan
facebook.com/dragoslav.bokan