Pre nego što je doneta odluka o vanrednim parlamentarnim izborima, potvrđeno je postojanje društvenog delanja u kojem svi misle isto. Odnosi se na većinu političkih stranaka a ima dodirnih tačaka sa izborima. O tome svedoče 3.804 delegata na Skupštini Srpske napredne stranke, koji su uglas (ponovo) izabrali Aleksandra Vučića za svog predsednika. Glasa protiv nije bilo, uzdržanih takođe, ali gotovo 4.000 članova jednoglasno je izabralo staro(g) za novo(g). S njim na čelu, hrle na nove izbore. Kojima se, koliko do juče, predsednik te stranke protivio. Koliko se koprcao da izbora ne bude, videli smo. Deklarativno.
Sutradan je Predsedništvo te stranke potvrdilo Vučićevu (ne)voljnost da izbora ipak bude s prvim znacima proleća. Tamo očekuju da, posle izbora, sadašnji potpredsednik vlade ne bude više prvi do Ivice Dačića, veruju da će Vučić biti Dačić umesto Dačića. Što je bio i do sada, ali to nije bila narodna volja. Ona, ta volja, na izborima treba da učvrsti Vučićevo prvenstvo: „Narod je taj koji treba da se opredeli za viziju i za program”, kaže Vučić. I ne zaustavlja se: „Izbore možemo i da izgubimo, a možemo i da pobedimo. To zavisi od naroda, narod će da kaže kome će da pruži poverenje”. Pa dalje, u istom smislu: „Prihvatićemo volju naroda bilo da kaže da pun mandat i odgovornost želi da pruži SNS-u, bilo da odluči drugačije. To su stvari koje su potpuno normalne, a rizik koji smo preuzeli pokazuje da je pitanje odgovornosti i boljeg života građana za SNS najvažnije”. I još malo naroda u retorici: „Narod je taj koji treba da se opredeli za viziju i politiku, ali mi tražimo podršku za borbu protiv korupcije i kriminala, kako da smanjimo nezaposlenost…”
Izborni poklič i predizborna kampanja imaju isto ime, zovu se – narod. Jer, što bi rekao Vučić „narod je taj… to zavisi od naroda… narod će da kaže… prihvatićemo volju naroda…”. Puna usta naroda. Progutaše ga. A narod neka oštri olovke za martovske izbore, na kojima će još jednom izgubiti. I za to, međutim, Vučić ima lek: „Iako drugi u izbornoj kampanji puštaju pare, mi ćemo da radimo ono što mislimo da je u interesu građana”. Samo što su u ovoj (interesnoj) verziji građani taj narod.
Pošto je već pomenuo pare u kontekstu izbora, možda ne bi bilo zgoreg podsetiti se kako je to izgledalo u doba Julija Cezara: „Kod nas je predugo vladalo shvatanje da su birački glasovi oružje. To je tačno; glasovi jesu oružje, ali ne za birača. Biraču je njegov glas roba. Glas mu je oružje koliko je mač oružje kovaču oružja. On se njim ne služi, on ga prodaje. Kada mušterija kupi mač, bez daljeg može njime da ubije prodavca. Izborni čin je skroz-naskroz iskvaren, on demokratski više nije potreban” (Bertold Breht).
U narednih četrdesetak dana sve će biti podređeno martovskom izlasku na birališta. Onaj famozni, nekoliko puta pomenuti narod je znao da će se to dogoditi mnogo pre nego što je ove zime ovde pao prvi sneg. Nije, međutim, znao da li će izbora biti zbog toga što je to nekome po volji, ili zbog toga što su oni narodna (ne)volja. Na koga se misli kada se kaže „oni”? Na izbore? Neka to narod sam sa sobom raščisti, ako mu je po volji.
Predizborna utakmica je počela, selektori razmišljaju o sastavima ekipa, kondicioni treneri pripremaju taktiku za veliki napor u kratkom vremenskom okviru, igrači se zagrevaju; menadžeri vrbuju protivničke napadače za prelet u zimskom prelaznom roku, publika uglavnom ćuti, tek poneki zvižde, bez pištaljke. Nisu sudije.
A narod – ili ako vam je više po volji, građani – čuči pored aut-linije. Autsajderski. Gubitnički. Čeka da čuje rezultate svoje volje. Da čuje da li je ovaj put (možda) pobedio.
Dejan Jeremić
