Predsednica udruženja građana Narodna inicijativa, Ana Obradović, rođena je 1986. godine u Valjevu. Pohađala OŠ „Žikica Jovanović Španac“, danas znanu kao Prvu osnovnu školu, i srednju Tehničku.
Diplomirala na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu, na odseku za Elektrotehniku i računarstvo, 2010 godine, sa zvanjem Master inženjer Elektrotehnike i računarstva.
Sa ponosom ističe, da je oduvek zaposlena u privatnom sektoru. Poslovni put započela je od proizvodnog pogona Valjevskog Gorenja, gde je radila kao NK radnik. Danas se bavi organizacijom, prodajom i tehničkom podrškom za medicinske uređaje.
Nikada nije bila politički aktivna.
Sa Anom Obradović razgovarali smo o aktuelnim temama i problemima u kojima se nalazi narod Srbije, kao i mogućim rešenjima.
Vaša Narodna inicijativa je deo Saveza Čuvari Srbije 1244, zalažete se za očuvanje Kosova u Srbiji, a kakve stavove imate po pitanju Vojvodine?
Ana: Tako je. Zalažemo se za očuvanje naše zemlje u celosti. To bi trebalo da bude i odgovor i na drugi deo pitanja. I Vojvodina i Kosovo su dragulji Srbije, svaka pokrajina na svoj način. Srbija treba da ostane cela sa svim svojim lepotama i istorijom i svim narodima koji žive na prostorima Srbije, jer je jedino na taj način moguće da se odupremo globalističkoj politici koja teži ekonomskom porobljavanju, i narodima bez narodnosti. Uzmimo za primer Jugoslaviju u svom punom sastavu (iako će me sada mnogi nazvati utopistom ili komunistom ovo što sledi je samo analogija). Jugoslavija je građena, i na Jugoslaviji je rađeno. Zemlje članice tadašnje Federacije imale su ekonomsku stabilnost, dobro društveno uređenje, a pod zastavom Jugoslavije predstavljale su vojni centar centralne Evrope. Raspadom SFRJ, svaka od zemalja bivših članica, u neverovatnoj želji pojedinca za vlašću, dozvolila je ulazak stranih ekonomskih „vampira“ koji su kroz strastvenu želju i volju da pomognu i stabilizuju države pogođene građanskim ratovima, isisavali bogatstva, jedne po jedne. Danas je svaka, od bivših zemalja članica SFRJ, u ekonomski katastrofalnom i politički podređenom stanju, bez obzira da li su članice EU, ili priželjkuju da to postanu. Politika zavadi, pa vladaj, oduvek je donosila rezultate i zato je pitanje očuvanja Srbije kao celine, najbitnije pitanje današnjice.
Da li je multietničnost Vojvodine održiva u jednoj unitarizovanoj Srbiji ili se Vi ipak ne zalažete za takvu Srbiju?
Ana: Smatram da jeste održiva. Različite narodnosti opstaju na području Vojvodine već jako dugo, a u svemu tome, ključnu ulogu igra tolerancija. Svako ima svoj nacionalni identitet, i poštuje tuđi. Naravno, da kao i svuda, postoji određeni broj onih koji se zalažu za potpuno otcepljenje Vojvodine, ali oni se broje promilima. Svi ti ljudi koji žive na prostorima Vojvodine, predstavljaju narod Republike Srbije, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost, i jedino što oni svi žele jeste da žive bolje. Iskreno da Vam kažem, nikoga politika ne zanima, ukoliko se živi dobro, i tada narodu nije bitno ni ko je Predsednik, ni ko su ministri, ni ko su poslanici, sve dok svi oni rade u korist naroda, a taj isti narod ima da plati režije, da jede, da se obuče, da pošalje decu na ekskurziju, da ode na more, a da ne mora da se kreditno zadužuje, da bi bilo šta od navedenog ispunio. Nažalost, situacija je takva, da u korist naroda ne radi niko, pa ni sam narod jer je zbunjen. Neophodno je dati narodu sluge, a ne gospodare, dati mu standard, a ne narodnu kuhinju, mogućnost da iza sebe ostavi potomstvo. Da li mislite da bi otcepljenje Vojvodine naprasno donelo sav taj boljitak? Da li je bolje na Kosovu i Metohiji sada, kada je pod neustavnom vlašću okupatora? I pri tom mislim na albanski deo Kosova, Srpskom svakako nije dobro. Ako im je tako dobro, zašto su onda puni autobusi albanskog stanovništva koji voze za Nemačku i Austriju?
Čemu onda pokrajine?
Ana: Ako državu posmatrate kao preduzeće, koje ima različite sektore, npr. proizvodnju, nabavku, magacin, pravnu službu, kadrovsku službu, tehničku službu itd. i imate i menadžment koji upravlja, možete doći do zaključka da preduzeće odnosno država, funkcioniše kao celina sastavljena od različitih organizacionih jedinica. Svaka organizaciona jedinica ima svog šefa, koji treba da radi na unapređenju svog sektora, da organizuje zaposlene, da im bude primer kako treba da se radi i da na kraju izveštava menadžment o svojim uspesima ili pehovima. Jedan čovek ne može, a nije ni prirodno da kontroliše sve sektore. Zato imamo gradonačelnike, predsednike opština, opštinska veća, i ono što se direktno odnosi na Vaše pitanje, pokrajinsku vladu, ukoliko Vojvodinu posmatramo recimo, kao Proizvodnju (proizvodnja ima npr. svoje podsektore: proizvodnju delova za gotov proizvod, predmontažu, montažu, farabanje, kontrolu kvaliteta gotovog proizvoda, pakovanje itd). Problem nastaje kada „šefovi“ više ne rade za preduzeće, već za sopstvene interese, jer je bolje biti prvi u selu nego deseti u gradu. Iz tog razloga nam se i dešava sve ovo što nam se dešava poslednjih 30 godina, jer svi bi da budu prvi, a pošto nemaju mogućnosti da budu „prvi u gradu“, biraju da otcepe „selo“ pa da tu budu prvi. Međutim, kada preduzeću zatvorite jednu organzacionu jedinicu, to preduzeće funkcioniše sa teškoćama, a sam otcepljeni sektor, ne funkcioniše uopšte.
Ko je zapravo kriv za pljačkašku privatizaciju? „Žuti“ ili Naprednjaci?
Ana: I jedni i dugi, a i oni malo pre njih. Postoje mnoge fabrike širom Srbije koje su sa propadanjem počele još i ranije. „Žuti“ su te iste fabrike dokusurili, a ovi sada su rasprodali sve što je iza žutih ostalo. Iza naprednih, neće ostati ništa, jer oni sve to rade brže, jače i bolje od prethodnika, smejući nam se u lice. Dovoljan primer je RTB Bor. Mi ne umemo da vadimo rudu, nama to treba neko da pokaže.
Zašto ne verujete da je moguće da političar promeni svoj narativ i od jednog nacionaliste postane evropejac i globalista?
Ana: Hahahahahhahaha. Pazite, ne tvrdim da je nemoguće, mada prelazak od ekstremne desnice u ekstremnu levicu, pri tome sve vreme pljujući tu istu levicu, pretpostavljam, mora biti uzrokovano nekakvim šokom. Možda je to neka vrsta otrežnjenja za takvog političara, tipa Jao šta ja radim sve ove godine i šta pričam, eto prođe 20 godina, i tek sam sad shvatio da ja uopšte nisam radikal? Recimo. Meni su ipak, interesantniji oni koji su više puta menjali ideologiju. Od Radikala, preko DSSa, URSa, pa afere sa DSom, i na kraju šlag na tortu SNS. Razumete, ajde da čovek jednom i doživi taj šok, to političko otrežnjenje, ali toliko puta? Pa desno, pa levo, pa levo, pa „levlje“, pa opet desno koje nije desno. Zaista ne razumem. Pa odluči se već jednom. 😉
Postoji li rešenje za lošu ekonomsku poziciju Srbije ako ona ne uđe u EU? Kakva je alternativa?
Ana: Srbija je svakako u lošoj ekonomskoj poziciji, a tu je između ostalog i zahvaljujući dušebrižničkoj ekonomskoj podršci EU, Svetske banke itd. Zajmovi će jednog momenta doći na naplatu. Postoje rešenja naravno, samo nikako da se neko od svih ovih naših vajnih stručnjaka uhvati u koštac s time. Mora pod hitno da se prekine sa politikom uništavanja poljoprivrednika i malog domaćeg privrednika, to je primar. Mi ne znamo kakvo je zapravo stanje u budžetu Republike Srbije, ono što znamo jeste da se budžet puni isključivo kroz poreze i doprinose, akcize i ostale namete u vidu taksi za sve i za svašta. O ekonomskoj strategiji, može se decidno govoriti onog momenta kada bude bilo moguće podvući konačnu crtu, i reći toliko smo dužni, do tad moramo da vratimo, sa toliko raspolažemo, hajde da vidimo šta nam je činiti. Sve ostalo je rekla kazala. Postoje naravno tu, još neke mere koje se mogu sprovesti po ugledu na neke druge zemlje. Kada bi se konačno doneo zakon o poreklu imovine, sa kaznenim merama koje bi za posledicu imale oduzimanje nelegalno stečenih novčanih sredstava i imovine, mogli bismo da kažemo da će se otuđeni novac i imovina vratiti u državne tokove, čime bismo mogli rasteretiti poreske obveznike bar malo. Ipak izgleda da nikome nije u cilju da se taj zakon izglasa, a zašto, to je posebna tema. Zašto je ugašena SDK? Postoji veliki broj preduzeća bez ijednog zaposlenog preko čijih se poslovnih računa, isisava novac iz budžeta, ali to je opštepoznata stvar. I naravno, niko ne čini ništa po tom pitanju.
Vaš Savez je praktično treći blok. Kakve su šanse jednom takvom bloku u već politički pozicioniranoj Srbiji?
Ana: Vidite ovako. U Srbiji postoji SNS i ostali, odnosno vladajuća većina i ostali. Oni koji su navodno orjentisani desno, a ni sami ne znaju gde je levo, i oni što su levo a u koalicijama su za desno. Vrlo konfuzno, zar ne? E pa tako je konfuzno i narodu. S time da ovi prvi imaju da dele paštete, a ovi drugi ne, pa kada ojađen narod držiš u neznanju i siromaštvu, on po inerciji glasa za paštetu, jer narod je gladan i mnogi ćute sa parolom „Može i gore“. Treći blok, kako Vi nazivate savez može da zauzme centralno mesto na političkoj pozornici, jer ideologija saveza nije ni desno ni levo već pravo. Savez Čuvari 1244 zalaže se za poštovanje Ustava, odbacivanje protivustavno donetih zakona, za izmene izbornih, zakona, zakona o izvršiteljima, o transplantaciji, novčanoj pomoći porodicama sa decom, za donošenje konačno tog zakona o poreklu imovine, da se nađe način za finansijsku pomoć deci koja moraju na lečenje u inostranstvo, za sređivanje biračkih spiskova, za očuvanje granica Republike Srbije, za reformu školstva tako da se ponovo uvedu jednoobrazni udžbenici, jer ovo danas je suludo, da se vrate neustavno otete penzije, mogu da nabrajam u nedogled. Mi želimo da sistem profunkcioniše, jer ovde ne fukcioniše ništa. A mi smo ljudi iz naroda, koji taj sistem odnosno njegov produkt osećamo na svojoj koži. Jer političari i narod žive u različitim svetovima. Oni ne znaju kako se živi u Vranju, ne znaju kako se živi u Valjevu, ne znaju kako je u Šapcu. Ne znaju da gomila ljudi radi bez dana odmora, bez mogućnosti da odu na bolovanje, za minimalac, od kog neki moraju gazdama da vrate par hiljada. Danas imamo gazde, a ne nadređene, jer ovo je neofeudalizam.
Ne znaju da nam inženjeri, lekari, učitelji rade po buticima i kafanama, ne znaju da jedemo na kredit, a gorivo sipamo na dozvoljeni minus. Ne znaju ništa, a i ne zanima ih. Ostaje samo pitanje, da li ćemo biti veći trn u oku poziciji ili opoziciji.
Šta očekujete od najavljenih protesta 6. 10. 2018. ispred zgrade PINK?
Ana: Očekujemo da se ljudi probude iz ovog nesrećnog sna. Protestovali su malinari, protestovalo se za gorivo, protestovalo se za Vidovdan, protestovale su majke i trudnice, protestuje se skoro svaki dan. Ovaj sindikat, onaj sindikat, međutim, greška je u tome da svako protestuje za sebe. Isključivo za svoje potrebe. Mislim da na to treba da stavimo tačku, i da izađemo svi, za sebe i svoju decu, kako ista ne bi morala u bratsku nam Nemačku, da grade tuđinsku zemlju, da ih ne viđamo, mnogi ne viđaju svoje unučiće godinama. Potrebno je da se narod ujedini, jer svi su zahtevi zbog kojih se izlazi na ulice, pravi razlozi. Ni jedan nije pogrešan.
Da nije malo kasno za buđenje naroda iz letargije? Imate li vi dovoljno snage da zombiranu Srbiju pretvorite u normalnu?
Ana: Nikada nije kasno. Sve dok poslednji čovek ne napusti ovu zemlju, ima nade. Mi ćemo dati sve od sebe da vratimo Srbiju na pravi put. Da će biti lako, sigurno neće. Ali borićemo se.
Kako vidite budućnost Srbije?
Ana: Vidim Srbiju kao slobodnu zemlju, stabilnu, sa dobrim standardom. Vidim domaće fabrike, domaće kvalitetne proizvode na rafovima, vidim srpskog seljaka koji iako radi najteži posao, ne psuje nikoga, jer može od svog rada da živi. Vidim nekorumpirano pravosuđe u kome je precedentno pravo, osnov sudske prakse. Vidim lekare koji se bore za ljudski život po pozivu, a ne po profesiji. Vidim učitelje koji decu uče i vaspitavaju. Vidim policiju koja je tu da štiti narod. Vidim porodice koje vikendima, zajedno provode vreme bez stresa i frustracija oko finasija. Vidim Srbiju koja ide na utakmice, u pozorište, na koncerte. Da li takvu Srbiju samo ja vidim, ili će svi to jednom videti, vreme će pokazati.
Patriot.rs
