Naši konjanici su gazili svakog neprijatelja – od Turaka do Francuza

0
66

Prvi husarski ispit snage bila je Zimska kampanja ili Velika vojna.

Mađari već vekovima predstavljaju svoju zemlju kao kolevku husara, elitnih jedinica lake konjice iz ratova protiv Turaka, što nije ništa drugo do kićenje srpskim perjem. Mnogobrojni naučni “husar“ srpskog porekla, i da su prvi husarski odredi formirani u Srbiji. Uz to, Srbi su kumovali nastanku i ugarskih i poljskih i ruskih husara.

Priča o ovim vojnicima prepoznatljivim po dolamama, britkim sabljama i markantnoj pojavi, počinje krajem 14.veka sa srpskim odmetnicima, nekom vrstom hajduka. Naime, prvi husari bili su članovi ovdašnje niže vlastele i otpušteni telohranitelji plemića, koji su sa dolaskom Turaka izgubili sve osim konja i sablje, razni najamnici i skitnice. Te neregularne jedinice izdržavale su se pljačkanjem teritorije pod turskom kontrolom, ali se nisu zadržavali isključivo na tome, tako da i najstariji ugarski dokumenti husare opisuju kao razbojnike. Prema linigvistima, ova reč ušla je u ugarski govor iz srpskog jezika, njen koren, srpsko-hrvatsko “husa“ znači razbojništvo, pljačku, što upućuje na to da je husar bio pomešan sa latinskim korsar (corsarius),odnosno pirat, odakle se razvilo južnoslovensko gusar.

Međutim, već prema dokumentu iz 1403, husarski kapetan je postao čin u konjici kojoj je pripadalo plemstvo.

To je vreme kada su Turci osvojili veliki deo Srbije i ugrozili južnu Ugarsku. Otomanski metod borbe bio je iznenađujući. Umesto da grupišu sve snage na bojnom polju, koristili su male, pokretljive grupe konjanika koji su munjevito napadali nebranjena uporišta i po potrebi se brzo povlačili. Da bi im se suprotstavili, Ugari su za odbranu svojih graničnih utvrđenja angažovali lako naoružane srpske konjanike, jer su ovi već preuzeli taj način borbe od Turaka. Tako su husari, sa dobijanjem statusa u vojsci, legalizovali svoju egzistenciju, a Ugari dobili dobre, jeftine ratnike, često spremne da se bore samo za ono što opljačkaju.

Da Vas podsetimo:  Obeleženo 110 godina od mobilizacije Gvozdenog puka

Prvi husarski ispit snage bila je Zimska kampanja ili Velika vojna, koja je započela 1443. pod vođstvom Janka Hunjadija (Sibinjanin Janka). Vojska od 35.000 ljudi pošla je tada iz Beograda i osvojila Kruševac, Niš i Sofiju, pri čemu je prethodnica, sastavljena isključivo od konjice, sasekla na komade turske snage koje su se prikupljale.

Srpski plaćenici bili su najbrojniji i u prvim poljskim husarskim jedinicama, i odigrali su ključnu ulogu u bici kod Orše (1514), gde je poljska vojska pobedila Moskovite (Rusi iz Moskovske Rusije). Husari su tamo razvukli centar moskovitske armije, a potom simulirali povlačenje. Kada je u poteru jurnula cela moskovitska konjica, izgubili su se sa strana, dok je gonioce dočekala jaka artiljerijska vatra. Tom prilikom poginulo je 30.000, a zarobljeno 3.000 Moskovita, zajedno sa zapovednikom Ivanom Čeljadinom i logorom sa 300 topova.

U Ugarskoj, Poljskoj, kasnije Rusiji, uvek su Srbi donosili koncept husara, da bi ga domaćini brzo usvojili i prihvatili kao svoj, pošto se broj Srba u njihovim redovima vremenom smanjivao. Drugi narodi su ih vrlo cenili kao ratnike. I u otomanskoj vojsci, elitni vid konjice činili su Srbi, zvani delije (od turskog delil – vodič). Oni se pominju i u našim narodnim pesmama. Delije je bio glas da se nikada nisu povukli sa bojnog polja, čak i kada su bili upadljivo malobrojni. Zbog te ratničke veštine, Srbi su, u vreme Vojne krajine, bili graničari sa obe strane granice, i kod muslimana i kod hrišćana. Umesto da budu u kmetskom položaju, poput mnogih drugih naroda, prihvatali su i da ratuju za druge zbog zagarantovanih prava i sloboda.

Kada je početkom 18. veka došlo do ukidanja Vojne krajine, Srbi su, na poziv ruskog cara Petra Velikog, krenuli u Rusiju da se tamo bore protiv Tatara. Oni će 1724. formirati prvi regularni husarski puk u ovoj zemlji, pod nazivom „srpski husarski odred“. U narednom veku, nije bilo rata koji je Rusija vodila, a da Srbi nisu u njemu učestvovali, ispoljavajući veliku hrabrost u borbama. Tako je tokom Sedmogodišnjeg rata (1756 – 1763), Petar Tekelija, potomak Jovana Tekelije, sa svojim husarskim pukom zauzeo i berlinsko predrađe Špandau, zarobivši 1.000 Prusa, 15 viših oficira i dva topa. Godinu dana kasnije, kod Kolberga, sa 700 husara jurišao je na 2.000 Prusa. Srbi su i tada trijumfovali i zarobili 60 pešaka, jednog oficira i 10.000 granata.

Da Vas podsetimo:  Bosna – stara srpska zemlja

Oficiri srpskih husara su se posebno istakli u borbama tokom Napoleonove invazije, što je jedan od najburnijih perioda ruske istorije, a njihova hrabrost i požrtvovanje, bili su glavni razlozi što su mnogi ruski dobrovoljaci 1876. pohrlili da pomognu Kneževini Srbiji u ratu za oslobođenje i nezavisnost. A koliko su Rusi cenili srpsku ratničku veštinu vidi se i po tome što su prvi i poslednji komandant čuvenog Lajb Gvardejskog husarskog puka, formiranog 1775. na zahtev carice Ekatarine II, kao njena elitna garda, bili Srbi – prvi major Šterić, a poslednji general major Georgij Ivanov Šterić. U vreme vladavine Aleksandra III, kao mlad oficir, u tom puku služio je i princ Đorđe Karađorđević.

izvor:https://borbazaistinu.rs/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime