Naši ratni zarobljenici u Norveškoj

0
287

Nemačke okupacione vlasti su u martu 1942. godine odlučile da deportuju nekoliko hiljada zatvorenika iz jugoslavenske kraljevine na prinudni rad u Norveškoj, pre svega u oblasti odbrane i transporta duž norveške obale.

Tokom 1942. i 1943. godine, ukupno 4.268 zatvorenika je deportovano iz okupirane Kraljevine Jugoslavije u više od 30 norveških logora, od kojih se većina nalazila u severnoj Norveškoj.

Zašto su Jugoslovene tokom Drugog svetskog rata slali u radne logore u Norveškoj?  

Nemačka je bez ikakve najave 1. septembra 1939. godine napala Poljsku. Taj napad je označilo početak Drugog svetskog rata koji je ubrzo prerastao u najkrvaviji, ali i najveći rat u istoriji u kome je učestovovala većina nacija. Nakon nemačke invazije Poljske, Velika Britanija i Francuska su objavile rat nacističkoj Nemačkoj. Nemačka je izvršila invaziju Norveške 9. aprila 1940. godine.

Adolf Hitler je 1941. napao i Jugoslaviju koja je odbila da se preda. Srpski otpor se ubrzo podelio u dva antifašistička pokreta otpora:

– s jedne strane četnika koji su bili nacionalisti i rojalisti.

– s druge strane komunista – partizana.

Ove dve strane su u početku sarađivale da bi se vremenom njihovo odnos zaoštravao i dosegao do sukoba velikih razmera. Nacistička Nemačka je brzo uspela da okupira Srbiju, iako se otpor nastavio i čak postepeno rastao.

Nemačka politika ubijanja zarobljenih pobunjenika se nije ispostavila tako efikasnom kao što su Nemci izgleda očekivali. Kao rezultat toga, najviši predstavnici nemačkih oružanih snaga u Srbiji i na jugoistoku su u drugoj polovini marta 1942. godine definisali novu politiku postupanja sa zarobljenim pobunjenicima. Pozivajući se na nalog Vrhovne komande oružanih snaga (Oberkommando der Wehrmacht), vršilac dužnosti komandanta Vermahta na jugoistoku, general Valter Kunce, izdao je 18. marta 1942. naređenje da se zaustavi egzekucija svih zarobljenih pobunjenika.

Umesto toga, oni se mogu koristiti kao radna snaga na okupiranim teritorijama. Potreba za kvalifikovanim radnicima u nemačkoj ratnoj industriji je krajem 1941. godine bila velika, te su Nemci započeli prinudno zapošljavanje Jugoslovena za rad u Nemačkoj i do marta 1942. godine, 40.000 ljudi je bilo regrutovano. Otežavajuća okolnost za regrutovanje je bila unutar-politička situacija u Jugoslaviji gde su stalno podsticane akcije protiv Nemaca. Međutim, to nije sprečilo zarobljavanje Jugoslovena.

Nemci su koristili Jugoslaviju i Srbiju kao izvor slobodnog roblja radne snage za potrebe ratne industrije Nemačke, kao i drugih okupiranih zemalja usled velikog nedostatka lokalnih radnika koji su poslati na front da se bore. Zarobljene partizane ili simpatizere jugoslovenskog partizanskog pokreta su koristili kao radnike na prinudnom radu u Norveškoj za izgradnju puteva na severu zemlje, kao i za mnoge druge građevinske radove.

Kako je ova nova politika stupila na snagu 19. marta 1942. general Kuntze je objasnio proces suočavanja sa zarobljenim pobunjenicima. Najpre su ih slali u koncentracione logore kao što su Šabac, Beograd-Dedinje, Niš i kasnije Zemun gde bi bili saslušani, pa bi ih dalje raspoređivao general August Meyszner, visoki zvaničnik SS-a i policije.

Meyszner je imao mogućnost da zarobljene pobunjenike pošalje kao radničku snagu u oblasti koje su bile u nemačkoj sferi interesovanja. On bi saslušao zatvorenike po logorima. Zatvorenike bi dalje saslušavao komesar generala Meysznera i dalje ih raspoređivao da se “na primer pošalju na prinudni rad u nemačke interesne oblasti”.

Na kraju meseca bi se Vrhovna komanda Vermahta složila da “pobunjenici zarobljeni na teritoriji Srbije,” ukoliko nisu morali biti streljani zbog učešća u borbama, “treba da se koriste na gradilištima u severnoj Skandinaviji u najtežim životnim uslovima”. Šef svih policijskih službi u okupiranoj Srbiji, Meyszner, i komesar Rajha za Norvešku, Josef Terboven, pristali su da pošalju 4200 zatvorenika iz Srbije na prinudni rad u Norveškoj. Pozivajući se na dogovor sa generalom SS – Meysznerom, general Bader je 21. marta 1942. godine obavestio generala Kuntze-a da je naredio slanje zarobljenih pobunjenika u koncentracioni logor odakle bi oni trebalo da budu poslati da rade u Norveškoj; dva dana kasnije general Kuntze se složio sa tim.

Profesor Ristović smatra da jedan od razloga može biti to što je Meyszner, koji je bio savezni ministar, bio šef policije u Trøndelagu pre nego što je došao u Beograd, i moguće je da je tako znao Josef Terbovena, koji je bio komesar Rajha u Norveškoj. August Meyszner, koji je bio u Norveškoj do januara 1942. godine, postao je vrhovni komandant SS-a u Srbiji. Dakle, Terboven, koji je bio vrhovni komandant civilnog odbora Norveške, je takođe imao dobre kontakte sa SS i policijom. On i Meyszner, koji je bio šef SS u Beogradu, su se dogovorili da oko 12.000 Jugoslovena treba poslati u Norvešku na prinudni rad. Terboven je bio nacistički vođa koji je u to vreme bio komesar Trećeg Rajha za Norvešku.

Slike žrtava

Nemci su započeli sa regrutovanjem Jugoslovena za prinudni rad u Nemačkoj krajem 1941. godine, da bi do marta naredne godine već 40.000 Jugoslovena bilo regrutovano. Pozivajući se na dogovor sa generalom SS – Meysznerom, 21. marta 1942. godine general Bader je obavestio generala Kuntze-a da je naredio slanje zarobljenih pobunjenika u koncentracioni logor odakle bi dalje trebalo da se šalju na rad u Norvešku; dva dana kasnije general Kuntze se složio sa tim.

Uslovi u kojima su živeli jugoslovenski zarboljenici

“Logor na Starom sajmištu je mogao da primi veliki broj ljudi. To je bila veoma pogodna lokacija, blizu glavnih kopnenih i vodenih komunikacionih kanala kao i nedaleko od sedišta nemačke vojne uprave u Srbiji. Zemunski logor (Anhaltelager Semlin) u maju 1942. godine pod drugim imenom postaje centralno mesto u sistemu nemačkih logora za okupljanje i deportaciju zatvorenika u Jugoslaviji, uključujući i one koji su dobili prinudni rad u Norveškoj”. S obzirom da tim putem nisu dobili dovoljno zatvorenika, okrenuli su se i ka Hrvatskoj, koja je tada imala fašističku vladu.

“Kako je broj zatvorenika koji su slati u koncentracione logore u Norveškoj i dalje bio daleko od dovoljnog, nemački komandanti su se okrenuli ka mnogo “bogatijem” izvoru, koncentracionim logorima u Hrvatskoj. Iako su nemačke snage s početka 1942. godine sprovodile vojne operacije protiv pobunjenika na teritoriji Hrvatske, oni nisu imali svoje kampove sve do početka 1943. godine, osim skupljanja poena za zatvorenike u zonama vojnih operacija”.

Da Vas podsetimo:  “TAJ NAROD JE POPUT FENIKSA, UVEK SE DIŽE IZ KRVAVOG PEPELA!“ Razgovor o Srbima opisan u knjizi „Pupoljak zla” Džonatana Li Vajsa

– “Teror koji su hrvatske ustaše u NDH sprovodile protiv srpskih sela Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini je doveo Srbe do četnika i partizana. Ovi seljaci su imali izbor – da budu spaljeni ili zaklani od stane hrvatskih ustaša u svojim kućama, ili da se bore”.

Sabirni i koncentracioni logori Nezvisne Države Hrvatske su bili loše sagrađeni, svirepo vođeni i izuzetno nehigijenski. Jasenovac je bio najozloglašeniji među njima. Tu je stradala većina hrvatskih Roma, kao i značajan deo jevrejske populacije i veliki broj Srba.

Prema izveštaju načelnika policije i bezbednosnih službi od 14. jula 1942. godine, 2.840 srpskih i 1.300 sa hrvatske teritorije zatvorenika je do tada poslato u Norvešku u tri grupe. Svi zatvorenici iz Srbije su bili poslati u Norvešku, što nije bio slučaj sa zatvorenicima iz Hrvatske. Od oko 2.950 zarobljenika koji su dovedeni iz logora Jasenovac, samo 1.300 (44.1 %) su bili poslati u Norvešku.

Ove brojke dosta govore o fizičkom stanju i radnoj sposobnosti zatvorenika iz Jasenovca. Iako je izlazak iz logora značio spas od zagrantovane smrti, dolazak u beogradski logor ili transport do Norveške su označili početak novih velikih muka.

Zajgfrajd Kaše (Siegfried Kasche), izaslanik Trećeg rajha u NDH, zalagao se za deportaciju što više zatvorenika iz NDH u Norvešku. Na osnovu njegovih izveštaja, Ministarstvo inostranih poslova u Berlinu je znalo da će oko 13.000 partizana sa teritorije Hrvatske biti poslato u Norvešku na prinudni rad.

Novac koji je hrvatska vlada slala nije bio ni približno dovoljan da omogući iole normalnu ishranu hiljadama gladnih, bolesnih i iscrpljenih zatvorenika u logoru na Starom sajmištu. Odmah nakon dolaska prvih zarobljenika sa Kozare, u logoru je proglašen tifus karantin, koji je sa manjim prekidima trajao do 28. septembra 1942. Izuzetno teški životni uslovi su doveli do visokog mortaliteta kod zatvorenika, koji je u avgustu dostigao razmere masovne smrtnosti. Na osnovu evidencije u logorskoj bolnici, stopa smrtnosti može da se prati prema broju smrtnih slučajeva, a ne imena.

Tako je u maju zabeležena samo jedna smrt, osam u junu, da bi u julu broj porastao na 126, ili 4 osobe dnevno. Ali, u avgustu stopa smrtnosti raste na 2.266 ili prosečno 76 smrtnih slučajeva dnevno. Samo u jednom danu, 22. avgusta 1942. godine, u bolnici je umrlo 340 ljudi. Posle avgustovskih cifri, stopa smrtnosti je polako počela da se smanjuje, ali je i u naredna dva meseca bila prilično visoka ako se uzme u obzir da se ukupan broj zatvorenika smanjio. U septembru je zabeleženo 1.340 smrtnih slučajeva (prosečno 45 dnevno), a u oktobru 336 (prosečno 11 dnevno).

Oko 3.000 bolesnih i iscrpljenih zatvorenika je 1. septembra 1942. godine deportovano tzv. “vozom smrti” u Jasenovac gde su svi ubijeni (osim dvojice koji su pobegli). Grupa od 801 zatvorenika, uglavnom zatvorenika sa Kozare, poslata je na prinudni rad 25. avgusta 1942. godine na dunavsku Ostrovačku adu. Sredinom oktobra iste godine, nakon ubilačkog poduhvata, svega 89 zatvorenika se vratilo odande da bi po dolasku u logor uglavnom bili mrtvi ili ubijeni.

Iako je ishrana u logoru organizacije Tot bila nešto bolja, novopridošli zatvorenici su bili toliko iscrpljeni da se masovno umiranje nastavilo. Tome je doprineo brutalni režim mučenja. Navedene statistike o smrtnim slučajevima iz evidencije logorske bolnice se odnose na logor organizacije Tot. Od ukupno 2.500 zatvorenika koji su dovedeni u ovaj logor, 1536 (61.44 %) je umrlo. Posle promene u komandi logora organizacije Tot u septembru 1942. godine, uslovi su se popravili što je omogućilo da se obnove transferi u Norvešku. Prvi kontigent od 500 zatvorenika je poslat 19. oktobra 1942. godine, a ostalih 380, 19. januara 1943.

Početkom aprila 1943, grupa zarobljenih partizana i njihovih simpatizera iz Slavonije, Srema, istočne Bosne i Hrvatske je poslata iz logora organizacije Tot u Osijeku u Norvešku. To je takođe bila poslednja grupa zatočenika sa područja Jugoslavije koja je poslata u Norvešku.

Treba istaći da je većina zarobljenika iz Srbije, koji su bili na Starom sajmištu, preživela i bila poslata u Norvešku. Od ovih 3537 zarobljenika, 2287 (64.65 %) je stiglo u norveške logore. Sasvim je drugačija situacija bila sa pritvorenicima koji su pristigli iz NDH.

Na osnovu sporazuma o preuzimanju “politički nepoželjnih elemenata” dogovorenog između šefa nemačke policije u Srbiji i načelnika policijskih službi u NDH počeo je prevoz zatvorenika iz logora u Jasenovcu do logora na Starom sajmištu, kako bi ih poslali u Norvešku. To je za zarobljenike ustaškog logora značilo spas od sigurne smrti iako je konačno odredište bilo nepoznanica.

Većina zatvorenika pristiglih iz NDH nije poslata u Norvešku. Od ukupno 13.641 zatvorenika iz logora u NDH koji su deportovani na Staro sajmište odakle bi se transportovali u Norvešku, 2.376 (17.42%) njih je poslato dok je svega 1.981 osoba ili 14,52% njih stiglo u Norvešku.

Od ukupno 4.268 zatvorenika koji su stigli u Norveškoj, 2.287 ili 53,58% dolaze sa nemačkih okupacionih područja u Srbiji, a 1.981 ili 46.41% iz NDH. Skoro svi zatvorenici iz Srbije su bili Srbi, a Srbi su činili i većinu zatvorenika iz NDH. Od 1.981 zatvorenika iz NDH koji su stigli u Norvešku, bilo je 1.620 (81,78%) Srba, 179 (9,03%) muslimana, 165 (8,32%) Hrvata, a 17 (0,85%) ostalih.

Iako je deportacija zatočenika iz logora u Srbiji, a posebno iz logora NDH označavala spas od smrti, uslovi pod kojima su živeli pre deportacije u Norvešku su mnoge odveli u smrt.

Koncentracioni logori

U Norveškoj su bila 24 glavna koncentraciona logora. Trinaest se nalazilo u severnoj Norveškoj, devet u centralnoj, a dva u jugoistočnom delu zemlje. Većina jugoslovenskih zarobljenika su bili Srbi svih uzrasta, počev od dečaka od trinaest do četrnaest godina.

Većina Srba koji su poslati u Norvešku su bili politički zatvorenici od kojih su se mnogi borili sa partizanima. Radovan Raka Aćimović, Srbin koji je preživeo norveški koncentracioni logor i koga sam intervjuisala, bio je aktivan komunista. Uhapšen je kad je imao 20 godina.

Da Vas podsetimo:  Ovaj voz je zabranjen nakon Prvog svetskog rata: Beograd i Srbija su tu imali značajnu ulogu

U svojoj obimnoj sociološkoj studiji pod nazivom “Zatvorski stražari u koncentracionim logorima”, profesor Nils Kristie sa Univerziteta u Oslu, kaže da su srpski logori na severu Norveške bili isti kao najgori logori u Nemačkoj. Stopa smrtnosti je viša u srpskim logorima tamo nego u regularnim nemačkim koncentracionim logorima.

Jugosloveni u Norveškoj

Zatvorenici su se obično slali u logore koji su bili u blizini mesta gde su bili zarobljeni. U Norveškoj je bilo dosta Rusa, poljskih i nemačkih zarobljenika, što je i razumljivo s obzirom na udaljenost tih zemalja od Norveške, te je manje novca utrošeno na prevoz zarobljenika. Transportovanje 4.268 Jugoslovena u Norvešku je prilično koštalo. Većina njih (90%) su bili Srbi od kojih je 2.230 bilo iz Republike Srbije, 1.023 iz Republike Hrvatske i 1.015 iz Bosne i Hercegovine.

Neko se može zapitati zašto su neki jugoslovenski zatvorenici poslati u Norvešku, dok drugi nisu. Odlučujući faktori su bili sledeći: Ratni zarobljenici su masovno bili ili članovi i simpatizeri partizanskog pokreta otpor (Oslobodilačka socijalna armija), i uglavnom komunisti, dok su jugoslovenski Jevreji bili poslati u logore smrti u Nemačkoj.

Što se tiče državnosti, većina Srba je bila iz različitih delova okupirane Srbije, ali tu je bilo i dosta Srba koji su bili prvo u koncentracionom logoru Jasenovac u Slavoniji, a zatim poslati u Beograd na Staro sajmište. Od 4.268 zarobljenika koliko ih je pristiglo u Norvešku, 2.287 (53,5%) bili su iz nemačkih okupacionih područja u Srbiji i 1.981 (46.41%) su bili iz NDH.

Većina zatvorenika, kao što je Radovan Raka Aćimović, nisu bili obavešteni da idu u Norvešku. Njihovo putovanje u Norvešku je bio znak da će im biti loše. Aćimović je iz Nemačke prebačen u Poljsku, odakle je zatim završio u teretnom brodu, u delu gde nije imao nikakvu mogućnost da izađe na palubu. Nije znao da ide u Norvešku sve dok nije stigao u Trondhajm.

Tokom transporta su osećali kako se kreću ka severu jer je bilo sve hladnije, što im je teško padalo pošto su ionako bili slabi, pregladneli i namučeni. Aćimović i drugi zatvorenici su odmah prebačeni u teretni voz u deo sa minimalno vazduha. Nakon vozova su ukrcavani u autobuse, a zatim na trajekt. To je bio njihov prvi susret sa norveškim koncentracionim logorom, koji je pod kontrolom SS trupa.

Uslovi u logorima

Svedočenja Jugoslovena koji su preživeli logore u Norveškoj govore da su im to bili dani muka, ponižavanja i okrutnog postupanja, umiranja i veoma malog broja sunčanih zraka u vidu tajne pomoći Norvežana. Uslovi za rad su bili užasni, kao u bilo kom koncentracionom logoru. Zatvorenici su radili bez ikakve mehanizacije, što je značilo da su morali da pribegnu manufakturnom radu; bušili su kamenje ručnim alatom.

Mnogi su ubijeni zbog nesposobnosti za rad. Stražari bi ubijali ljude čim bi pali usled nemogućnosti da hodaju od logora do mesta gde su radili. Broj smrtnih slučajeva bi naročito porastao u vreme snega kada bi ljudi zaspali i umrli od hladnoće. S obzirom na to da nije bilo alata za rad, moglo bi se zaključiti da Jugosloveni nisu bili poslati na posao već da budu u karantinu.

S druge strane, i dalje je postojala potreba za radnom snagom za izgradnju raznih puteva. Opisi rada u ovim iskazima svedoče o dosta realnih radnih zadataka: “… Put će biti 34,5 km i voditi od Trældal-a do Laponije ka švedskoj strani. Ovaj zadatak je poveren “Einsatz Gruppe Wiking-Einsatz Nord Norwegen”, koji je imao odeljenje u Narviku, a sa sedištem u Lilehameru. Za završetak ovakvog posla je potrebno mnogo rada. Ne može se očekivati od nekoga da radi više od pet do šest meseci u godini u klimatskim uslovima koje odlikuje ekstremna hladnoća i sneg”. Nemcima su bili potrebni snažni ljudi koji bi mogli da urade posao.

Prema svedočenju srpskog 19-godišnjeg dečaka iz logora Beisfjord, uslovi u koncentracionim logorima se nisu popravljali; “Samo su nam davali dovoljno hrane kako bismo se setili odakle smo došli… bilo je naređeno da od ranih jutarnjih časova do odlaska u krevet uveče moramo biti polu-goli… Budili smo se u pet ujutru i nismo mogli da se vratimo u svoje sobe pre osam sati uveče. Ovakva tortura je svakim danom bila sve opasnija. Čak i kada je sunce sijalo, ne bi zagrejalo naša tela”.

Ovo pokazuje nedostatak hrane i uopšte ishranu koju su zatvorenici dobijali, kao i u koliko teškim uslovima su živeli. Takođe treba imati u vidu i veoma nepovoljnu klimu u severnoj Norveškoj gde temperature često idu do -20 ⁰, -30 ⁰ Celzijusa, a u ekstremnim slučajevima, kao u Karasjoku gde se nalazio jedan logor, i do – 50 ⁰.

Koncentracionim logorima su vladale sile straha pri čemu su zatvorenici od prvog dana bili upoznati sa posledicama koje slede ukoliko se ne pridržavaju pravila. “Komandant logora je bio ubeđen da je strah najbolji vaspitač. On je već prvog dana zarobljenika u Karasjoku izabrao pet Jugoslovena koje je ubio kako bi povećao težinu svojih reči da takva sudbina sleduje svakome ko pokuša da pobegne”. Druge metode mučenja su se ticale vremenskih uslova pošto je u Norveškoj bilo jako hladno, što su stražari dosta koristili u svoju korist. Kada je reč o higijeni, SS su insistirali da je to nešto do čega vrlo drže, a s obzirom na to da je bilo dosta jezera oko mnogih koncentracionih logora, zatvorenici će bili primorani da plivaju. “Hauptmann i ostali Nemci su nas punom brzinom jurili kroz šumu i do jezera. To je bilo u proleće dok su ledene sante i dalje bile tu”.

Sama pomisao na kupanje u ledenoj vodi je izazivala drhtavicu. Neki bi odmah skočili u vodu, drugi bi pobegli ne usudivši se da nastave. Nemci bi im prišli i terali ih u vodu”. SS stražari su imali običaj da većinu iskustava učine bolnim za zatvorenike, nastavljajući sa upotrebom straha. “Nedeljna kupanja su se uvek završavala sa većim ili manjim tragedijama. Mnogi su bili tako zaleđeni da nisu mogli da se obuku, več su drugi to morali da učine za njih. Često se dešavalo da je skoro polovina zatvorenika morala da se sprovede nazad u kamp posle kupanja”. To pokazuje da je u mnogim slučajevima nešto tako jednostavno kao što je higijena bila zamka smrti za mnoge zatvorenike koji nisu imali snage da zadrže svoje telo toplim u hladnoj vodi.

Da Vas podsetimo:  Boško i Admira bili su sarajevski Romeo i Julija: Ubili ih zagrljene, ovo je prava istina o njihovim dželatima

Kao što je ranije pomenuto, uslovi rada u koncentracionim logorima nisu bili dobri. “Uprkos “modernoj mašinskoj opremi”, većina zatvorenika nije bila u stanju da radi formalno bolje, ako su to hteli. Oni su jedva uspeli da tako iscrpljeni dođu do svog radnog mesta.”

Beisfjord

Logor Beisfjord je do danas ostao upamćen kao najgori logor u Norveškoj sa stopom smrti većom nego u Aušvicu, uprkos činjenici da je logor postojao svega četiri meseca samo za Jugoslovene. Veče 17. jula 1942. je datum kada je započeo masakr u radnom logoru Beisfjord. Bolesni zatvorenici su živeli u barakama koje su bile odvojene od ‘zdravih’ zatvorenika u logoru.

Nekoliko dana pre 17. jula zarobljenicima je izdato naređenje da počnu sa kopanjem jarka i mnogi zatvorenici su mislili da je to bilo za vodovodne cevi pošto su kolale glasine da treba da se instaliraju u logoru.

Međutim, ispostavilo se da su oni zapravo kopali svoju masovnu grobnicu. Uoči 17. jula, vođa logora Franz de Martin je sa stražarskog tornja izdao naređenje da se bolesni zarobljenici izvedu iz kasarne. Izdavao je naređenja u pratnji bujice. Zatvorenici su šetali prema rovovima, po četiri za redom, u grupama od po dvadeset. Neki su bili u stanju da hodaju dok su neki padali na druge. Kada je prva grupa prošla kroz “koridor”, što je zapravo bio niz bodljikavih žica koja se dalje nastavlja do jarka, naređeno im je da stoje u redu duž ivice jarka.

Johan Sundby je bio svedok masakra iz svoje kuće koja je bila odmah pored logora, iako su svi koji su živeli u blizini kampa dobili jasne instrukcije od strane SS da zatvore sve svoje zavese i ne izlaze iz kuće te noći.

– “Kada su bili postrojeni, SS stražari su se povukli, a čovek sa mitraljezom se pojavio pred postrojenima. Kada je povučen okidač, ostali SS stražari su došli napred i bacali u jarak streljane zarobljenike, i one koji su umrli i one koji su još živi, ali koji nisu sami pali u jarak.

– “Mnogi bolesni zatvorenicu su se krili u svojim kasarnama i odbijali da izađu. Nemački stražari su zatim odlučili da zapale kasarnu, dok su naoružani stražari stajali na izlazima i pucali i svakoga ko je pokušao da pobegne.”

Uprava logora u Beisfjordu je 6. avgusta 1942. poslala izveštaj SS načelnicima “Sever” u Oslu. Izveštaj je sadržao dve kontroverzne informacije koje su namerno tako stavljene.

Prva – naslov je bio da je izveštaj o zatvorenicima koji su umrli (a ne ubijeni).

Druga – umesto imena tih zatvorenika dati su samo njihovi zatvorski brojevi.

U izveštaju je izlistano 287 brojeva. Toliko ljudi je ubijeno te noći između 17. i 18. jula 1942.

Drugi svedok, Atle Føre kaže da je nakon te noći čuo da je objašnjenje za ubistva bilo to što je njegov lekar Weideborg, koji je bio u logoru pre 17. jula, rekao da je tifus zavladao u logoru sa bolesnim.

Poređenje stope smrtnosti među različitim grupama ratnih zarobljenika

Pored jugoslovenskih ratnih zarobljenika, u Norveškoj je tokom Drugog svetskog rata bilo takođe i oko 70-80.000 ruskih i poljskih ratnih zarobljenika. Stopa smrtnosti među sovjetskim ratnim zarobljenicima u Norveškoj je bila 10%, a među poljskim 0,6%. Tokom rata u Norveškoj, oko 60% jugoslovenskih ratnih zarobljenika je umrlo u koncentracionim logorima u Norveškoj.

Glavni razlog za višu stopu smrtnosti jugoslovenskih zarobljenika verovatno leži u tome što su SS odredi bili prvih devet meseci odgovorni za njih. Nemačka na njih nije gledala kao na ratne zarobljenike, već ubice i razbojnike. Vermaht je bio odgovoran za sovjetske i poljske zarobljenike i tretirao ih malo bolje, jer im je bila potrebna radna snaga, a Vermaht nije imao koncentracione logore poput SS-a.

ES-ES-ovci su rekli zatvorenicima da su oni došli u Norvešku da umru, iako je poenta bila da rade. Tako je čak 2.100 ljudi umrlo u prvih devet meseci, od juna 1942. do marta 1943, kada je Vermaht preuzeo. Vermaht je preuzeo kako bi se smanjila stopa smrtnosti, te je u naredne dve godine po njima “samo” 500 ratnih zarobljenika umrlo.

Smrtnost jugoslovenskih ratnih zarobljenika od oko 60% je bila na približno istom nivou kao i za ruske ratne zarobljenike u nemačkim logorima u drugim zemljama.

Zašto su Jugosloveni slati u Norvešku?

Postavlja se pitanje zašto su se jugoslovenski zarobljenici slali širom Evrope da grade puteve i železničke pruge kada je bilo i drugih zatvorenika u susednim zemljama Norveške koji su takođe bili u stanju da obave posao?

Profesor Ristović smatra da je razlog za slanje Jugoslovena u Norvešku bio uglavnom ekonomske prirode. Prema njegovom mišljenju, oni su poslati u Norvešku da ih ubije naporan rad i hladnoća, a nemački motivi su bili mešavina ideoloških i ekonomskih. On smatra da oni nisu poslati u Norveškoj sa idejom da rade, već da umru.

Radovan Raka Aćimović se slaže sa ovom teorijom da su jugoslovenski zarobljenici poslati u Norvešku da umru. Norveški istoričar Magne Skodvin je napisao da je norveški Sud pravde potvrdio 1947. godine da su čisti koncentracioni logori napravljeni sa ciljem sistematskog istrebljenja zatvorenika.

Većina istoričara se slaže da su Srbi i drugi Jugosloveni koji su poslati u koncentracione logore u Norveškoj poslati sa ciljem da umru. Nemačke okupacione vlasti u Srbiji su slale ratne zarobljenike u Norvešku najpre kao robovlasničku radnu snagu, a zatim sa namerom da te ljude ubiju nekih 4.000 km daleko od njihovih domova.

Autor: Rakel Kamsvåg
Objavljeno: 2012. godine

Izvor: Zločini nad Srbima

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime