Ozbiljan sukob koji plamti u vrhu Srpske napredne stranke (SNS) mogao bi da dovede do ubrzanog raspada ove političke partije, koja je od svog nastanka istovremeno i nestajala, što je fenomen koji još nije viden od uvođenja višestranačja u Srbiji. Ma koliko to izgledalo u ovom trenutku, ni raspisivanje novih, vanrednih izbora, nije daleko! Sukobi unutar naprednjaka, nisu samo lokalnog karaktera, ali su tamo najvidljiviji. Predsednik stranke Aleksandar Vučić verovatno neće uspeti da ih narednih meseci stavi pod kontrolu, jer je u pitanju pravi rat.
Naime, SNS je duboko podeljena na pet različitih struja. Prva podela u SNS desila se nakon pobede Tomislava Nikolića, na predsednickim izborima kada je Vučić započeo njegovu politicku i medijsku marginalizaciju.
Istražujući stalne sukobe u mesnim odborima SNS, istraživački tim redakcije posebno se bavio stanjem u Lazarevcu (Kolubari) i Obrenovcu, jer su u pitanju najosetljivije tačke za svaku vlast koja se pojavila u Srbiji posle 5. oktobra. Jedan od razloga žestokih sukoba u stranci, svakako je i poguban uticaj jednog od ključnih finansijera stranke, zašticenog svedoka, Ljubiše Buhe Čumeta.
Medu dobro obaveštenim ljudima u političkim strankama i medijima, već godinama kružili detalji o sukobu Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, koji datira još iz vremena dok su bili radikali (SRS).
Njihov sukob u SRS navodno je dodatno potpirivao lider te stranke Vojislav Šešelj, ali je Vučić u nekoliko navrata, vrlo neubedljivo pokušao da demantuje ovakve tvrdnje. Kada se na poslednjoj slavi Srpske napredne stranke nisu pojavili predsednik Srbije Tomislav Nikolić i njegov sin Radomir, takode funkcioner SNS, sukob izmedu Vučića i Nikolića bio je više nego očigledan. Bojkot ovog dogadaja od strane Nikolića, ustvari je poruka upućena Vučiću.
I potpredsednica Vlade Srbije i ministarka gradevinarstva saobraćaja i infrastrukture, Zorana Mihajlovic, već duže vremena je u sukobu sa najmoćnijim covekom SNS, Nikolom Petrovićem, generalnim direktorom Elektromreže Srbije. Petrovićeva moć je danas već javna stvar.
Ministarka Mihajlović je ozbiljno zaratila i sa delom stranke koji finansira Ljubiša Buha Čume, a predvodi Milorad Grčić, direktor Kolubare, kada je najavila da će Buhi porušiti sve nelegalno podignute objekte.
Pored sukoba sa Buhom i Petrovićevom frakcijom u stranci, Mihajloviceva je tražila od Vučića da smeni i njemu dragog Nebojšu Stefanovića sa mesta ministra unutrašnjih poslova.
Ovim hrabrim potezom, postala je peta frakcija SNS-a, a koja je zaratila sa svim ostalima istovremeno. Hrabro (mnogi kažu i nepromišljeno) je zauzela stav da ljudi koji su završavali dopisne škole, prepisivali doktorate ne treba da budu na odgovornim funkcijama.
-Ja sam se dobro pomučila za svoju diplomu – negodovala je Mihajlovićeva posle svade sa Vučićem, kada su njeni zahtevi za Stefanovićevom smenom odbijeni.
Iz ovog sukoba Stefanović je izašao kao pobednik, ali, ovaj dogadaj je duboko sukobio Mihajlovicevu i Stefanovica pa oni više i ne komuniciraju medu sobom ni službeno.
Zbog (ranije) bliskosti sa Vučićem, Zorana Mihajlović nema dobar odnos ni sa Tomislavom Nikolićem, koji se za sada izvukao od Vučićevog svilenog gajtana.
Ni tu nije kraj svim sukobima u koje se Mihajlovićeva upustila. Čeprkala je po poslovima raznih kriminalaca, koji su ranije delovali u njenom resoru. Otkrila je nepravilnosti i malverzacije sa dozvolama za transport koje su radili ljudi Velimira Ilića i on sam. Mnogo ranije, otvoreno se sukobila i sa Dušanom Bajatovićem i Milutinom Mrkonjićem iz SPS-a.
Ipak, ma koliko moćno delovala žena koju je Vučić svojevremeno opisao kao „buldožer“ koji je neophodan Vladi Srbije, da rašcisti oblast gradevine, njena je pozicija nedavno oslabljena kada su stranačke kolege pokrenule izbacivanje njoj bliskog Saše Mirkovića iz SNS-a. Izvor svih ovih konflikta treba potražiti u njenoj politici „zaokreta“ prema ruskim energentima, jer je na delu pokazala da je prihvatila realnost.
Zbog Buhe, podela i potpuni raspad
Izvor iz obrenovačke opštine koji nam je pomogao da sklopimo sliku sukoba unutar SNS-a, tvrdi i da su lazarevacki i obrenovački odbori, kao i mesta direktora TENT-a i Kolubare ključne tačke oko kojih će ljudi Ljubiše Buhe i Petrovića voditi rat narednih meseci.
On takode tvrdi da je samo delimično tačna informacija da je jedan od poznatih Surčinaca, Milan Narandžic Limun, posredovao da Milorad Grčić, danas direktor Rudarskog Basena Kolubara (RB Kolubara) dobije diplomu na privatnom fakultetu Ljubiše Buhe Cumeta.
Informacuju je, kaže on, preko svojih ljudi u javnost poslao Branko Milojevic, bivši policajac, danas Grčićeva desna ruka u Kolubari. Nas izvor dalje kaže da su se Nerandžic i Grčić poznavali još u vreme dok je drugi držao pečenjaru pored zgrade obrenovačke opštine.
Istina je i da se njih dvojica i danas redovno vidaju. Istina je i da Nerandžić ima zajedničke poslove sa Buhom, ali posredovanje vezano za Grčićevo visoko obrazovanje obavio je Dejan Dimitrijević vlasnik firme „Putarac“.
Investicija u kadrove koji se kasnije postavljaju na odgovorna mesta javnih preduzeća, svodi se na to da oni po imenovanju na funkciju odmah počnu da nameštaju poslove firmama bliskim sa onima koji su im pomogli da sednu na te funkcije.
U jednom trenutku delovalo je da je monopol onih firmi koje kupuju ugalj u Kolubari razbijen. Objavljena je i vest da je uhapšen i vlasnik firme „Deviks“, Vitomir Dimitrijevic, ispostavilo se da njegovo hapšenje nije sprecilo da firme njemu bliske uđu na mesto na kome je ranije bio „Deviks“. Tako su firme fiktivno promenjene, ali posao završavaju isti ljudi.
Upravo tu je i poenta, u imenovanju direktora na mesto javnih preduzeca TENT i Kolubara. Onaj ko ima svog direktora ima i poslove u toj firmi. Kako su TENT i Kolubara firme iz oblasti energetike, Nikola Petrović smatra da na celu tih firmi treba da budu njegovi ljudi.
Sa druge strane, u Kolubari mesto direktora čvrsto drži naprednjak Milorad Grčić, koji je u poslovnim „kombinacijama“ sa Ljubišom Buhom. Iako deluje da Buhini ljudi čvrsto drže Kolubaru pod kontrolom i tu je došlo do podela.
Čulo se u Kolubari i da su se Milorad Grčić i Branko Milojević (šef unutrašnje kontrole u Kolubari, „diplomirani oficir policije“) sukobili se oko jedne lepotice u upravnom odboru. Ovo je Milojevića toliko razljutilo da je koristio sve veze koje je imao da potpomogne Grčićevu smenu u mesnom odboru SNS u Obrenovcu. Potom je lokalnim medijima neuspešno plasirana informacija da je Milojević, svoju suprugu zaposlio u Elektrodistribuciji Šabac, kako bi je što rede vidao.
Ugovor sa „Macolom“
Naravno, sukobi unutar SNS odbora u Obrenovcu i Lazarevcu nisu doveli do prekida sumnjivih poslova u TENT-u i Kolubari. Naime, u Kolubari je ponovo uvedena kupovina uglja preko takozvanih „zaključnica“. Ovakav način kupovine je ranije ukinut, jer se smatralo da proces prodaje čini netransparentnim i da ostavlja mnogo mogućnosti za korupciju.
Sa druge strane, predsednik opštine Lazarevac, Dragan Alimpijevic, član SPS-a, koji se inicijalno nije slagao sa Grčićem, sada je sa njim našao zajednički jezik. Uspeo je da ubaci nekoliko njemu bliskih firmi u posao sa Kolubarom. Dobri odnosi sa predsednikom opštine Lazarevac su jako bitni i za Milorada Grcica, jer je to opština na čijoj se teritoriji nalazi i sedište Kolubare.
U samom Lazarevcu, narod je nezadovoljan nacinom na koji Alimpijevic i njegova družina vode opštinu, pa su aktivisti Srpske napredne stranke, pokretali pitanje zašto Alimpijevic, sa davno napunjenih 65 godina starosti, vec jednom ne ode u penziju. Za Aleksandra Vucica je pripremana dokumentacija o tome da je Alimpijevic, zajedno sa bivšim predsednikom opštine Lazarevac, Brankom Boricem, ranije ucestvovao u kupovini polovnog klizališta, koje je placeno daleko više nego što mu je stvarna cena.
Opština je tom prilikom finansijski oštecena, ali je finansijsko stanje Alimpijevica i Borica iz godine u godinu sve bolje. U dokumentaciji koja je spremana kao pritužba na Alimpijevica, navodi se i da je on prezadužio komunalno preduzece koje je ranije vodio.
Zadužio ga je navodno toliko tako da radnici sad ne mogu redovno da primaju plate. Umesto da pomogne naprednjake iz Lazarevca da smene Alimpijevica, Grcic je sa njim uspostavio zajednicki jezik.
Primer koliko se saradnja Grcica sa lokalnom vlašcu popravila je slucaj preseljenja groblja: opštinska vlast u Lazarevcu, odnosno Alimpijevic, optužena je da je ukljucena u uzimanje provizija od privatnog kamenoresca Bore Matijaševica za preseljenje groblja iz sela Vreoci. Inace, preseljenja groblja i stanovništva u opštini Lazarevac su normalna stvar koja se obavlja zbog konstantne eksploatacije uglja.
Nakon što je Matijaševićevo ime spomenuto u kontekstu uzimanja visoke provizije, on je sklonjen iz posla, a angažovana je druga privatna firma iz Beograda. Ova firma je dala nisku cenu za taj posao i verovatno lepu proviziju lokalnim političarima, ali je zato loše radila.
To potvrduje i činjenica da je više skupih spomenika – nadgrobnih ploča, slomljeno već tokom transporta! Zbog svega ovoga, Dragan Alimpijević konstantno kritikovan u lokalnim novinama „Palež“, koje finansira RB Kolubara, odnosno Grčićeva „administracija“. Kako je sa Grčićem uspostavio dobre odnose, ovaj mu je otvorio i vrata da može finansijski da pomogne „Palež“, posle čega su kritike prestale.
U papirima dostavljenim našoj redakciji ovo je objašnjeno narodnim jezikom: „…Milorad Grčić je Draganu Alimpijeviću omogućio da plati donaciju od 736.000 dinara listu „Palež“, a vlasnik „Paleža“ je prestao da ga kritikuje. Umesto kritika usledilo je veličanje lika i dela, Alimpijevića i Grčića“. Ovo tvrde i lazarevački naprednjaci.
Dok se oni žale „centrali“ Srpske napredne stranke, na terenu je Grčić uspeo da preko Alimpijevića ostvari uticaj u svim organima opštine Lazarevac. Sve ovo su kao veliku nepravdu shvatili lokalni lideri SNS, Stević i Jeftić koji su iskoristili dobre odnose sa Nebojšom Stefanovićem ministrom policije i pomogli da ovaj izgubi sve funkcije u lokalnom odboru SNS u Obrenovcu.
Stević i Jeftić očekivali su i da Grčić bude smenjen sa mesta direktora Kolubare, ali se to na njihovu žalost nije dogodilo. Grčić im nije ostao dužan, pa su po njegovoj direktivi i njih dvojicu ocrnili u lokalnom listu „Palež“. Sve ovo bi bilo smešno kada bi stanovnici opštine Lazarevac u kojoj se vadi ruda vredna milijarde evra živeli pristojno.
Na žalost u Lazarevcu, ali i u Obrenovcu u kome se u TENT-u proizvodi struja za pola Srbije, prosečni građani žive prilično bedno. Istovremeno tamošnja vlast niže jednu za drugom promašenu investiciju. Jedan od primera kako je novac neracionalno potrošen je izgradnja nove osnovne škole i sportske hale u mesnoj zajednici Baroševac.
Baroševac je dobio prelepu veliku školu i halu, nažalost u toj mesnoj zajednici nema dovoljno daka da se popuni kapacitet takve škole i hale, jer je bela kuga smanjila broj dece u toj mesnoj zajednici.
Ovaj podatak bio je poznat i pre gradnje ovih objekata. Da su opštinske vlasti ovaj novac iskoristile za iseljene zaseoka Zeoke u Vreocima oslobodila bi se zemlja za eksploataciju rude.
Eksploatacijom bi se došlo do još novca pa bi praktično drugačijim rasporedom ulaganja bilo moguće izgraditi i školu i preseliti Zeoke. Zeoke su mogle da budu preseljene u blizinu nove škole, pa objekat ne bi zvrjao toliko prazan, mada ni u Zeokama nema dovoljno dece da se takvi kapaciteti popune…
Grčić zloupotrebio položaj
Generalni direktor, Rudarskog basena Kolubara (Kolubara), Milorad Grcic zloupotrebio je položaj i sklopio protiv zakonit ugovor sa firmom „Sekuriton d.o.o.“ iz Beograda, vredan dvadeset sedam miliona odnosno 27.353.765,18 dinara.
Ovim ugovorom Grčić, je „Sekuritonu“ pribavio veliku materijalnu korist, i mogućnost da mimo tendera Kolubari prodaju protivpožarnu opremu! Oprema ne funkcioniše kako bi trebalo, utvrdile su stručne komisije Kolubare.
Najbolji primer koliko je posao protivpožarne zaštite u Kolubari loše izveden govori primer nesreće u kojoj je živ izgoreo rudar Milan Sika. Posao sa Sekuritonom je protiv zakonit i započeo ga je Grčićev prethodnik, Nebojša Ćeran.
Sa firmom „Sekuriton“ u vreme Ćeranovog direktorovanja, sklopljen je ugovor o izvodenju radova u oblasti protiv požarne zaštite. Kada su poceli sa izvodenjem radova, firma „Sekuriton“ je ugradivala i protiv požarnu opremu, a to nije bilo ugovoreno, niti je bilo predmet javne nabavke.
Jasno je da je na taj način Sekuriton bio u mogućnosti da jeftiniju ponudu od drugih ponudača za radove. Manjak novca od izvedenih radova „Sekuriton“ je mogao da nadoknadi ekstraprofitom od protiv požarne opreme koju prodaje Kolubari.
Vrednost te opreme je preko dvadeset miliona i ona daleko prevazilazi komercijalnu vrednost radova. Drugi ponudači nisu ni očekivali da će moćči da se zaradi na prodaji opreme, već su mogli da daju samo komercijalne cene za radove koji su bili zvaničan predmet nabavke. Ipak, kada je u stručnom mišljenju Ćeranu saopšteno da tako nešto nije po zakonu, on je polako prestao da potpisuje finansijske dokumente vezane za opremu i poslove sa „Sekuritonom“.
Na terenu su se pojavile i druge komplikacije jer je deo opreme plaćen pre ugradnje i izvedenih radova, odmah po isporuci. Radovi nisu adekvatno vodeni u građevinskoj knjizi, a ni predračuni potrebnog materijala za ugradnju nisu odgovarali stvarnim potrebama ustanovljenim u toku izvodenja radova. Ipak, 2014. godine, već Grčićevom mandatu, „Sekuriton“ je počeo da ucenjuje „Kolubaru“ i da traži da plate svu opremu i sve izvedene radove.
Ljudi iz „Sekuritona“ naveli su u zahtevali da im se plate „ne ugovoreni radovi“ i pretili da u protivnom nikada neće potpisati tehnički prijem objekata. Tim povodom stručnjak za komercijalne poslove Kolubare, Igor Smiljković, napisao je: „…Izvodač traži da mu se plate izvedeni, a ne ugovoreni radovi, on je naveo i da je Izvodac svestan da ugovora nema, ali da se pozivaju na knjigu izvedenih radova. Komercijala ne može retrokativno da zaključuje ugovore. Na sastanku smo konstatovali da je jedini način za rešenje navedenog problema vansudsko poravnanje…“.
Ovaj dokument je poslat Grčiću zajedno sa dopisom koji su potpisali diplomirani inženjer Nikola Mitrović i rukovodilac centra za unutrašnju kontrolu odbranu i bezbednost Branko Milojević, po zanimanju diplomirani oficir policije. Milojević i Mitrović su u dopisu naveli da je dokazano da u nekoliko slučajeva „Sekuriton“ uopšte nije ugradio opremu koja se navodi u Gradevinskim knjigama.
-U devet pozicija bilo je i viškova i manjkova, zaključili su inženjer i bivši policajac i 08.7.2014. pismeno upozorili Grčića. Znajući za sve ovo, kao i da nije po zakonu da se naknadno sklapa ugovor o izvedenim, a ne ugovorenim poslovima Grčić je ipak 25.08.2014. sa „Sekuritonom“ sklopio ugovor pod naslovom „Ugovor o izvodenju dodatnih radova“, koji je u ime ove privatne firme potpisao direktor Rade Mandić. Osim Mandića i firme Sekuriton, ugovorom su obuhvaćene i firme „S & R Magma“ i „AR Gradnja“ iz Beograda koje su zastupali Ratomir Bogetić odnosno Predrag Radonjić.
Povodom ovog posla policijskoj upravi dostavljen je dopis sa pratećom dokumentacijom u kome se navodi, da je Javna nabavka br.P/-2BN, a koja je pokrenuta kao nabavka radova suprotno ugovoru i raspisanom tenderu ustvari bila isporuka opreme i ugradnja opreme, da je vrednost opreme i ugradnja iste daleko prevazišla samu vrednost ugovorenih radova.
Zbog svega navednog, firmi „Sekuriton“ je omogućen povoljniji položaj u odnosu na druge ponuđače, što povlači krivičnu odgovornost ljudi koji su omogućili da ovakav posao bude realizovan. Ističe se da su krivi generalni direktor Milorad Grčić i njegov prethodnik Nebojša Ćeran. Prvi jer nije raspisao nabavku u skladu sa potrebama, drugi jer je pristao da plati ne ugovorene radove.
U dokumentaciji koja je dostavljena Redakciji, navodi se i da fakturisani radovi čak nemaju ni podlogu u građevinskoj knjizi, dok su dodatni radovi koje je investitor naplatio izvedeni pre donošenja odluke o sprovodenju pregovarškog postupka, što je suprotno Zakonu.
Pored navedenog dokazano je i da su dodatni radovi izvodeni bez validne projektno tehničke dokumentacije. Navodi se i da funkcionalnost sistema koja je obaveza izvodača (firma „Sekuriton“) po osnovnom ugovoru nije dokazana i da je nije moguće dokazati iz razloga što optički sistem za ranu detekciju inicijalnih požara ne može da funkcioniše automatski zbog znatno veće zaprašenosti u pogonu od nivoa koji je dat u podlogama za izračunavanje požarne opasnosti pri izradi projekta zaštite od požara Sušare. Takode, tu je i visoka zaprašenost pogona Sušare, je takva jer sistem otprašivanja nikada nije pokazao svoju funkciju.
To je inače i predmet slučaja „Finpneumatik“ koji još nije okončan već je predmet Odeljenja za privredni kriminal policijske uprave Beograd i višeg javnog tužilaštva. Funkcionalnost ugradenog sistema „Drencer“ nije moguće dokazati bez rezervoara od 500 kubika čiste vode prema projektu i odgovarajuće pumpne stanice, sposobne da tako veliku količinu vode izbaci na svaku kotu pogona u kratkom vremensko periodu…
Vuk Stanić
