Natalija u cenzolovci!

1
1252

Prvi put sam čula za Nataliju Dević od prijatelja na društvenoj mreži koji je u nekoliko rečenica podržao stav već osuđene novinarke, upućujući pri tom kritike na odnos medija najapsurdnijeg naziva gde se na krajnje bezobrazan način izvrće svaka njena napisana reč, meri i proizvoljno tumači. Ide se dotle da se autorki zamera što uopšte pominje reč bula, i još se usudila reći da se bula prošetala Knezom, u samo ovoj rečenici zajedljivci su našli gomilu zamerki koje idu od seksizma do religioznih uvreda. Zamera joj se i izgovaranje reči „crnac“, „tamnoput“ . Zar postoji i politička korektnost u zaključku da neko nije belac , već je crnac? I zar se umanjuje nečija vrednost bojom kože, to autorka ne sugeriše, već upravo oni koji je kritikuju, koji bi izbrisali i poništili boju kože a možda i tamnoputu vrstu?!

natalija-devic-620x330
Natalija Dević / foto: tvbest.rs

Ništa od navedenih optužbi nećete naći u članku. Ponajmanje ksenofobiju koja se u optužbama najviše pominje, a čijom se definicijom služe i oni koji ne znaju ni da je definišu, oni znaju da je to uvreda, ali kakva? Zar je bitno kad dobro zvuči? Šta više, više uvreda ima u člancima koje su cenzolovci pisali naširoko obrazlažući šta je to mislila Delićeva dok je pisala.

Medij se zove „cenzolovka“ , vrlo simptomatičan naziv, s obzirom da love medije gde uglavnom i stanuju novinarski miševi, koje će malo isprozivati a ovi će odmah doskakutati da se izvinjavaju i mole za ono malecko parče sira koje su grickali u svojoj rupi.

Apsurd njihovog proboja u javnost jeste upravo kontraindiktornost sa samima sobom, naime, umesto da se bore protiv cenzure, oni sami cenzurišu one čije mišljenje prelazi granice dozvoljenog, odnosno njihovog mišljenja ili još tačnije mišljenja koje im je sugerisano i dobro plaćeno. Izvoljevajući pri tom javna izvinjenja novinara, uz gomilu propratnih najnižih uvreda i omalovažavanja autora, koji su na trenutak zaboravili da je „sloboda mišljenja“ samo urbana legenda a da svaka izneta istina ima svoju cenu. U većini slučajeva u vidu obroka, odnosno gutanju već ispisanih reči od strane onog ko se usudio da ih ispiše.

Da Vas podsetimo:  Mali, veliki lažov

Dešava se to i sa ljudima koji nisu deo sistema, naravno u mnogo manjem obliku.

Posledice onih sistemskih ili tzv građanskih novinara se uglavnom ogledaju u izopštavanju iz društva, osude dojučerašnjih „prijatelja“ koji su ih za svaki podoban članak tapšali po ramenu, za svako širenje njihovog mišljenja letele pohvale a onda kada novinar pomisli da bi i sam mogao nešto pomisliti i reći, dolazimo do „suda časti“.

Jer odakle uopšte bilo kome pravo da razmišlja i još podeli svoje mišljenje, prethodno ne proveravajući da li je u skladu sa onima koji plaćaju i koji mogu da razmišljaju.

Natalija Dević je u „građanskom časopisu“, zaboravljajući valjda ko plaća taj časopis, konstatovala ono očigledno, ono čega se svi mi strahujemo, i ne samo mi već cela Evropa koja je samo još jedna žrtva američke psihopatije, ko će poneti taj krst izbegličke države. A znajući da naši vlastodržci rade onako kako im se naloži, odgovor se sam nameće.

Natalija je napisala kolumnu u Danasu, podelila je sa čitaocima najopštije informacije koje svakodnevno možemo pročitati u bilo kom mediju i ne samo pročitati već koje možemo doživeti. Doduše, te informacije nisu bile samo suvoparni podaci i brojevi već osećanja jedne žene koja je sa pravom zabrinuta u šta se pretvorila država i grad u kom živi.

Grad, čijim je ulicama smela da se prošeta i u sred pola noći, gde su deca sama išla do obližnjih škola bez straha da li će se vratiti bezbedno u svoj dom, grad u kom su parkovi bili za meštane, turiste, slučajne posetioce a koji su danas pretvoreni u kampove.

Jer samo u Srbiji se ograničavanje kretanja azilanata smatra ugrožavanjem ljudskih prava. Samo u Srbiji azilanti mogu da otvaraju restorane po centru i da za to niko nije nadležan, samo u Srbiji se za pokušaj silovanja Srpkinje azilantu piše prekršajna prijava – jer samo u Srbiji će priča i pisanje o tome ugrožiti nečija ljudska prava, izazvaće mržnju i netrpeljivost i oni koji se usude da progovore – goniće se na sudu časti.

Da Vas podsetimo:  Predsedniče, rekli smo 500 evra plata, a ne 500 mikrograma zagađenje

Časti čiju su definiciju sačinili isti oni koji se bore za naturanje mišljenja i koji su protiv cenzure samo u slučaju kada ona iskače van njihovih okvira. A istina? Ona je izgleda još skuplja nego što smo svi mi mislili. Nedozvoljena, nepoželjna, istina se ne plaća već zataškava, a ko se usudi plaća iz svog džepa.

I sam premijer je lepo kazao: „Ovde ste dobrodošli“; „Srbija je vaš dom“; „Neću dozvoliti da iko vodi kampanju protiv azilanata“.

Zar nije bio dovoljno jasan? Ako nije pojasniće ljudi iz UNSA i NUNSA kojima je čast amputirana, na zasedanju suda paradoksalnog imena „Sud časti“, jer u tom sudu ima časti koliko i u pokojnoj Nadi ima nade…

veizovic

Vesna Veizović

Vaseljenska

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime