NATO AGRESIJA NA JUGOSLAVIJU-Srbiju potpuno zdrobiti

autor:Spasoje Smiljanić, 26.02.2009

POTPUNO razbijanje (drobljenje) SR Jugoslavije i Srbije, jedan je od prikrivenih krajnjih ciljeva koji je Amerika imala (i ima) u svom planu angažovanja na prostoru Balkana. U okviru tog cilja je i obećanje separatističkim vođama kosmetskih Albanaca za osamostaljenje Kosova i Metohije i stvaranje još jedne albanske države na Balkanu. Dolaskom na čelo Amerike Bil Klinton je obećao, onima koji su mu to omogućili, da će učiniti sve da napravi prolaz Zapadu do istočnoevropskih nalazišta nafte. Kako je SRJ bila prepreka na tom putu, Klinton je pod šifrom “Rutus” (Koreni) pokrenuo plan za razbijanje SR Jugoslavije.

Agresija na SR Jugoslaviju, koju je NATO pod vođstvom Amerike izvršio 1999. godine, u osnovi je počivala na planu “Rutus”. Osnovanost ovakve tvrdnje (ili pretpostavke) daje ultimatum koji je u Parizu pred državnu delegaciju SRJ stavila Amerika, a koji u osnovi zahteva kapitulaciju i okupaciju SRJ, sa odloženom secesijom Kosmeta. “Pod šifrom ’Rutus’- izjavio je jedan visoki zvaničnik vlade u Bonu – krije se, u stvari, tajna akcija CIA koja je pripremala rat, sa ciljem da se uništi Jugoslavija gubitkom Kosova, Crne Gore i Vojvodine. Cilj ’Rutusa’ je odvajanje Kosova kao glavnog izvora sirovina za Jugoslaviju, kroz veliku autonomiju, albansku aneksiju ili potpunu nezavisnost, zatim, otcepljenje Crne Gore, njenog jedinog preostalog izlaza na Jadransko more, i dislokaciju Vojvodine, njene žitnice i još jednog jugoslovenskog izvora sirovina, koji bi doveli do potpunog kolapsa Jugoslavije, kao samodovoljne industrijske države”.

Svim sredstvima

Zbignjev Bžežinski, 14. aprila 1999. godine, izjavljuje: “Formula autonomije Kosova u Srbiji je mrtva. Nema nikakvih pregovora sa Miloševićem, osim ostvarivanja srpskog povlačenja nakon ispunjenja svih uslova NATO. Vazdušni udari moraju biti pojačani i moraju efikasno razoriti vojnu moć Miloševića i prinuditi ga na prihvatanje uslova NATO… Američki kongres mora da sačini zajedničku izjavu, u kojoj će podržati političke ciljeve NATO i izraziti rešenost SAD da ostvari te ciljeve svim neophodnim sredstvima”. Vrhovni komandant NATO general Vesli Klark naglašava da će NATO “sistematski i progresivno napadati, degradirati, opustošiti i konačno uništiti srpsku vojsku ako Srbija ne pristane na mirovni plan sačinjen pod američkim pokroviteljstvom”. Suprotno stvarnim ciljevima agresije, NATO je kao tobožnji cilj zbog kojeg je izvršena agresija na SRJ, proglasio sprečavanje humanitarnne katastrofe, a operaciju nazvao “Milosrdni anđeo”. Nije mali broj analitičara u svetu koji dokazuju da je “sprečavanje humanitarne katastrofe” bila samo maska za svetsku javnost. To su, uostalom, u svom saopštenju konstatovali i nemački pisci iz Udruženja za Severnu Rajnu: “Nazovite rat ratom, a ne humanitarnom intervencijom!”

U stvari, tako definisan cilj imao je za zadatak da ubedi svetsku javnost da je do rata došlo zbog očuvanja ljudskih i nacionalnih prava, što je, u suštini, jedna velika obmana. Analitičari i vojni eksperti stoje na stanovištu i ukazuju da se “humanitarna katastrofa”, ako je i postojala, nije mogla sprečiti, pa čak ni umanjiti, već naprotiv, povećati dejstvom iz vazdušnog prostora. Oni ukazuju, ako je stvarno cilj agresije bio “sprečavanje humanitarne katastrofe”, za njegovo ispunjenje bile su potrebne kopnene trupe, a ne bombe koje su bacane sa velikih visina, često i nasumice.

Uspehom agresije na SRJ, Amerika je planirala i nastojala da na međunarodnom, evropskom i regionalnom nivou,gazeći i ignorišući međunarodno pravo ostvari i: 1) afirmaciju uloge NATO i utemeljenje nove vojne doktrine, kojom će se usmeravati vojne operacije u vremenu posle hladnog rata; 2) javnu inauguraciju “novog svetskog poretka”; 3) potpunu kontrolu nad Evropskom unijom kao potencijalnim rivalom; 4) prebacivanje dela snaga iz centralne Evrope na prostor Balkana; 5) proveri i dogradi novi model vazdušno-kosmičke bitke.

Zadatak OVK

Osnovna zamisao za realizaciju ciljeva agresije bila je da se Osnovna zamisao za realizaciju ciljeva agresije bila je da se masovnim udarima avijacije i krstarećim raketama za dva – tri dana onesposobi i razbije Vojska Jugoslavije i stvore preduslovi za sledeći korak- ostvarenje političkog cilja. Sa početkom NATO udara iz vazdušnog prostora, planirana je masovna oružana pobuna Albanaca u okrilju terorističke OVK, koja je u ostvarenju cilja dobila “ulogu” kopnenih snaga NATO, sa obećanjem, ako dobro “odigra ulogu”, da će, po principu “usluga za uslugu”, dobiti nezavisnu državu “Kosovo”.Prema analizi zapadnih vojnih analitičara, a i prema izjavama pojedinih oficira NATO, snage tzv. OVK imale su zadatak da označavaju koncentracije vojnih trupa SRJ za vazdušne udare NATO i da “uvlače” jugoslovensku vojsku u borbu na otvorenom prostoru i tako ih potpuno izlože udarima avijacije NATO radi uništenja. Sa visokim stepenom pouzdanosti može se tvrditi da su kopnene snage NATO raspoređene na prostoru teritorije Makedonije i Albanije, a po kapitulaciji Vojske i države SRJ, imale zadatak da zaposednu Kosovo i Metohiju i da se pred svetom objavi da je cilj agresije ostvaren. U vreme agresije, neposredno po okončanju rata, pa i danas, vodila se i vodi rasprava, zašto NATO nije izvršio agresiju kopnenim trupama i da li je agresija kopnenim putem uopšte bila planirana. Iako je Bil Klinton izjavio: “Ja ne nameravam da pošaljem naše trupe na Kosovo da tamo vode rat”, dileme o kopnenoj invaziji su postojale i kod mnogih svetskih državnih lidera, pa i kod samog predsednika Rusije Borisa Jeljcina. Jeljcin je u Moskvi 8. aprila 1999. godine, u izjavi Ruskoj televiziji, optužio NATO da priprema kopnenu operaciju na SRJ: “Oni žele da dovedu kopnene trupe, zato se pripremaju. Oni žele da jednostavno zauzmu Jugoslaviju i učine je svojim protektoratom. Mi ne možemo dozvoliti da se to dogodi sa Jugoslavijom.” Ovakve dileme su postojale i kod državnog i vojnog vrha SR Jugoslavije. Komandant Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije, general Vladimir Lazarević, prema beogradskom dnevnom listu “Danas”, od 20. aprila 1999. godine, ocenio je da je NATO, “umesto operacije blic kriga, ušao u treću fazu agresije protiv SR Jugoslavije”. Lazarević je rekao “da je NATO, praktično, pre pet-šest dana, pre vremena ušao i u treću fazu agresije na SRJ i počeo sa izvođenjem vazdušno-kopnene bitke u zoni Prištinskog korpusa. Na frontu 15-20 kilometara iz Albanije, otpočela je kopnena agresija, za koju je NATO angažovao više hiljada terorista prikupljenih širom zapadne Evrope, u Makedoniji i Albaniji, kao i oružane formacije oružanih snaga Albanije”. List “Vojska” (ratno izdanje), krajem maja piše: “Prema svemu onom što se dešava i sudeći po načinu dejstva agresora, sledi novo intenziviranje napada

NATO i nastavak kopnene agresije.”

Bez sumnje, general Lazarević je bio u pravu govoreći o napadu terorista iz Albanije, snazi tog napada i sinhronizaciji sa udarima NATO avijacije, ali zasigurno to nije bila kopnena agresija NATO.

PRAVI CILJ BOMBARDOVANJA

BIVŠI ambasador SAD u SRJ Vilijam Montgomeri, u specijalnoj emisiji RTS (11. marta 2007), na godišnjicu smrti Slobodana Miloševića, priznaje: “Agresija na Srbiju imala je za cilj da Kosovo postane samostalna država”.

NEĆEMO IMATI OBZIRA

POVODOM agresije NATO na SRJ, neimenovani funkcioner NATO u emisiji radija Dojče vele, 29. 3. 1999. godine izjavio je: “sada preispitujemo i preuređujemo pravo. Stvaramo novo međunarodno pravo u skladu sa novonastalim okolnostima. NATO je preuzeo na sebe funkciju održavanja i uspostavljanja mira, pošto Savet bezbednosti UN to sada može da ometa ustanovom veta. Zato će NATO delovati na sledeći način: tražićemo saglasnost Saveta bezbednosti, kada je očigledno da ćemo je dobiti; nećemo mu se obraćati kada nije izvestan njegov pristanak”. Na pitanje da li se Rusija tome može suprotstaviti – sledio je arogantan odgovor: “Ne, to nije moguće, Rusija više nije supersila, nije čak ni velika sila. Delovaćemo prema svojim procenama i svojim potrebama, ne obazirući se ni na koga”

izvor :Vecernje novisti 26.02.2009

https://www.novosti.rs/