Prodoran prasak leta 1999, ništa neobično za Beograd. NATO bombardovanje Srbije je u toku i zatiče nas na teniskim terenima Partizana usred pionirskog meča Borisava Borovića i Novaka Đokovića. Ko ne poznaje svirepost, zloslutnost i miris smrti tog zvuka sile, ništa nije propustio u životu. Šta više. Po ratno-teniskom pravilu koje smo usvojili odmah po početku bombardovanja, poen se ponavlja, jer je eksplozija očigledno zasmetala takmičarima. Not ready! (1)
–Samo je probijen zvučni zid, govorimo jedan drugome podignutih ramena da bi ublažili i amortizovali udar na nervni sistem. Usiljeno se smeškamo, jer dobro znamo da deca gledaju naše reakcije, napajajući se neophodnom pozitivnom energijom od nas trenera, roditelja, posmatrača da istraju i izdrže torturu. Poen se ponavlja.
-Priđi bliže, uđi u teren, igraj hrabro. Napadaj! – savetujem svog pulena Borčeta dok me Srđan, Noletov otac, pomno prati pogledom. Za trenutak su nam ponovo poeni i gemovi važniji od rata koji besni oko nas. Po završetku meča prelazim Humsku ulicu i svraćam u TK Tunel kod legendarnih beogradskih trenera Mirčeta i Zage na obaveznu tenisku kafu i analizu svega i svačega u našem svetu. Usput ćemo da pogledamo žensko finale na brzinu organizovanog turnira do 12 godina. Tada prvi put vidim Anu Ivanović, koja je kao i Novak osvojila turnir, organizovan upravo za njih sa idejom da talentovana deca igraju tenis i ne misle na skloništa i bombe. Da ne gube korak u očiglednom napredovanju ka teniskom tronu.
Slično je sa Jankom, Pašom, Zikijem, Duletom i ostalim našim igračima, koji udaraju po lopti kao po neprijatelju iz revolta što im tamo neko sa strane uređuje mladost. Jelena Janković i Viktor Troicki već uveliko treniraju u SAD, brišući u pauzi između gemova suze kao da su znoj duše. To je odjek na NATO bum! Naš srpski teniski BUM!
Sedamnaest godina kasnije
-Kakav osećaj, divan osećaj. Ideš na finalni meč, a unapred znaš da ćeš da proslaviš pobedu i pehar. ‘Oćeš da budeš svedok istorije pomeranja granica i postavljenih novih rekorda u teniskoj igri. Zakasniš nekoliko gemova, jer se ženski deo navijačkog tima predugo zadržao ispred ogledala, ali ne očajavaš. Ima prijatne čari u isčekivanju rezultata sa gomilom zakasnelih navijača ispred ulaza. Svi se trude da brzo zauzmu svoja mesta tek kad igrači menjaju strane.
–Da li je već pao brejk ili ne, pitanje je sad?
I vreme je na našoj strani. Oblaci su zaklonili opasno sunce, a srećom nema ni odomaćene vlage, pa nam ne trebaju pomoćni rekviziti. Ipak mnogi gledaoci koriste reklamne oranž kačkete dobijene na ulazu da ušarene spektakl. Florida je država pomorandži. Pun stadion, a svuda oko nas srpske trobojke i tek poneka japanska crvena tačka. Ogromne količine živopisnog cveća na obodima tribina nisu došle do izražaja pored takvog navijačkog kolorita. Sećamo se poslednjeg poraza Novaka Đokovića na istom turniru od Tomija Hasa pre tri godine, kada ga je lomilo izuzetno hladno vreme za južni deo Floride. Niski odskok spore lopte te večeri zahtevao je više vazduha u Novakovim tad osetljivim plućima. U toku je dugački poen polovinom prvog seta. -Šta misliš ko dobija ovu razmenu? – šapućem ćerki Marti, bivšoj profesionalnoj teniserki, pitanje sa već serviranim odgovorom. Pa čime će da ga ugrozi svetski br. 6 kad znamo da nije server kalibra Iznera i Andersona? Nišikori bez posebnog oružja u svojoj igri, kao da je sve ambicije u meču ostavio u svlačionici. Morao je da bude agresivniji protiv šampiona ali nije on prvi (a ni poslednji) koji se odseče kad vidi neprikosnovenog n.o. 1 na svetu, Novaka Đokovića sa druge strane mreže. Samo povremeno je pokretljivi Japanac naterao Novaka da oduševi publiku retkim tehničkim specijalitetima, kao što je bekend paralela u trku sa kratkim izmahom. Ali i taktičkim novinama, kad kratkom slajz dijagonalom pozove ne baš korpulentnog Japanca na mrežu, pa ga onda pasira bez problema.
-Srbija do Tokija! – uzviknuo je iz sveg glasa jedan navijač, iskoristivši tišinu pre serviranja ali nažalost razumeli su ga samo naši fudbalski znalci.
–Novače pusti ga jedan set! – nova neobična upadica nas zasmejava, ali najbolje dočarava borbu mačke i miša i želju srpskih navijača da predstava u teniskom Centru Crandon Park u Key Biscayne potraje duže. Na 6: 3 ; 5:3 za Srbina, kada je pitanje pobednika već skoro bilo rešeno, Novak pravi jednu od nekoliko retkih neiznuđenih grešaka i ljutito reaguje. Gestom otkriva svoj nenadmašni takmičarski karakter i pokazuje da se ne opušta i ne popušta, da ne da ni milimetar nikome i nikada. Da od svoje teniske igre pravi savršenstvo. Samo za trenutak pozdravlja reketom jato prolazećih pelikana na nebu i osvaja simpatije i onih neutrallnih ljubitelja belog sporta. Neobično blistav prizor seća me na vreme kada su naši pogledi u nebo bili ukočeni strahom i strepnjom. Tada je Nole igrao na terenu 5 teniskog kluba Partizan pionirsko finale i sanjao najveća svetska teniska finala. U isto vreme sam ja kovao planove kako se iseliti sa porodicom iz ratom okovane Srbije.
Evo nas danas zajedno u Majamiju.
Nenad Simić – Tajka
Napomena:
(1) – nisam spreman
