NATO i Srbija – nije to baš tako

Dva dana za redom čitamo u „Politici“ tekstove[i] posvećene odnosu NATO i Srbije. Na prvo gledanje, reklo bi se nepristrasna štiva, odnosno izveštaji, u cilju objektivnog informisanja javnosti. No, kada se zaviri između redova lako se može uočiti sprovođenje NATO agende na delu. Prefinjena, da ne kažem lukava „javna diplomatija“, tačno prema „Individualnom akcionom planu partnerstva – IPAP“ (Individual Partnership Action Plan – IPAP),[ii] kao najintenzivnijem mehanizmu NATO programa pod nazivom „Partnerstvo za mir“, rezervisanom za takozvane nečlanice.

Da ponovimo još jednom – osobito ljubiteljima „vojne neutranosti“ (takvih je više miliona) a među njima su i poznate rodoljubive stranke – „Partnerstvo za mir“ je NATO program od slova „a“ do slova „š“. Program po kome smo, prema NATO aršinima i pod komandom i supervizijom severnoatlantskih stručnjaka, „reformisali“ oružanu silu, tačno po njihovom ukusu i za njihove globalističke poduhvate.

Toliko „kvalitetno“ smo se reformisali, da kada bi me neko pitao iz srpskog vrhovništva za savet, bez razmišljanja bih predložio podnošenje državnog zahteva za momentalni ulazak u Alijansu. Ovo nije provokacija, zaista bi to bio bio najpametniji potez. Kada bi nas sada primali, kao Crnu Goru recimo, to bi značilo priznanje Alijanse da je Srbija celovita – sa Kosmetom, Vojvodinom i Raškom u svom sastavu, za vek vekova. Tako nešto bi nam garantovao upravo njihov Vašingtonski ugovor iz 1949. i brojne strategije i planovi nakon toga.

Druge solucije – okretanje Istoku – su zaista „nerentabilne“, s obzirom da su nas poodavno Vučićevi – a mnogo pre njih Tadićevi i Koštuničini – eksperti, službenici i analitičari, „činjenično“ ubedili u suprotno. Petnaest godina iz dana u dan se čuje, na ovaj ili onaj način, ali uvek gromoglasno – Rusija je daleko, okruženi smo evroatlantskim državama, Dunav nije međunarodna plovna reka, evropsko nebo i na njemu vazduhoplovni putevi zatvoreni su za ruske trasnportne avione, naglo okretanje ka Evroaziji bi bilo opasno, mali smo i slabašni, a Kosovo nam ionako čuva NATO.

Ima li boljeg objašnjenja? I kvalitetnijeg defetizma? Teško. Još samo da se kolektivno samozapalimo. Ko nam ovakve nebuloze izgovara? Upravo oni koji se godinama upinju dokazujući kako je poznati srpski „diktator“ ’90-tih opstruisao nabavku PVO sistema S-300 i tako ugrozio odbranu od agresije NATO. Pa još tvrde, naravno iz pouzdanih diplomatskih i posebno lokalnih mafijaških krugova, kako je to moglo očas posla da se sredi.

*

U prvom tekstu „Politika“ prenosi delove intervjua dr Nenada Popovića, predsednika Srpske narodne partije i Vučićevog vernog koalicionog partnera, koji je dao ruskom „Interfaksu“, poručujući ruskoj i srpskoj javnosti preko tog glasila, kako će njegova partija „nastaviti da se suprotstavljanja članstvu Srbije u NATO-u i da Srbija ni u kom slučaju ne sme da bude član te alijanse“.

Većina bi priupitala – šta je u ovome loše, doktor Nenad je protiv učlanjenja u NATO od prvog dana od kada je zakoračio u svet politike? I gde je tu neiskrenost, a ja bih dodao i vešto spinovanje?

Stvar je prosta da prostija ne može biti – gde je, kada i od koga iz vrha Alijanse i okolo-naokolo, predsednik SNP i bivši potpredsednik DSS-a čuo, da je Srbiji ovakvoj i, posebno, ovolikoj, ponuđeno učlanjenje i potpisivanje Vašingtonskog ugovora iz 1949. godine?

Ukoliko nije tako, a nije, čemu onda zaluđivanje Srba i ostalih građana? Zbog čega obmanjivanje javnosti i ničim utemeljena i suvišna patriotska anti-NATO retorika? Zašto iskrivljuje NATO ogledalo i dovodi u zabludu brojne dobronamerne ljude? Zbog čega ne saopšti da je NATO od petog oktobra u zemlji Srbiji toliko uglavljen upravo preko „Partnerstva za mir“ – protiv čega narečeni doktor naravno da nema ništa – da je potpuno apsurdno da okupirana (takva mora da ostane do daljnjeg) Srbija, putuje u Brisel i obližnji Mons preko Napulja? Čak i da batalimo bes naroda zbog rušilačke oružane agresije.

Da li je takav Popovićev stav isključivo zarad političkih poena? Samo delimično. Primarni razlog – to je, najpreciznije rečeno, zadatak. Od koga? Upravo od NATO majstora. Na onim istim postulatima na kojima su nas 2007. godine uterali u „vojnu neutralnost“. U državno mrtvilo i predaju.

Umesto da tada otkazujemo NATO program „Partnerstvo za mir“, da se okrećemo Rusiji i ostalim slobodoljubivim zemljama, i da makar retorički zapretimo vojničkom odbranom svoje južne srpske pokrajine, zato što je Rezolucija 1244 brutalno pogažena, mi smo se junačili skupštinskom rezolucijom koja nas je ostavila na vetrometini. A Kosovo i Metohiju potpuno predala u ruke Severnoatlantskoj alijansi. Njenoj „Združenoj operativnoj komandi“ u Napulju koja rukovodi misijom KFOR.

Dakle, pravo pitanje za gospodina Popovića (i brojne, njemu slične rodoljube), pitanje koje nikako da mu postave ne samo srpski, već kako vidimo i ruski novinari, je – kada će krenuti u kampanju protiv NATO programa „Partnerstvo za mir“ i izlaska Srbije iz tog evroatlantskog dvorišta? Preciznije – kada će krenuti sa isterivanjem NATO saveza iz Srbije, tako što će proterati „Partnerstvo za mir“? Kulturno, fino, diplomatski, u skladu sa međunarodnim pravom. Čak je i predviđen rok od godinu dana za svečani izlazak.

Jer, nemoguće je suprostavljati se SOFA aranžmanima koje je Srbija potpisala kao i svaka druga članica NATO, biti protiv IPAP-a, zatim, protiv „NATO vojne kancelarije za vezu“ (uskoro će i zvanično prerasti u Štab), zalagati se za hermetičko zatvaranje državnih granica zbog izbeglica, a usput zagovarati blisku saradnju sa Rusijom i (navodno) naoružavanje sa te strane, i istovremeno negovati NATO program „Partnerstvo za mir“ u najvišem stadijumu, zato što, kada se sve navedeno potrpa u isti koš, dobije se jedan od težih oblika šizofrenije.

Nije mi poznato o čemu gospodin Popović zbori sa domaćinima i brojnim gostima na čuvenom Molitvenom doručku u Vašingtonu, na kome je već poduže redovan posetilac, ali da sam na njegovom mestu ja bih ih bez uvijanja pitao sledeće – zašto ne primite ovakvu i ovoliku Srbiju u punopravno članstvo vaše Alijanse? Naravo, odgovor bi, ukoliko bi otvorili dušu i bili iskreni, glasio, otprilike, ovako – primićemo vas kada vas svedemo na pretkumanovske granice. Tamo negde na 1912. godinu.

**

U drugom „Politikinom“ tekstu smo obavešteni o petoj sesiji „Atlantskog saveta Srbije“[iii] pod nazivom Otvoreno o IPAP-u“. Višegodišnja i planska aktivnost koju „po difoltu“ podržava Ambasada SAD i „Odeljenje za javnu diplomatiju NATO“. Na tom, redovitom zborovanju učestvuju odabrani srpski i inozemni „stručnjaci“ evroatlantske provenijencije, ojačani visokopoziconiranim pripadnicima Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Koji su, takođe, poodavno „odabrani“ i „edukovani“ i provučeni kroz prefinjene NATO filtere.

Tako nas je uvažena Dijana Ivančić, načelnica Odeljenja za NATO i Partnerstvo za mir u Ministarstvu spoljnih poslova Sbije, detaljno obavestila, a „Politika“ to prenosi, o rezultatima srpskog-NATO plana pod nazivom IPAP. Zadovoljno konstatujući kako je praktično sve ono što je od zadataka prihvaćeno, uglavnom i ispunjeno, te da je u vezi sa tim blagovremeno podnet zvaničan izveštaj. Zna se i kome – Sekretarijatu NATO-a, odakle će nam idućeg meseca doći u goste i u kontrolu Ekspertski tim. Naravno, potrebno je na licu mesta proveriti zbore li domaćini istinu ili po nešto skrivaju. Saveznički i partnerski, nema se šta dodati.

E, sada, sve bi to bilo divno, da se novinaru „Politike“ nije obratio aktivni učesnik NATO sesije, pukovnik Petar Bošković, načelnik Uprave za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane. Hvaleći domete i dostignuća na IPAP putešestviju i „plodnu saradnju“ sa NATO, krenuo je, bog’me, u ozbiljnu kritiku srpskog novinarstva. Pa je tako izrekao više zamerki ocenivši da se radi površno, da se tekstovi često ne temelje na punim informacijama nego na onim koje se „pokupe sa ulice”, te da nema istraživačkog novinarstva.

Kaže Bošković samouvereno, „novinar to jednostavno neće da čita, on će da pokupi informaciju na ulici i, ako je vi ne plasirate na pravi način, izgubićete mnogo vremena“, obrazlažući stav da su mediji puni predrasuda kada izveštavaju o saradnji Srbije i NATO-a. A onda je poentirao: „Onog momenta kada kažete Partnerstvo za mir, oni to povezuju sa NATO-om, direktno sa NATO-om, što nije baš tako, jer se u Partnerstvu za mir nalazi i Rusija, a ona nije u NATO-u”.

Obratimo pažnju, doslovno je rekao – kada kažete Partnerstvo za mir, oni to povezuju sa NATO-om, direktno sa NATO-om, što nije baš tako…!

Dakle, slično Popoviću i ostalim majstorima zamajavanja, zvanični predstavnik odbrambene sile Srbije tvrdi da NATO program „Partnerstvo za mir“ u stvari nije NATO program, a pogotovu nema „direktne“ veze sa NATO-om! To jest, mož’ da bude, al’ ne mora da znači.

U jednoj rečenici drug Pero obrisa međunarodno verifikovani ugovor pod nazivom „Okvirni dokument“ i prateći „Prezentacioni dokument“, preko kojih je Srbija potpisala saradnju sa NATO savezom i ušla u NATO program „Partnerstvo za mir“. Obrisa i jedno pet-šest permanentnih takozvanih „mehanizama saradnje“, obrisa i „poverilačke fondove“ kojima nam je NATO eliminisao ratno ljudstvo, stotine i stotine ozbiljnih jedinica, silnu borbenu tehniku, milione komada municije, projektila, minsko-eksplozivnih i logističkih sredstava, obrisa i „NATO vojnu kancelariju za vezu“ usred Beograda, i tako dalje i tome slično.

A, da, tu je glavno obrazloženje – šta se bunimo, u „Partnerstvu za mir“ je i Rusija. Naravno da ni on, niti bilo ko drugi ko je plaćen da takvu tvrdnju redovno raubuje – kad mogu Rusi, a što ne bismo i mi Srbi – neće pomenuti nikada: prvo – da se učlanjenje Rusije u PzM odigralo u vreme čuvenog Andreja Kozirjeva koji je i potpisao „Okvirni dokument“, a drugo – da je već 1997. godine učešće Rusije u tom NATO programu značajno izmenjeno, da bi već 2002. godine taj odnos prerastao u potpuno ravnopravnu saradnju pod nazivom „Savet Rusija – NATO“.

Šta još nećemo čuti? Da sistem odbrane Rusije i posebno njene Oružane snage nisu bile reformisane prema NATO standardima i procedurama i pod patronatom njihovih stručnjaka, za razliku od Vojske Jugoslavije, a zatim i Vojske Srbije, koje je NATO potpuno uništio.

Posebno se neće osvrtati na odnose NATO-Rusija od 2008. godine, od događaja u Gruziji, kao i o onome što se dešavalo od 2014. nakon ukrajinske obojene revolucije, kada su ti odnosi potpuno zamrznuti, sve do događaja na Bliskom istoku, u Siriji. Toga, jednostavno, nema i neće za skorijeg vakta ni biti u srpskom, vojničkom novogovoru.

***

U zemlji Srbiji uveliko je u toku višednevna „komandno-taktička“ vežba pod kodnim nazivom „Morava 2016“.[iv] Šta je karakteristično? Po prvi put od kada smo ušli u NATO program „Partnerstvo za mir“, tačnije, od kada nas je NATO poklopio, na navedenoj vežbi ne učestvuju pripadnici tog saveza. Čak ni kao posmatrači. Podignuto je sve što je moglo da se kreće iz svih vidova, rodova i službi, i to na celokupnoj teritoriji, od severa do juga. Vrše se provere jedinica, gađanja, proigravaju supozicije, uvežbavaju komande, rešavaju brojni zadaci iz prve i treće misije Vojske, logoruje, pa čak obučava i nešto rezervnog sastava.

Vrhovni komandant Tomislav Nikolić je posetio „dejstvujuće snage“. Impresivna slika. Ali, ova „bitka“ se, iako tako ne izgleda prema sadržaju i na osnovu „poklopljene“ teritorije, ipak izvodi na taktičkom nivou. Takav je i naziv, jer su takve i jedinice. Takozvani NATO „modularni sistem“, sa kojim ne možemo da branimo zemlju u „strategijskom okruženju“, niti da zatvorimo državnu granicu, da odbranimo operativne pravce, vazdušno-desantne prostorije, naseljena mesta, strateške objekte i oslonce, i drugo.

Nekada, dok smo imali ugled i moć stvarne oružane sile ovakve aktivnosti su nazivane najčešće – manevrima, komandno štabnim ratnim vežbama, proverama borbene gotovosti armija, korpusa, divizija, dvostranim vežbama sa bojnim gađanjima i slično. Toga više nema. Em nas nema ni u približnom broju niti po kvalitetu, em nam ne daju. A zna se ko – oni sa kojima negujemo „zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku“ – NATO i EU.

Nedavno je, pre nepunih 10 dana, održana multinacionalna vežba „Platinasti vuk 16“[v] (nakon „vukova“ 2014. i 2015.), pod patronatom Evropske komande SAD i NATO. Podrazumeva se u bazi „Jug“. Tamo su pripadnici Vojske Srbije sa kolegama iz Bosne i Hercegovine, Bugarske, Makedonije, Sjedinjenih Američkih Država, Slovenije i Crne Gore, uspešno realizovali teme iz oblasti „taktike, tehnike i procedure u multinacionalnim operacijama“ prema različitim sadržajima.

„Multinacionalne operacije i različiti sadržaji“. Više i ne spominju termin „mirovne operacije“. E, to je javna diplomatija NATO – naviknuti prosečnog Srbina da se ne zamara „detaljima“. Što bi on razmišljao o multinacionalnom angažovanju, pa makar na suprotnoj strani „angažovanja“, u sasvim izglednoj perspektivi, bila i Rusija.

Šta je zajedničko navedenim, formalno i sadražajno, potpuno različitim vežbama? I o jednoj i o drugoj je uveliko izvešten onaj Ekspertski tim NATO, koji će nas obići i poželeti junačko zdravlje idućeg meseca. Tek toliko da čitaoci ne brinu.

Što bi rek’o drug Pero Bošković – moramo biti precizni, mora da se čita, da se ne skupljaju informacije po ulicama, da se ne robuje predrasudama, i da ne povezujemo „Partnerstvo za mir“ direktno sa NATO, što nije, jelte, baš tek tako…

Jal’ tako, jal’ nikako…, moj Pero, stari ratni druže…

Goran Jevtović

FSK

______________________

[i] http://www.politika.rs/scc/clanak/355761/Popovic-Srbija-ne-sme-da-ude-u-NATO

http://www.politika.rs/scc/clanak/355746/NATO-strucnjaci-u-junu-u-Beogradu

[ii] http://www.mfa.gov.rs/sr/images/ipap/ipap.pdf

[iii] http://www.atlanticcouncil.rs/vesti/vesti/275-peta-konferencija-u-serijalu-otvoreno-o-ipap-u-strategija-javnog-informisanja

[iv] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=9653

http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=9647

[v] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=9632