Kada je u martu 2009. godine tadašnji hrvatski premijer Ivo Sanader poslao na glasanje u Sabor predlog ratifikacije Severnoatlantskog ugovora, kojim bi Hrvatska i formalno ozakonila svoju volju da pristupi NATO-u, na osnovu poziva koji je dobila 3.4.2008. na NATO samitu u Bukureštu, to je propratio rečima: „Zaboravit ću pritom da su neki htjeli referendum. Da smo išli u tu avanturu, ne bi ovo ostvarili“.[i]
Kako stvari sada stoje, njegov sadašnji crnogorski pandan, Milo Đukanović, vodiće se istim „demokratskim“ obzirima, kako bi legalizovao i legitimisao pozitivni odgovor zvanične Crne Gore na poziv za njeno učlanjenje u NATO, upućen 2. decembra 2015. godine sa ministarskog sastanka zemalja-članica Severnoatlantskog saveza u Briselu. To je valjda ono što NATO gensek Jens Stoltenberg podrazumeva pod „progresom u demonstraciji javne podrške za članstvo Crne Gore u NATO“, na šta je pozvao crnogorske vlasti pri saopštavanju odluke o pozivu Crnoj Gori na otvaranje pristupnih pregovora za članstvo.[ii]
Daleko smo odmakli od slavnog vremena s početka 1990-ih, „konačne pobede demokratije“ i najavljivanog „kraja istorije“, u kojem će se svi problemi čovečanstva rešavati demokratski i tržišno. Daleko smo odmakli od maja 1990. godine, kada je tadašnji NATO gensek, Manfred Verner, nadahnuto govorio o „najvažnijim zadacima“ koji čekaju Alijansu, kao „zajednicu vrednosti“, uključujući i „podršku zemljama Centralne i Istočne Evrope u njihovim naporima da izgrade demokratiju i uspešne privrede“.[iii]
A još dalje smo odmakli od lepih želja koje je tada, u ime NATO, Verner izrekao u vezi odnosa sa Sovjetskim Savezom i njegovim mestom u budućoj Evropi:
„Glavni zadatak u predstojećoj deceniji biće izgradnja nove evropske bezbednosne strukture, koja bi uključila Sovjetski Savez i države Varšavskog pakta. Sovjetski Savez će igrati važnu ulogu u izgradnji takvog sistema. Ako razmotrite sadašnji položaj Sovjetskog Saveza, koji je praktično ostao bez saveznika, onda možete razumeti njegovu opravdanu želju da ne bude potisnut iz Evrope. Zadatak takve evropske bezbednosne strukture biće da organizuje bezbednosno partnerstvo evropskih država, radi prevazilaženja krutog neprijateljstva iz godina Hladnog rata, i da od konfrontacije napreduje ka saradnji… Treba da nađemo rešenja koja poštuju legitimne bezbednosne interese svih učesnika, uključujući i Sovjetski Savez. Podvlačim: svih učesnika; drugim rečima, ne samo Sovjetskog Saveza. Ta nacija ima pravo da očekuje da nemačko ujedinjenje i nemačko članstvo u Atlantskom savezu neće ugroziti njenu bezbednost. Međutim, takođe je jasno da ona ne može očekivati da NATO dovede u pitanje svoje postojanje i pruži joj nešto što ona sama nije uspela da dobije u prošlosti, čak i na vrhuncu svoje moći. Zapad ne može da na eroziju Varšavskog pakta odgovori slabljenjem ili čak raspuštanjem Atlantskog saveza; jedini odgovor je uspostavljanje bezbednosnog okvira koji obuhvata oba saveza: drugim rečima, okvir koji uvlači Sovjetski Savez u Evropu zasnovanu na saradnji“.
Međutim, ipak smo, u današnjem vremenu, posle poziva Crnoj Gori da postane 29. članica NATO – a 1990, da podsetimo, bilo ih je svega 16 – najudaljeniji od sledećeg ključnog Manfredovog uveravanja, upućenog tog maja tadašnjem Sovjetskom Savezu:
„Sama činjenica da nismo spremni da NATO trupe razmeštamo dalje od teritorije Federalne Republike (Nemačke) Sovjetskom Savezu pruža čvrste bezbednosne garancije“.
Opšte je poznato šta je ostalo od ovih lepih reči i obećanja, pogotovo ovog poslednjeg o neširenju, za koje se današnji politički Zapad pravi da ne postoji, i da nikad nije ni postojalo.
NATO je, u međuvremenu, prošao kroz tri runde proširenja: 1999, 2004. i 2009, da bi sada i Crna Gora bila pozvana u članstvo, uz opasku genseka Stoltenberga da taj poziv predstavlja „važan korak u evroatlantskoj integraciji celokupnog zapadno-balkanskog regiona“.[iv] Drugim rečima, neka se pripreme Srbija, Bosna i Hercegovina i Makedonija (a zašto ne i „Kosovo“). Obećanja se na Zapadu daju da bi bila prekršena…
Paralelno sa ovim verolomnim procesima, dok se Sovjetski Savez raspadao a Jeljcinova Rusija skoro 10 godina pokušavala da bude najbolji zapadni štreber u odeljenju, NATO se umešao u građanski rat u bivšoj Jugoslaviji, aktivno forsirajući secesioniste, neonacističke ekstremiste i islamske teroriste kao instrumente sopstvenih interesa, prvi put koristeći silu van svoje teritorije (protiv Vojske Republike Srpske 1994. i 1995. godine), da bi sve to „krunisao“ otvorenom agresijom na ostatak Jugoslavije, između 24.3. i 9.6.1999. godine.
Rusija je, čim je počela da pokazuje znake povratka u redove suverenih država, počela da biva tretirana prvo kao partibrejker, pa onda i kao neprijatelj. Ruske inicijative za uspostavljanje prostora jedinstvene i nedeljive bezbednosti na prostoru od Lisabona do Vladivostoka – a da li je Verner govorio o nečemu suštinski različitom – su u potpunosti ignorisane. Umesto toga, podstaknut je još jedan čin secesije, ovog puta „Kosova“, u februaru 2008. Napadnuti su i uništeni Irak i Libija, destabilizovana severna Afrika i Bliski istok, podržano formiranje tzv. Islamske države radi uništavanja Sirije i dodatnog preoblikovanja regiona. Trajno je destabilizovana Ukrajina, čiju vojsku NATO sada aktivno podržava iobučava – „Ukrajina nije sama“, kako je upravo poručio Stoltenberg iz Brisela, podvukavši da NATO „nastavlja da pomaže Ukrajini u nekoliko oblasti, uključujući modernizaciju komandne kontrole, sajber i logističkih kapaciteta[v] – sve pod firmom „pomoći“, a faktički radi izbijanja na same zapadne ruske granice.
Na sastanku sa ruskim ministrom spoljnih poslova Lavrovim u februaru 2015. gensek Stoltenberg je taj pohod ka ruskim granicama cinično nazvao „defanzivnim“, kao odgovor na ruske primedbe da NATO stvara dodatne napetosti i „provocira konfrontaciju i podriva evroatlantski bezbednosni sistem“. Ovo sve pošto je u januaru Stoltenberg potvrdio planove Alijanse za uspostavljanje komandnih centara i snaga za brzo reagovanje u šest istočnoevropskih zemalja: Estoniji, Letoniji, Litvaniji, Rumuniji, Poljskoj i Bugarskoj, uz najavu da će NATO Snage za reagovanje biti povećane sa 13.000 na 30.000 pripadnika.[vi]
Razume se, sva ruska upozorenja o negativnim posledicama pozivanja Crne Gore u članstvo nailazila su na gluve uši. Kako čak i Rojters konstatuje, „ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je u septembru rekao da svako širenje NATO predstavlja „grešku, čak i provokaciju“, dok je NATO politika tzv. otvorenih vrata „neodgovorna politika koja podriva rešenost da se igradi sistem jednake i zajedničke bezbednosti u Evropi“.[vii]
Naravno, ne može a da se ne primeti kako poziv Crnoj Gori za učlanjenje dolazi paralelno sa drugim zapadno-inspirisanim pokušajima destabilizacije regiona, od terorističkih napada u Makedoniji, Bosni i Hercegovini i na „Kosovu“, do permanentnih nereda u Prištini i neprekidnih napada na preostale Srbe na KiM, „iznenadne“ odluke Ustavnog suda BiH da poništi Dan državnosti Republike Srpske. Oni koji su rešili da pitanje crnogorskog učlanjenja baš sada stave na dnevni red vrlo dobro su znali da ono samo može da doprinese porastu, a nikako smanjenju tenzija u regionu. No, takođe treba primetiti da zvanična Srbija, bar za sada, nije reagovala na ovu vest. Kao što nije reagovala ni na odluku Ustavnog suda BiH…
Za kraj, osim ovog podsećanja na političko-istorijski kontekst u kom je Crnoj Gori upućen poziv na članstvo, glavno pitanje je, kao i uvek – šta činiti? Jer, da podsetimo, Crna Gora još uvek nije član Alijanse, ona je formalno tek pozvana da započne pregovore o učlanjenju. Potrebno je da se sprovede dodatni niz formalnih koraka u samoj Crnoj Gori, kao i u Briselu, a i da sve članice NATO ratifikuju poziv u svojim institucijama, što je proces koji može trajati godinu dana, možda i više (mada se tu ne treba uljuljkivati – NATO je više puta dokazao privrženost onoj njegoševskoj: nužda zakon menja).
Ono što je najvažnije, došao je trenutak istine za sve deklarisane anti-NATO snage i pojedince u Crnoj Gori, što uključuje i one koji čak i nisu protiv članstva, ali su za demokratsku proveru narodne volje. Moraće da nađu načina da se ujedine u svom zahtevu Đukanovićevom režimu da raspiše referendum. Ne znači da će uspeti da ga nateraju da to uradi, ali mogu da učine veoma mnogo u pravcu delegitimisanja – kako Đukanovića tako i samog NATO i njegovog poziva na učlanjenje. Demonstriranje masovnog, dinamičnog i rastućeg pokreta za raspisivanje referenduma ne bi prošlo nezapaženo, ni u Crnoj Gori, ni u Srbiji, ni u Rusiji, ni u mnogim zapadnim krugovima, pa i medijima, koji nisu oduševljeni NATO politikom izazivanja globalnog haosa koji bi mogao da dovede do svetskog rata.
Dobrim, nesebičnim, iskrenim i neisključivim organizovanjem, oslobođenim dosadašnjih boljki, Crna Gora bi mogla da postane jezgro jednog proaktivnog, antiglobalističkog i mirovnog otpora, koji bi mogao da se izdigne izvan nacionalnih, pa i regionalnih okvira. Pitanje raspisivanja referenduma o članstvu Crne Gore u NATO može da postane tačka okupljanja, oko koje legitimno mogu da se okupe sve pristalice istinske demokratije u Evropi (pa i šire), uključujući, naravno, i one iz Srbije, Republike Srpske i ostalog okruženja. S obzirom na opasnost koju NATO predstavlja za svetski mir, stvar proširenja Alijanse na Crnu Goru ne može da bude samo i isključivo stvar Crne Gore, sedišta NATO u Briselu, i funkcionera 28 država-članica NATO. Iako bi oni upravo to i hteli.
Crna Gora je, ipak, cosa nostra.
Aleksandar Pavić
__________________
[i] http://www.tportal.hr/vijesti/hrvatska/13772/Vlada-poslala-prijedlog-ratifikacije-ugovora-za-NATO.html
[ii] http://www.nato.int/cps/en/natohq/opinions_125573.htm
[iii] http://nato.int/docu/speech/1990/s900517a_e.htm
[iv] http://www.nato.int/cps/en/natohq/news_125370.htm
[v] http://www.nato.int/cps/en/natohq/news_125371.htm
[vi] http://russia-insider.com/en/nato-secetary-general-attributes-alliance-expansion-will-eastern-europe/5153
[vii] http://uk.reuters.com/article/2015/12/02/uk-nato-montenegro-idUKKBN0TL0MT20151202
